Teror novog terora

Strategija proširenja rata

Ankete javnog mnenja u Sloveniji pokazuju da javnost podržava akciju SAD protiv talibana iako je u ocenama američke odmazde na terorističke napade duboko podeljena. Vojni analitičar Milan Gorjanc komentariše vojne i strateške razloge za rečenu suzdržanost.

Ljubljana, 26.10.2001.

SAD i zapadni svet su posle terorističkog napada na Svetski trgovački centar (WTC) i Pentagon govorili jezikom osvete, pri čemu su nabrajane nevine žrtve u WTC-u, dok su redje pominjane nešto manje nedužne žrtve u Pentagonu. Potom je u evropskoj politici došlo do nešto umerenijih tonova i mnenja da uzvratni udarac mora biti odmeren i ne sme da pogodi nevino stanovništvo Afganistana ili žitelje neke druge islamske zemlje čiji režim nije po volji Vašingtona. Tako je miroljubivi svet rat protiv terora shvatio kao udruženo i koordinirano delovanje obaveštajnih i specijalnih snaga demokratskih država sveta, gde će ljudske žrtve biti samo provereni krivci za terorističke akcije i njihovi politički sponzori. A onda su počela bombardovanja Afganistana i miroljubivi svet je bio ponovo zapanjen; SAD su po uobičajenom receptu udarile svom snagom po Afganistanu, obavestivši UN da će se pod udarom Tomahavka verovatno naći još po koja islamska država...

U početku je, istina, meta američkih udara bila vojna infrastruktura Afganistana - sistem protiv-vazdušne odbrane i avijacija. Što za vojnu silu SAD ionako nije predstavljalo neku posebnu pretnju i opasnost. Tako su SAD pre 10 godina potpuno onemogućile i protiv-vazdušnu odbranu Iraka, tada treću po snazi u svetu. Pre dve godine isto se dogodilo Jugoslaviji - njeni avioni su bili sakriveni duboko u kaponirima jer je svako poletanje značilo obaranje letilice, dok je svako uključenje radara predstavljalo samoubistvo za posadu. Zato je već sad jasno da su američki avioni uništili gotovo sve planirane ciljeve i sasvim neutralizovali talibansku protiv-vazdušnu odbranu. Uostalom, zaključak da je afganistanska protiv-vazdušna odbrana uništena potvrdjuje i činjenica da su već trećeg dana krenuli napadi i po danu. Medjutim, kako su američki avioni nastavili da lete visoko, najverovatnije nisu uništeni laki prenosni raketni sistemi Stindžer, kojim su talibane (dok su ovi ratovali s Rusima) snabdeli upravo Amerikanci.

S druge strane, pokazalo se da bombardovanje s velikih visina i pored najsavremenijih nišanskih sprava (i drugih pomoćnih uredjaja za postizanje preciznosti pogotka) nije dovoljno precizno pa se promašaji samo redjaju. Tako su nišandžije iz američkih aviona u Afganistanu pogodili zgradu agencije UN za razminiranje (dok su navodno gadjali kontrolni toranj koji je udaljen oko 500 metara od pomenute zgrade), autobuse pune putnika, rezidenacijalni deo Kabula i sela u kojima nije bilo vojnih instalacija... Žrtve su bili Afganistanci, takodje uposlenici Ujedinjenih nacija, a mogli su to da budu Amerikanci ili Evropljani... Ono što svet do sada nije saznao, jeste koliko je sledbenika Bin Ladena poginulo u dosadašnjim bombardovanjima.

Bušovi generali su najavili da će vazdušni udari trajati najviše šest nedelja. Postoji verovatnoća da će rat biti i kraći, ako u medjuvremenu padne talibanski režim i na vlast dodju ljudi po ukusu Bušove administracije ili američkog kapitala. Ukoliko je tačna vest o prelazu čitavih jedinica talibanske vojske na stranu Severnog saveza, ovaj rat će biti najverovatnije prilično kratak. Jasno je da sve žešći napadi ubrzavaju razaranje talibanskog režima kao i da bi svaka pauza u bombardovanju samo ohrabrila talibane da istraju u otporu.

Ujedno je u gotovo svim islamskim zemljama zabeležen manje-više otvoren otpor i protest protiv američke intervencije u Afganistanu. Nešto slično je već vidjeno tokom NATO napada na Jugoslaviju, kada su registrovane demonstracije po brojnim gradovima Evrope i Amerike. Zato je za očekivati da će se miroljubivi svet odazvati na bespotrebna razaranja i stradanja civila. S te tačke gledišta svaki novi napad na Afganistan, svaki promašaj planiranih ciljeva i proširenje vojne intervencije na neku drugu islamsku državu može biti kontraproduktivno za SAD. Eskalacija pogadjanja ciljeva koji nisu vojni, razaranje civilnih objekata, porast žrtava medju civilima - sve to može da stvori otpor prema američkoj politici, kao i otpor islamskog sveta prema zapadno-evropskoj civilizaciji u kome neće stradati Buš ni Robertson, niti Solana ili neko njima blizak, već obični ljudi, i to ne samo u zemljama islamskog sveta, već u srcu Amerike ili Evrope, sve zbog novih terorističkih napada antraxom ili nekim drugim nekonvencionalnim oružjem.

