Koliko Srba će poslušati vlast?

Beograd i kosovski izbori

Dve nedelje pred opšte izbore na Kosovu i Metohiji, koje je međunarodna zajednica zakazala za 17. novembar, učešće Srba na njima neizvesno je kao i pre tri meseca, uprkos oceni Vojislava Koštunice, savezne i srpske vlade da je izlazak na izbore manje zlo. Odluku će, na kraju, doneti svako za sebe

AIM, Beograd,5.11.2001.

Što se izbora na Kosovu i Metohiji tiče, leto je proteklo u registraciji birača, procesu koji je UNMIK započeo prošle godine i u koji su se - posle dužeg oklevanja i tek na poziv jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice, srpskog premijera Zorana Đinđića i patrijarha Pavla

• uključili kosovski Srbi. Ishod je bio, čini se, iznenađujući za sve zainteresovane: odziv gotovo 180 hiljada punoletnih znatno je manji od realnog političkog uticaja Beograda u "kosovskim poslovima", ali je, srazmerno znatno veći od nekog pretpostavljenog broja koji UNMIK i međunarodna zajednica smatraju "reprezentativnim uzorkom multietničnosti" koji bi trebalo da glasa. Naravno, ni jedni ni drugi o svojim očekivanjima na taj način nisu javno govorili.

Tokom "ohrabrivanja" Srba za registraciju Beograd je stalno ponavljao da to nije ni popis, ni obaveza za izlazak na "albanske izbore". S druge strane, približavanje 17. novembra jačalo je pritisak međunarodne zajednice - na Beograd - da Srbi na kosovske izbore izađu. Sve do početka oktobra funkcioneri DOS-a su manje-više složno ponavljali da uslova za izlazak na izbore nema, jer međunarodna zajednica i civilna uprava s podrškom od oko 40.000 vojnika za više od dve godine nisu osigurale bezbednost i slobodu kretanja, na povratku izbeglica i pronalaženju oko 1300 nestalih nije učinjeno ništa dok se, istovremeno, vlastima Srbije i Jugoslavije uskraćuje svaka mogućnost delovanja na Kosovu i Metohiji.

Postojanje "rezervnog položaja" u načelno opravdanom odbijanju jugoslovenskih/srpskih vlasti da bezrezervno "ohrabruju" izlazak na izbore 17. novembra otkrilo se prijavljivanjem tajanstvene koalicije "Povratak". Smušeno objašnjenje prijavljivanja te koalicije - koje su, nejasno da li po dogovoru ili na svoju ruku davali uglavnom lideri malih stranaka udruženih u DOS - svodilo se na to kako Srbi sebi ne mogu dozvoliti luksuz da, eventualno izlazeći na izbore u poslednjem trenuku, to učine sa nekoliko različitih lista i na taj način teorijski mogućih 38 (od 120) poslanika u parlamentu Kosova i Metohije više nego prepolove. Kvalifikacija objašnjenja kao "smušenog" nije preterana, budući da među Srbima koji su ostali na Kosovu - u nekoliko manjih enklava, u severnom delu Kosovske Mitrovice i delu Kosova i Metohije severno od nje - preovlađuje raspoloženje da se na izbore izađe. Tačnije, lokalni srpski lideri podeljeni su na toj osnovi po najrazličitijim linijama razgraničenja, od pitanja doslovnog opstanka i bezbednosti života, preko shvatanja da će se sa "okupatorima" ovako ili onako sarađivati još dugo vremena, do ideje formiranja paralelnih organa vlasti na onaj način koji su kosovski Albanci tako uspešno razvijali u protekle dve decenije. Otuda je u poslednje vreme najvažniji zadatak Nebojše Čovića, šefa savezno-srpskog Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, bio da stavi pod kontrolu radikalizam lokalnih srpskih lidera, uključujući tu i Momčila Trajkovića, kolegu po zaduženjima u saveznom komitetu za Kosovo i Metohiju. Njihovo "pomirenje" obavljeno je pred televizijskim kamerama, ali ga ni to nije učinilo uverljivim.

