Osveta pobednika

Godisnjice

Proslo je deset godina, a drzava Slovenija neke od bivsih oficira JNA jos uvek drzi u svojevrsnom zarobljenistvu. Bez dokumenata, penzija, zdravstvenog osiguranja, sa ogranicenim gradjanskim i ljudskim pravima.

Ljubljana,17.11.2001

Slovenija je proteklih sedmica s dosta euforije proslavila deset godina od "odlaska poslednjeg vojnika omrazene Jugoslovenske narodne armije" iz luke Kopar i novonastale drzave, uopste. Dogadjaj je obelezen uz ogromnu medijsku paznju; u gotovo svim medijima su se uz izvestaje sa svecarskih skupova pojavili i prigodni clanci o desetodnevnom ratu te evociranje herojskih uspomena ucesnika dogadjaja. Svima je bila zajednicka duboka mrznja prema JNA i uvredljiv ton na racun njenih pripadnika, bez obzira na nacionalnost ili (mogucu) krivicu za nesretni tok dogadjaja od pre deset godina. Tako su u vezi mnogih ondasnjih oficira JNA ponovljene brojne neistine o njihovoj ulozi u vreme slovenackog "razdruzivanja", a pojedini tekstovi i reci nekih tadasnjih rukovodilaca vredjali su ljudsko dostojanstvo pojedinaca.

Jeste Jugoslovenska narodna armija skrivila velik greh, pokusavsi da pocini cedomorstvo nad jednim od svojih naroda - slovenackim; time je uistinu likvidirala svoje temelje - Jugoslaviju. JNA je za to kaznjena raspadom i nestankom sa istorijske scene. Nema nikakvog opravdanja za oruzanu intervenciju JNA u Sloveniji krajem juna 1991. godine. Medjutim, zapanjujuca je cinjenica da su deset godina kasnije slovenacki politicki prvaci i medijski poslenici namerno slepi na cinjenicu da je JNA bila gurnuta u sukob sa slovenackim narodom. Suprotno tada vazecem ustavu SFRJ naredjenje za intervenciju izdala je savezna vlada u kojoj su sedeli i ministri iz Slovenije. Da farsa bude veca, organizator ovogodisnjeg slavlja povodom odlaska zadnjeg JNA soldata sa slovenacke grude bilo je Ministarstvo unutrasnjih poslova koje je deo kabineta premijera koji je u ono vreme bio deo saveznog rukovodstva (na cijem je danas celu tadasnji ministar savezne vlade). Dalje, u vreme intervencije i sve do odlaska JNA iz Slovenije u Predsednistvu SFRJ formalno i stvarno je sedeo predstavnik Slovenije, danas sef slovenacke vlade. Tadasnjim saveznim delatnicima slovenackog porekla - clanu predsednistva SFRJ, ministrima, ambasadorima, cinovnicima... slovenacki narod je oprostio i zaboravio njihovu ulogu i drzanje u tim vremenima. Mnogi su brzo stekli (ili bili nagradjeni) novim politickim funkcijama. Ni oni koji su bili na visokim duznostima u Savezu komunista nisu podvrgnuti vredjanju, ismevanju i maltretiranju. Izuzev u sporadicnim polemikama izmedju "crnih" (desnica) i "crvenih" (levica). Sto nije bila prepreka da svi ostvare svoja prava i dobiju od slovenacke drzave nadoknadu za eventualno izgubljena prava u saveznim institucijama.

Ipak, neko je morao da bude kriv za raspad bivse drzave, razaranja, zrtve. Otuda su gnev narodnih masa (na JNA) i krivica za oruzanu intervenciju u Sloveniji svaljeni na oficire JNA, cak i na one koji nisu hteli da ucestvuju u borbama ili su bili na nevaznim duznostima u saveznim ustanovama. Svi oni su osetili taj bes posto su se vratili u Sloveniju iz drugih republika, bilo da je to bio povratak otadzbini ili porodici. Oni koji nisu po krvi pripadali Sloveniji ipak su povratkom prihvatili Sloveniju kao svoju novu domovinu, ali to im nije izbrisalo primarni greh - da su uopste bili pripadnici JNA. U medjuvremenu su fakticki akteri ove tragikomicne vojno-politicke akcije (iz savezne vlasti i vojnog vrha) uspeli da se instaliraju u vrh nove drzave Slovenije. Da bi potrli sumnje u svoju patriotsku proslost, usmerili su paznju javnosti na "otpadnike," one koji nisu bili dovoljno brzi u retusiranju svojih biografija. Tako kalvarija "otpadnika", onih koji nisu ostali u JNA ali se njihova lojalnost drzavi Sloveniji stalno preispituje, traje koliko i drzava, vec deset godina. To je hod po mukama mnogih nekadasnjih oficira JNA u Sloveniji, uglavnom Srba i Crnogoraca, ali i Slovenaca.

