Do šaltera "preko veze"

Inicijativa za zakonsko regulisanje pristupa javnim informacijama

U eksperimentu Centra za proučavanje alternativa (CPA), koji je testirao otvorenost javnih institucija (obuhvaćena su ministarstva, sudovi, gradske vlasti) ispstavilo se da je veći broj zahteva ostao bez odgovora.Kao najuspešniji način za dobijanje informacija pokazalo se korišćenje ličnog poznanstva i direktni kontakt, pa su najefikasniji bili novinari i predstavnici NVO

AIM, Beograd ,7.11.2001.

Kako regularno doći do informacije koja čoveka može spasiti , na primer, od bankrotstva? Činjenica da je građanin ujedno i poreski obveznik, dovoljna je da se postavi legitiman zahtev za pristup informacijama o tome ko je i na koji način doneo neku odluku koja ima javne posledice,ukazije dr Stevan Lilić, profesaor beogradskog Pravnog fakulteta. Centar za proučavanje alternativa (CPA) pokrenuo je nedavno inicijativu za donošenje Zakona o pristupu javnim informacijama, a prof. Lilić je radio na ovom projektu.

Lilić naglašava da je donošenje ovakvog zakona nužno, pre svega zbog vraćanja poverenja u pravni sistem i zakone, ali i kao efikasno sredstvo u borbi protiv represije i korupcije. "Takav Zakon pokazao se kao neophodan u svim zemljama tranzicije koje su se posle mnogo godina oslobodile totalitarnog režima, u kojima se pre svega iz političkih razloga smatralo da informacije kojima raspolažu država i njeni organi, nisu javne već tajne", navodi prof. Lilić.

Centar za proučavanje alternativa je organizovao eksperiment koji je pokazao kakva je otvorenost javnih institucija (obuhvaćena su ministarstva, sudovi, gradske vlasti) prema različitim kategorijama zainteresovanih. Različite zahteve upravi podneli su građani, nevladine organizacije, privatne firme i na kraju novinari.Ispstavilo se da je veći broj zahteva ostao bez odgovora; kao najuspešniji način za dobijanje informacija pokazalo se korišćenje ličnog poznanstva i direktni kontakt. Stoga, najefikasniji su bili novinari i predstavnici NVO. "Karakteristično za ovakve kontakte bilo je da nema pisanih tragova, da su zaobilažene javne procedure, kao i da je primećena veća otvorenost predstavnika vlasti prema NVO, pogotovo ako su se pojavljivali kao potencijalni donatori", navela je u zaključku eksperimenta Ivana Aleksić iz CPA.

Eksperiment je potvrdio i ono što su mnogi doživeli mnogo puta za šalterskim pultovima – malo se radi po ad hoc principu, odnosno po slobodnim "tumačenjima" nadležnosti službenika, a malo po opšteraširenom principu "dobre volje". Dakle, otvorena su vrata proizvoljnosti i zloupotrebama, rečju – korupciji."Sama činjenica da se rad uprave može učiniti transparentnim, odnosno da se mogu tražiti i dobiti javne informacije, bitno doprinosi kako razvoju svesti kod građana da ima smisla i svrhe ulagati pojedinačne napore u borbi protiv ovog zla, tako i povećanju osećaja odgovornosti službenika da se u ovakve radnje ne upuštaju", kaže profesor Stevan Lilić. Prema njegovim rečima, to je način da država više ne bude instrument vlasti i represije, već javna služba, ili – servis građana.

Jedno od fundamentalnih ljudskih prava u demokratskim državama je pravo na dobijanje javne informacije. Vlada i javna uprava obavezne su da odgovorno i transparentno donose odluke koje spadaju u javni domen i da obezbede njihovu dostupnost svima koji su za to zainteresovani; demokratska vlast svoje ministre i službenike treba bezrezervno da stavi na raspolaganje za pružanje svih javnih informacija. To u najkonkretnijem smislu demistifikuje vlast.Predlog za uređenje društva u ovom segmentu u većini slučajeva nije dolazio iz vrha vlasti, pa se ni Srbija u tome ne razlikuje.

Odličan pokazatelj volje vlasti da promeni praksu u pristupu građana javnim informacijama u svim bivšim komunističkim zemljama bilo je otvaranje policijskih dosijea. U većini slučajeva izglasani su posebni zakoni koji su regulisali ovo pitanje. Kada je nakon promene režima u Jugoslaviji, a onda u Srbiji, pokrenuto ovo pitanje, bilo je potrebno nekoliko meseci da dođe do konkretnog pomaka. Nekoliko poteza je povučeno tek nakon ogromnog pritiska medija i nevladinih organizacija. Vlada Srbije donela je (25. maja) Uredbu o skidanju oznake poverljivosti sa dosijea vođenih o građanima Republike Srbije u Službi državne bezbednosti. Međutim, manje od nedelju dana kasnije (31. maja) Vlada je korigovala svoj nalog novom Uredbom koja govori o stavljanju na uvid određenih dosijea, i vraća im status državne tajne. Inicijativa Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava (JUKOM) za ocenu ustavnosti ove Uredbe do danas je ostala bez odgovora.

Sjedinjene Američke Države imaju zakon o slobodnom pristupu informacijama od 1966. godine, a dopunjivan je još u dva navrata. Zakon predviđa da građani imaju pravo na uvid u sve podatke koje nadležni organi imaju u službenim evidencijama i upravni organi moraju izaći u susret svakom zahtevu. U Zakonu je naglašeno i koje informacije ne mogu biti dostupne, i to je način na koji su i druge države štitile osetljive oblasti. Takve odredbe uglavnom se odnose na Kongres, savezne sudove, ili na pitanja bitna za nacionalnu bezbednost, ali i za lekarske nalaze. Međutim, u SAD su aktivne organizacije (American Civil Liberties Union je jedna od njih) koje pomažu zainteresovanima da saznaju sve šta im je potrebno.

Teško je poverovati da je društvo u Srbiji spremno za takvu akciju. Dobar Zakon o informisanju, na primer, može da proiziđe jedino iz dobro regulisanog prava na dostupnost informacija. Činjenice, međutim, govore da do sada ni jedan projekat ili incijativa pokrenuta u vezi donošenja Zakona o informisanju nije sadržala čak ni napomenu o neophodnosti zakona o pravu pristupa javnim informacijama.

Jelena Grujić (AIM)