S mukom obezbeđujući kakvu-takvu usaglašenost kosovskih Srba sa beogradskom "centralom", Nebojša Čović je morao da se suoči i sa sve većim pritiskom međunarodne zajednice, odnosno njenog zastupnika u liku Hansa Hakerupa s kojim, čini se, od početka nije uspeo da uspostavi dijalog. Hakerup je, kao i sve druge međunarodne institucije i organizacije na Kosovu i Metohiji, suočen sa činjenicom malih ili nikakvih rezultata u dvogodišnjoj obnovi i izgradnji "multietničkog Kosova". To što se problem položaja Srba - a ne i drugih nealbanskih zajednica - nalazi u prvom planu zasluga je ravnomerno podeljena između Beograda i međunarodnih faktora, pri čemu su u ovom trenutku argumenti "Beograda" u nabrajanju propusta uverljiviji od "odbrane" koju saopštavaju predstavnici međunarodne zajednice u Prištini. Tako je, posle nekoliko susreta Čović - Hakerup - u kojima je ovaj drugi kao osnovnu temu nametao problem "paralelne (srpske) vlasti" u severnom delu Kosovke Mitrovice - pitanje izlaska Srba na izbore, zahvaljujući neumitnom približavanju 17. novembra, postalo goruće. Drugim rečima, obe strane svesne su toga da značajniji izlazak Srba - a posle registracije gotovo 180.000 birača srazmere te "značajnosti" bitno su povećane - izborima daje legitimitet koji bi se mogao proglasiti jednim od retkih uspeha angažovanja međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji.

Tri nedelje pred izbore, 23. oktobra, vlade Srbije i Jugoslavije su - analizirajući rezultate 28 meseci delovanja UNMIK-a, u koje spada i podatak da se od 226.000 prognanih na Kosovo i Metohiju vratilo samo 126 Srba - usvojile deklaraciju kojom se od UNMIK-a traži osiguranje bezbednosti, slobode kretanja i rešavanje 1300 slučajeva kidnapovanih i nestalih Srba. Hans Hakerup je uzvratio da će deklaraciju razmatrati tek pošto Beograd počne da poštuje rezoluciju 1244 (?), prizna Privremeni ustavni okvir, vlast KFOR-a i UNMIK-a i prihvati rad privremenih organa na Kosovu. Dva dana kasnije, Hakerupov sastanak sa Vojislavom Koštunicom, predstavnicima savezne i srpske vlade nije doveo ni do kakvog dogovora. Prema izjavi Nebojše Čovića posle sastanka, jedno od spornih pitanja jeste tumačenje rezolucije 1244 koja je, po njemu, "jasno opredeljena u smislu teritorijalnog suvereniteta i integriteta" Jugoslavije i Srbije; Hakerup je razgovore ocenio kao veoma naporne, dodajući da se nije složio s predstavnicima jugoslovenskih i srpskih vlasti oko "opisa situacije" na Kosovu. Savezni ministar za nacionalne i etničke zajednice Rasim Ljajić je Hekerupovu ponudu saradnje međunarodne zajednice sa jugoslovenskim vlastima ocenio kao dokument "suviše uopšten" da bi na osnovu njega Srbi mogli biti pozvani da izađu na izbore. Nešto kasnije, portpalol UNMIK-a Suzan Manuel je u jednoj izjavi dotakla nesumnjivo najosetljviije pitanje izbora, rekavši da će o budućem državnom statusu Kosova i Metohije odlučivati "zainteresovane države", šta god to značilo.

Ni nekoliko narednih sastanaka u Beogradu i Prištini nije dovelo do rezultata, čak ni do pomaka koje bi jedna ili druga strana bar kurtoazno ocenile kao napredak. Pred "poslednji" nastavak pregovora o zajedničkom dokumentu, 2. novembra u Beogradu, pritisak na jugoslovensku stranu pojačan je odvojenim, mada gotovo istovetnim pismima koja su Vojislavu Koštunici uputili američki i francuski predsedsednik, odnosno premijer Velike Britanije. Sva trojica insistiraju da kosovski Srbi izađu na izbore. Ne žele i ne podržavaju kršenje rezolucije 1244 u bilo kom vidu. Obraćajući se javnosti u dva sata ujutru 3. novembra, Vojislav Koštunica je pomenuta i druga slična pisma iz evropskih prestonica, kao i telefonski razgovor koji je tokom večeri imao sa generalnim sekretarom UN Kofi Ananom, izričito protumačio kao garanciju međunarodne zajednice da novoizabrani parlament Kosova i Metohije nema ingerencija za promenu državno-pravnog statusa pokrajine. U višečasovnim pregovorima ekspertskih timova UNMIK-a i razgovorima Vojislava Koštunice sa Hansom Hakerupom postignuta je saglasnost oko izvesnog broja pitanja, ali ne i najspornijih problema bezbednosti Srba, lokalne policije i pravosuđa. Zajednički dokument nije potpisan, pregovori će biti nastavljeni, a vlade Srbije i Jugoslavije su se na zajedničkoj sednici održanoj kasno noću 2/3- novembra složile da je za Srbe, uprkos svemu, bolje da na izbore 17. novembra izađu. Očigledno, to nije poziv na izlazak, niti "ohrabrenje" birača na kakvom insistira međunarodna zajednica. Beograd jači gest, čini se u ovom trenutku, neće učiniti pre potpisivanja zajedničkog dokumenta jugoslovenskih vlasti i UNMIK-a.