Paleta sikaniranja je nezamislivo siroka. Mere i postupci vlasti nisu uniformni i stoga predvidljivi, vec se primenjuju od slucaja do slucaja, sto znaci da je neizvesno koliko neka sankcija moze da traje, a jos je neizvesniji intenzitet kaznjavanja. Gotovo da nema oficira JNA koji je izbegao neki oblik diskriminacije od strane slovenacke drzave. Od tog pravila su izuzeti samo tzv. prestupnici koji su "na vreme" presli iz JNA u TO Slovenije, odazvavsi se pozivu predsednistva Slovenije da dezertiraju iz JNA. Krajnji rok za tu vrstu "akcije" je bio 18. jul 1991. godine, sto se uzima kao granicni datum od koga neko moze da racuna na zastitu svojih prava. Zanimljivo je da je taj rok definisan tek 1993. godine, sa vazenjem unazad i nije ozakonjen ili propisan ni u jednom vazecem pravnom aktu drzave ili suda. Naprotiv, taj poziv Predsednistva Slovenije pripadnicima JNA (da dezertiraju) ocenjen je u dve presude sudova u Ljubljani i Celju pravno nevazecim. Sto ga nije povuklo iz prakse. Paradoksalno, ni blagovremeni "prebezi" nisu stekli bas sva prava. Mnogi tokom proteklih deset godina nisu napredovali (ali su zato vise cinove dobili svi mladji od njih), mnogi rade na mestima nizim od cina koji imaju ili sluzbenog polozaja koji su imali u JNA - npr. nacelnik staba brigade sa ratnom skolom nije stigao dalje od operativca bataljona... Pride su podredjeni rezervnim oficirima nizeg cina, nizeg opsteg obrazovanja, bez ikakvog vojnog obrazovanja, cak i bez "ratnih" zasluga juna '91.

Neki od njih su tek posle deset godina uspeli u naporu da ostvare neka prava, ali ne sva. Nekolicina nije ni to docekala, umrevsi bez ikakve zastite - socijalne, zdravstvene, bez sredstava za zivot, krova nad glavom. Sada ta prava ostvaruju njihove porodice. Danas ima jos stotinak onih koji nisu ostvarili neka od vitalnih prava kao sto je penzija ili stan. Vecina je proteklo vreme u Sloveniji provela u svojevrsnom ratnom zarobljenistvu. Naime, posto nisu posedovali nikakva dokumenta - jugoslovenska su bila nevazeca, a slovenacka su im oduzeta i unistena - nisu mogli da izadju van granica Slovenije. Oni, koji su otisli u posetu rodbini u SR Jugoslaviji nisu mogli vise da se vrate, i mnogi su cekali godinu ili dve da ih slovenacki organi ponovo puste u zagrljaj porodica koje su ostale u Sloveniji. Da bi neki od njih bili doslovice prognani kroz godinu dana... I tako u krug.

Slovenija, srecom, pretenduje na skori ulazak u Evropsku Uniju gde je vladavina prava temelj demokratije. Problem je sto, kada su u pitanju oficiri nekadasnje JNA, Slovenija obilato krsi vlastite zakone. Ustavni zakon, doduse, sadrzi odrednicu da se oficirima JNA garantuju sva prava stecena saveznim zakonom, sto je Slovenija potvrdila i u svim drugim kasnijim dogovorima u prisustvu predstavnika Evropske zajednice i UN. Nista zato. Post festum je visoki drzavni cinovnik i inace visoko rangirani clan partije s levice izjavio da je Slovenija navedena prava garantovala ustavnim zakonom posto se tada plasila JNA, ali kako nje (JNA) vise nema - nema ni potrebe, jos manje namere da se pridrzava odredbi recenog zakona. Otuda nije cudo da se sudski postupci (treba li reci - skupi) pred slovenackim sudovima vuku u nedogled a sudije igraju ping-pong sa sudbinom oficira koji traze pravdu. Desava se da neki cuveni advokati 'kao slucajno' naprave proceduralnu gresku i ne iscrpe sva pravna sredstva pred slovenackim sudovima radi zastite prava svoje stranke - oficira JNA, pa zato oni kasnije ne mogu da traze pravdu izvan granica Slovenije, na medjunarodnim sudovima. Da sve bude gore, u medjunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu sedi (kao predstavnik Slovenije) sudija koji je svojevremeno u svojstvu clana Ustavnog suda Slovenije ucestvovao u donosenju odluka protiv kojih su osteceni (bivsi oficiri JNA ili njihove porodice) potom podneli zalbu sudu u Strazburu. Treba li reci da slovenacka vlada na zahteve suda u Strazburu odgovara s velikim zakasnjenjem, odugovlaceci time jos vise muke ostecenih ljudi.

