Nezanimljiva tajna

Prividno otvaranje arhiva Državne bezbednosti Srbije

Širokom ubeđenju u javnosti da se tek simulira otvaranje arhiva iz vremena posle pada komunizma u istočnoj Evropi, prilično je doprinela i sama RDB.Otvaranje dosijea nije regulisano zakonom, a RDB još nije stavljena pod parlamentarnu kontrolu.Samo 1.850 ljudi se raspitivalo da li su "zavedeni" kod Službe,a oko130 dobili su pozitivan odgovor

AIM, Beograd, 1.11.2001.

Kada je pao režim Slobodana Miloševića, oktobra prošle godine, u zvaničnom žargonu Resora državne bezbednosti Srbije prestao je da postoji "unutrašnji neprijatelj", a rad se nastavio samo protiv "spoljnjeg neprijatelja" i terorizma. Od maja ove godine kada je Vlada Srbije posebnom Uredbom dopustila građanima da se uvere da li imaju dosijee i šta u njima piše, prema zvaničnim podacima, oko 1850 ljudi raspitivalo se da li su "zavedeni" u RDB kao neprijatelji države, od kojih je oko 130 dobilo pozitivan odgovor. Interesovanje za ovo "otvaranje Službe", nije bilo naročito veliko ni pošto je odluka o tome objavljena, a sada se čini da je posve splaslo. Jer, teško će se sresti neko ko se ili zanimao za svoj dosije, ili prati celu priču, a da nije ubeđen da nema ništa od stvarnog otvaranja arhiva srpske tajne policije. Većina ljudi ubeđena je da su dosijei dobrim delom "obrađeni", očišćeni i redigovani, ili "izčezli" i da u svakom slučaju ono što može da se pročita u njima nije pravi rezultat rada bivše Državne bezbednosti Srbije, koja je bez sumnje imala mnogo posla u poslednjih šest decenija.

Širokom ubeđenju u javnosti da je sa dosijea samo prividno skinuta oznaka državne tajne, i da se u Srbiji tek simulira otvaranje arhiva iz vremena posle pada komunizma u istočnoj Evropi, prilično je doprinela i sama RDB. Naime, Vladimir Nikolić, visoki funkcioner ove službe, izjavio je prilikom predstavljanja javnosti načina otvaranja dosijea, da je Radomir Marković, šef RDB iz vremena Slobodana Miloševića, sa saradnicima, uspeo dosta toga da iznese iz arhiva i uništi. Pre svega, reč je o dosijeima sadašnje garniture političara na vlasti, napomenuo je Nikolić. Govoreći o disidentima i političkim protivnicima sa "dužim stažom" iz komunizma, Nikolić je kazao i da bi piscima Vuku Draškoviću i Dobrici Ćosiću bilo potreno najmanje 15 dana da pročitaju svoje dosijee. Da li je Ćosić tražio svoj dosije ne zna se, ali je Drašković tim povodom optužio novu demokratsku vlast za kontinuitet sa bivšim totalitarnim metodama vladanja.

"Nudili su mi da u centrali RDB u prisustvu njihovog službenika pregledam svoj dosije. Kazali su mi javno i da mi treba najmanje 15 dana i noći neprestanog čitanja jer sam bio praćen kao, citiram 'prioritentni objekat sprskog ekstremizma i terorizma' ne samo do 1990. godine i osnivanja moje partije Srpskog pokreta obnove(SPO), nego od objavljivanja mog romana 'Nož' 1982. godine. Odbio sam da u DB čitam taj dosije i zatražio da ga nosim kući u svoje trajno posedovanje, što oni nisu prihvatili. A Solženjicinu je u Rusiji uručen njegov dosije, kao i mnogim drugima, nakon što su otvorene arhive KGB", kaže Drašković objašnjavajući zašto nije pročitao svoj dosije. Lider SPO je takođe tužio šefa RDB i predstavnike vlasti zahtevajući da se iz njegove kuće i sedišta stranke uklone prislušni uređaji u prisustvu svedoka. Presuda se očekuje krajem oktobra.

"Suštinski se u Srbiji ništa nije promenilo, jer da jeste, onda bi građani mogli da dobiju svoje dosijee u posed, a ne samo na uvid. Konačno, da suštinskih promena nema svedoči i to što šef RDB Goran Petrović javno kaže da je ova služba spremna da demontira prislušne uređaje iz moje kuće i sedišta SPO, ali pod uslovom da pri tome agenti RDB budu sami. Znači ja ne smem da vidim da li su ti uređaji zaista uklonjeni. Možda oni i ne žele da ih uklone nego samo da ih zamene novim i savremenijim. Tražimo od suda da odluči da tom uklanjanju mogu da prisustvuju svi koje ja pozovem, uključujući i novinare", veli Drašković.