Vojislav Koštunica je 3. novembra uveče otkrio neke detalje dugotrajnih sastanaka prethodnog dana. Po njegovim rečima, Hans Hakerup je odgovoran za prekid razgovora o preostalim spornim pitanjima: komandnoj policijskoj odgovornosti i sastavu lokalne policije odnosno sudskih organa u srpskim enklavama na Kosovu i Metohiji. Potvrdio je i drugi razgovor sa generalnim sekratarom UN, tj. obećanje Kofi Anana da će razgovori o spornim pitanjima biti nastavljeni bez obzira na to što je Beograd "ohrabrio" kosovske Srbe da na izbore izađu i time ih legitimisao bez obzira na broj izašlih birača. Ističući da se KFOR i UNMIK u svojim poslovima rukovode strahom od albanskih ekstremista i terorista više nego odredbama rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244, Koštunica ocenjuje da pozitivni bilans do sada održanih razgovora čini isključivanje mogućnosti da novoizabrani parlament odlučuje o državnom statusu Kosova, što je i jasna poruka upućena ekstremistima u redovima makedonskih Albanaca. Sporazum, takođe, predstavlja prvi akt kojim UNMIK i međunarodna zajednica izričito prihvataju Beograd kao sagovornika i saradnika u ostvarivanju rezolucije 1244; zajednička komisija koja će pratiti realizaciju sporazuma to tumačnje trebalo bi da učini uverljivim.

Šta će se zaista dogoditi 17. novembra niko ne zna. Talas olakšanja, zadovoljstva i čestitki iz inostranstva zbog odluke vlada Jugoslavije i Srbije da kosovskim Srbima preporuče izlazak na izbore prati i lokalni, ali zato ne manje uticajan talas odbijanja da se preporuka prihvati. Prve ankete prognanih kosovskih Srba pokazuju jednaku meru nespremnosti da glasaju "za Šiptare" i neupućenosti u elementarne tehničke detalje postupka. Čini se da je ostatak Srba na Kosovu i Metohiji velikom većinom protiv izlaska. U tom smislu, činjenicu da je na Kosovu za 28 meseci pod kontrolom KFOR-a i UNMIK-a ubijeno višestruko više Srba no što se svojim kućama vratilo niko ne može da zanemari, pa ni Hans Hakerup kome se već omaklo da rodbinu nestalih 1300 ljudi "teši" izjavama da su oni ionako mrtvi. Ipak, to što Beograd od 3. novembra "priznaje" predstojeće izbore predstavlja jak argument u rukama međunarodne zajednice: i u razvijenim demokratijama neizlazak velikog dela biračkog tela ne dovodi u pitanje tu osnovnu demokratsku instituciju. Kao što je u pitanje neće dovesti ni ocena beogradskog Centra za slobodu i demokratske izbore (CeSID) - koji na Kosovu i Metohiji ima oko 800 akreditovanih psomatrača - da OEBS pripreme, kontrolu spiskova i postupak utvrđivanja ishoda izbora nije učinio transparentnim u meri koja se u Evropi podrazumeva.

U suštini očekivana i, bar u izvesnoj meri iznuđena, odluka Beograda da "ohrabri" kosovske Srbe da glasaju 17. novembra - bez obzira na ocenu Vojislava Koštunice kako "nije doneta pod pritiskom međunarodne zajednice, već pod pritiskom stvarnosti" - jugoslovenskim vlastima u narednih nekoliko meseci omogućava da se s manje napetosti i više razumevanja međunarodne zajendice posvete nekim drugim, ne manje važnim problemima. Pitanju reprogramiranja dugova, opstanku savezne države i vladajućih koalicija, na primer. Jugoslaviju, Crnu Goru, Srbiju i, za sada bar još samo Vojvodinu, posle 17. novembra očekuje još mnogo izbora, referenduma i "protosaka stvarnosti". Ali, to je priča za neku drugu priliku.

Aleksandar Ćirić (AIM)