Prodaja u senci korupcije

Strah od privatizacije

U Srbiji gotovo da ne postoji društveni sloj koji se ne boji privatizacije, počev od radnika, poslovodnih struktura, privatnika, pa do same vlasti. Razlozi za zebnju su različiti:radnici i direktori se boje otpuštanja, privatnici od neizgrađene pravne države,Vlada od slabog odaziva stranih kupaca, pa i mogućeg pada

AIM, Beograd, 6.11.2001.

U više inostranih i domaćih listova objavljeni su prvi tenderi za prodaju pojedinih srpskih fabrika, čime je označen praktični početak privatizacije po novim propisima, usvojenim prošlog proleća. "Privilegiju" da budu "mamac" za inostrane kupce dobile su domaće cementare, kao najprofitabilnije firme, koje i bez inostranog kapitala mogu da se uspešno održe na tržištu. Vlada Srbije odabrala ih je s neskrivenom namerom da prodajom najboljih fabrika dođe do novca kojim će da digne na noge privredne invalide, "zaglavljene" u dubokim dugovima i pritisnute starom tehnologijom. Cilj je da se financijskom injekcijom poveća njihova prodajna cena i tako spasu od propadanja.

Ove dobre namere, koje dolaze iz Ministarstva za privatizaciju nisu dovoljne da otklone sumnje i strahovanja da se proces privatizacije ne pretvori u najveću srpsku pljačku. Put od nekadašnje socijalističke parole "fabrike radnicima" do nove krilatice "firme kapitalistima" sadrži golemu dozu neizvesnosti, najviše zbog toga što nisu otklonjene mogućnosti od zloupotreba. Postoji ozbiljan razlog za takva strahovanja, pošto Srbija spada u red najkorumpiranijih zemalja u svetu. U Zakonu su, doduše, predviđeni mehanizmi kontrole, ali oni javnosti ne ulivaju potrebno poverenje, pa se kontrolori doživljavaju kao koze kojima je na čuvanje poveren kupus.

Strah od privatizacije je toliko raširen da gotovo nema društvenog sloja koji s nevericom gleda na celu operaciju, po svojoj suštini političkoj, iako se obavlja na ekonomskom polju. Za zaposlene se tvrdi da, bez konkurencije, zauzimaju prvo mesto na "top listi" uplašenih. Najviše zato što se privatizacijom otvara mogućnost otpuštanja viška zaposlenih, a takvih je preko pola miliona. Iako, po Zakonu o privatizaciji zaposlenima pripada 30 procenata vrednosti firme, oni time nisu izuzeti od mogućnosti većinskog vlasnika da im da otkaz, posle čega vrednost njihovih akcija predstavlja svojevrsnu lutriju, jer ostaje neizvesno šta će vlasnik da uradi sa fabrikom.

Kod zaposlenih postoji strahovanje i u odnosu na držanje republičke Vlade, odnosno da li će ona nastojati da se privatizacija obavlja javno ili će podleći pritiscima inostranih kupaca da ugovori predstavljaju poslovnu tajnu, kao što je to običaj u svetu. Zbog raširenih zloupotreba na sve što se radi tajno, u Srbiji se gleda s velikom sumnjom u poštenje, tim pre što Vlada još nije stekla potrebno poverenje javnosti, bez obzira na obećanja koje neštedemice svakodnevno plasira posredstvom medija. Za postojeće nepoverenje postoje dva razloga. Jedan je u tome što je Vlada ušla u reformu bez prethodnog sklapanja socijalnog sporazuma, a drugi je sadržan u okolnosti da je ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović, pre nego što je seo u ministarsku fotelju radio za firmu "Diloit i Tuš", koja se sada pojavljuje kao glavni konsultant u prodaji beočinske cementare.

Iako se smatra da će cenu privatizacije najviše da plate radnici ,zebnja postoji i u poslovodnim strukturama, pre svega među direktorima. Budući vlasnik firme neće imati razumevanja za njihovu nesposobnost .Neuspešno poslovanje skrivano je iza političke lojalnosti i najčešće se objašnjavalo socijalnim razlozima, što su vlasti uvažavale i davale dodatnu financijku stimulaciju, ili kakvu drugu pogodnost samo da bi se održao socijalni mir. Postoji uverenje da će se nesposobne menadžerske strukture prve naći na udaru, pa bi direktori mogli da postanu tehnološki višak pre radnika,ili uporedo s njima.

Strahovanje kako će se obavljati proces privatizacije postoji i kod privatnika, koji su glavni kandidati za kupovinu društvene i državne imovine. Njihova zebnja je višestruka. Domaći vlasnici kapitala još se ustručavaju da se pojave kao kupci, jer strahuju da će im biti postavljeno pitanje kako su došli do novca, pogotovu posle usvajanja Zakona o ekstraprofitu koji je zapretio da neke srpske bogataše baci na "prosjački štap". Zbog toga se pretpostavlja da će prvi talas privatizacije da prođe bez njih ,ili će oni da se pojave na "sporedna vrata", kupujući akcije iz druge ruke.

Privatnici strahuju i od toga da Srbija još nije postala pravna država, pa na privatizaciju gledaju kao na upuštanje u veliki rizik, jer je domaće pravosuđe uvek više bilo naklonjeno dužnicima nego poveriocima. Pravnu nesigurnost povećavala je i sama vlast time što je vršila pritisak na sudove. U Srbiji je pokrenuta velika "mašinerija" za pročišćavanje sudskih redova, ali ova kampanja ne uliva potrebno poverenje da će se ranija praksa iz temelja da izmeni. Čak je i predsednik savezne dražave Vojislav Koštunica primetio da pravosuđe neće biti oslobođeno od korupcije i pristrasnog suđenja ukoliko poslušnike prošlog režima zamene pristalice sadašnje vlasti. Takva i slična upozorenja posledica su uočavanja da se stranke koje su na vlasti ne ustručavaju da se mešaju u poslove iz tuđe nadležnosti.

Domaći privatnici s priličnom dozom tuge gledaju na nestanak društvene i državne imovine, koja im je predstavljala izdašan izvor za bogaćenje. Praksa je pokazala da su najbolje prolazili oni privatnici koji su poslovali s društvenim i državnim firmama od kojih su kupovali jeftino, a prodavali im svoju robu po visokim cenama. U pojedinim slučajevima privatni i društveni sektor su se toliko približili da je bilo teško da se utvrdi granica koja ih razdvaja. Nestankom društvenih preduzeća mnogi privatnici imaju dobar razlog da budu zabrinuti za uspeh poslovanja svojih firmi.

Od privatizacije strahuje i sadašnji sastav Vlade Srbije. Od uspeha ove "operacije" zavisi i njen opstanak. I pored toga što se Srbija, u ekonomskom i političkom pogledu, drži na nogama zahvaljujući donacijama, pomoć iz inostranstva nije ni približna stvarnim potrebama. Izostala su obećanja u izdašniju pomoć koja bi bila upotrebljena za pokretanja proizvodnje, pa je razvoj postao zavisan od sredstava koja se budu dobila prodajom domaćih firmi. Izostane li očekivani interes stranih kupaca za domaće fabrike Vlada će ostati bez preko potrebnih financijskih sredstava za ulaganja u privredni razvoj čime se povećava mogućnost produbljavanja socijalnog raskola i prerastanja postojećeg tihog socijalnog konflikta u burnu reakciju stanovništva. Ankete pokazuju da se, zbog teških životnih uslova, nestrpljenje povećava iz dana u dan, a poverenje prema vlastima ubrzano opada.

Ratomir Petković (AIM)