Protiv brojnih oficira JNA podneseno je cak i vise krivicnih prijava, koje su potom u vecini slucajeva odbacene vec od strane tuzioca, kao neosnovane. Sudski proces je vodjen samo u pet slucajeva; u tri primera su optuzeni oslobodjeni krivice, dok su u dva slucaja oslobodjeni zbog pomanjkanja dokaza. Sto se jednog slucaja tice, cak i sud zna pravu istinu - da je inkriminisani dogadjaj bio provokacija ratobornih slovenackih teritorijalaca a krivica svaljena na oficira JNA. Protiv tog oficira je podneta krivicna prijava, podignuta optuznica i sproveden ceo proces, da bi ga na kraju sud oslobodio krivice. Zatim je podneta nova krivicna prijava - kada je pokusao da ostvari pravo na penziju. Tuzilac je prosledjuje sudu, a sud odbacuje bez sudjenja. Nije bila ni napisana odluka o odbacivanju (samo ju je sudac saopstio kolegi), vec je podneta treca krivicna prijava, koja je takodje odbacena. Za svo to vreme osumnjiceni oficir nije mogao da ostvari pravo na penziju. Postupak je trajao punih 8 godina.

U skladu s medjunarodnim konvencijama koje je potpisala, Slovenija daje penziju stranim drzavljanima ukoliko su pravo na penziju ostvarili u Sloveniji. Tako je supruga oficira JNA radila u Sloveniji svega tri godine i tu se penzionisala. Danas zivi u BiH, gradjanin je Republike Srpske i prima slovenacku penziju. Mnogi radnici poreklom iz drugih republika nekadasnje zajednicke drzave radili su u Sloveniji i danas kao penzioneri ovde zive; stekli su penziju bez problema, mada nemaju drzavljanstvo Slovenije. Tu mogucnost su nekim cudom uspeli da iskoriste neki oficiri JNA, koji takodje nisu drzavljani Slovenije. Sve dok se drzava nije dosetila da doslednost u postovanju potpisanih medjunarodnih konvencija ogranici unutrasnjim propisima. Tako u najnovijem zakonu, donetom pre dve godine, Slovenija za oficire JNA propisuje novi uslov za primanje penzije - drzavljanstvo Slovenije.

Nema sumnje da su slavlja dobra prilika da se evociraju uspomene ali i da pobednici pokazu milost prema porazenima. Ovde izgleda to nije slucaj. Nema te drustvene grupe koja kritikuje pojave diskriminacije i netolerancije (a ima ih sijaset) koja bi se zazuzela za prava bivsih oficira JNA koje drzava Slovenija jos uvek drzi u svojevrsnom ratnom zarobljenistvu. Bez dokumenata, penzija, zdravstvenog osiguranja, ikakvih gradjanskih prava... Prilikom proslave desetogodisnjice odlaska poslednjeg vojnika JNA iz luke Kopar, neki saljivdjija, (bivsi oficiri JNA ce reci - najverovatnije neki provokator) uputio je gradonacelniku Kopra razglednicu sledeceg sadrzaja: "Ima nas jos mnogo u Sloveniji. Nikada necemo otici." Jedno je sigurno; bivsi oficir JNA to ne bi ucinio. Jer se zavukao u misju rupu, postao nevidljiv, bas onako kako je ovo drustvo htelo. Boji se, zaplasen je, dosta mu je sikaniranja.

Milan Gorjanc (AIM Ljubljana)