Da nova vlast u Srbiji namerava da koristi državni aparat na "stari način" smatra i sociolog Laslo Sekelj. On je prvi u javnosti "digao buku" povodom svog dosijea. Smatrajući da na to ima puno pravo kao čovek koji je 1980. godine isključen sa nastave na Pravnom fakultetu u Novom Sadu kao politički nepodoban, Sekelj je još pre vladine Uredbe o otvaranju dosijea, na osnovu izjava ministra policije Srbije Drušana Mihajlovića da su arhive otvorene, uzalud pokušavao da dođe do svog "fajla". Nije ga pročitao ni do sada."Nisam hteo da pročitam svoj dosije, jer ovako kako je stvar postavljena, RDB je ta koja određuje šta je nečiji dosije. Ja hoću da vidim moj autentični dosije, a ne ono zašta RDB tvrdi da je moj dosije. Činjenica je da nijedan građanin u Srbiji nije dobio svoj dosije, nego samo ono što RDB odluči da to jeste", ističe Sekelj.

Po njegovoj oceni postoje dva velika razloga zbog kojih je izostalo pravo otvaranje arhiva RDB. Prvi je to što, po njegovoj oceni Vlada Srbije nema nikakav koncept demokratizacije društva, ali je zato spremna da koristi državni apart na totalitarni način. O tome svedoči, dodaje naš sagovornik, što o otvaranju dosijea nije donet, kao u većini zemalja bivšeg komunizma poseban zakon, nego je stvar regulisana vladinim dekretom. Drugi veliki razlog povezan s prvim je nerešen status državne službe bezbednosti, odnosno kontrola nad RDB. Nejasno je, napominje Sekelj, da li kontrolu ima kolegijum Vlade Srbije, ili Predsedništvo vladajuće koalicije DOS, a oba tela su neformalna i neustavna. RDB nije stavljena pod parlamentarnu kontrolu, nije donet novi savremeni zakon o njenom funkcionisanju, nije izvršena kadrovska obnova profesionalcima, ističe Sekelj. Na pitanje da li misli da je njegov dosije još uvek otvoren, Sekelj odgovara potvrdno:"Da, ali nije bitno da li se to posebno odnosi na mene lično. Ubeđen sam da se dosijei vode o političkim oponentima koji nisu miljenici Vlade Srbije. Uveren sam da se, na primer, dosijei vode o mnogim ljudima iz kabineta predsednika (Vojislava Koštunice)", kaže Sekelj.

Inače, procedura za uvid u dosije vrlo je jednostavna – stanovnik na primer, glavnog grada, na određeni broj telefona zakaže dolazak u sedište RDB na Novom Beogradu. Zgrada izgleda sasvim obično i jedino što građaninu ukazuje u kakvoj se instituciji nalazi jeste obaveštenje da je u njoj strogo zabranjena upotreba mobilnih telefona. Građaninu je dozvoljeno da sačeka u malom hodniku odmah ispred ulaznih vrata, čiji je jedan zid bledo ogledalo, i da pusti mašti na volju da je reč o staklu iza koga ga neko posmatra. Obično se vrlo brzo pojavljuje službenik koji građaninu vraća ličnu kartu i tonom lekara koji pacijentu saopštava da nema rak, kaže "nemate ništa!". Ukoliko je odgovor pozitivan, građanin ima pravo da u prisustvu službenika RDB pročita dosije, ali ono što tamo sazna mora da tretira kao državnu tajnu i da ne prepričava prijateljima i medijima.

Dosta onih koji su imali uvid u svoj dosije rekli su medijima ponešto o tome, uglavnom iznenađeni netačnošću podataka i sumnjajući da im je "dosije" naknadno prepravljan i redigovan. "Taj dosije počinje informacijom koja je zapanjujeće netačna. Recimo, tu se kaže da sam ja ženjen nekom Verom Šantić, da imam dvoje dece. Ja, po svom najboljem saznanju, nikad nisam poznavao neku Veru Šantić, a kamoli bio njome oženjen", ispričao je advokat Ivan Janković.

Do sada se još nije dogodilo da neko bude optužen za odavanje državne tajne.

Jasmina Lukač (AIM)