Nameće se pitanje može li rat trajati i više od zacrtanih šest sedmica? Ukoliko se talibanski režim odluči na otpor do poslednjeg čoveka, rat može da se otegne i na nekoliko godina. Sreća je za Anglo-američki savez da su protiv talibanskog režima ne samo sve susedne države, već i velike sile od kojih su dve, Rusija i Kina, u neposrednoj blizini Afganistana i više nego zainteresirane za stabilnost u regionu, mada ne i za preveliki američki uticaj. Zato je jasno da talibanski režim ne može očekivati vojnu pomoć i političku podršku spolja, što je dodatan razlog zašto Buš mora taj rat da završi što pre i sa što manje civilnih žrtava. Jer, duži rat bi prouzrokovao još veće gubitke medju civilnim stanovništvom i još veća razaranja infrastrukture. Što bude kraći rat u Afganistanu, to će biti veća pobeda antiterorističke koalicije i čovečanstva u celini. I manja mogućnost vijetnamizacije Afganistana.

Najzad, tu je i dilema može li se teror savladati novim terorom? Čini se da SAD ili ne umeju ili ne znaju da izvuku pouku iz vlastite istorije, posebno iz sopstvene upletenosti u sukobe u prošlom veku, kada su sve njihove oružane intervencije u ime demokratije, ljudskih prava i nove civilizacije prošle neslavno. Hrabri američki vojnici su posle mnogih nepotrebnih žrtava u vlastitim redovima i daleko većih žrtava medju civilnim stanovništvom (za čiju su 'dobrobit' intervenisali), morali da se povuku na američko tlo i ostave domaće stanovništvo na milost i nemilost pobedniku - bilo da je to bila komunistička Severna Koreja ili Severni Vijetnam, ili profašistički generalski režimi Latinske Amerike, ili nacionalistički lideri u državicama nekadašnje SFR Jugoslavije. Ni jedna vojna intervencija SAD u poslednjih pedeset godina nije zabeležila uspeh u smislu boljeg života za živalj u zemljama u kojima se intervenisalo. Otuda je jasno da aktuelna vojna intervencija neće doneti istinsku slobodu afganistanskom narodu; rat će iscrpeti ljude koji ne razlikuu koji avion donosi hranu a koji bombe, a humanitarna pomoć će prestati posle obaranja talibanske vlasti ili će pristati u ruke vladajuće elite. Obični ljudi će ostati da tavore na rubu egzistencije, daleko od vladajućih elita.

U medjuvremenu će eskalacija medjunarodnog terorizama zavisiti od američke i svetske politike. Klintonova administracija je, na primer, uložila znatne napore da smiri sukob izmedju Izraela i Palestinaca i u to vreme gotovo da nije bilo spektakularnih otmica aviona ili podmetanja paklenih mašina. Dolaskom na vlast Šaronove garniture i njihove tvrde ruke prema Palestincima otpočeli su samoubilački bombni napadi na nedužno jevrejsko stanovništvo u Izraelu. Svakodnevno smo svedoci novih odmazdi na obe strane, gde se čini kao da niko više nije šokiran nad brojem nevinih civila koji svakodnevno gube život. Iako niko direktno ne povezuje 11. septembar sa sukobom na Bliskom istoku, mnogi ne isključuju postojanje idejne spone. Moralo se desiti nešto spektakularno da probudi savest čovečanstva. Jeste prva reakcija čovečanstva sasvim ljudska - želja da se kazne počinioci, ali vremenom će zapadni visokocivilizovani svet morati da prihvati da na zemaljsko kugli žive ljudi kojima vrednosti zapadne civilizacije nisu dostupne, pa ni zanimljive.

Do sada je zapadni svet odnosno svet razvijenog kapitalizma najveštije špekulisao orudjem koje je jače od najsofisticiranijeg vatrenog oružja - novcem. Medjutim, isto orudje su sada počeli da koriste i drugi. Druga je stvar kako Bin Laden može da obrće svoj kapital bez rada i stvaranja nove vrednosti, samo bankarskim špekulacijama ili ilegalnim narko i krijumčarskim poslovima? Bez novca ne bi mogao da iškoluje pilote samoubice i njihovim porodicama omogući bogat život. Što znači da mnogi preduzetnici iz Zapadnog sveta posredno trguju sa teroristima i njihovim sponzorima (čak i Buš sa Bin Ladenovim bratom), stvarajući tako sebi, ali posredno i teroristima - dobru dobit, dovoljnu za održavanje centara za obuku i plaćanje istomišljenika i samoubica. Da paradoks bude veći, mnogi režimi islamskih država koji danas saradjuju sa SAD u ratu protiv Afganistana istovremeno posredno podržavaju teroriste i omogućavaju im bankarske transakcije.

Zato korene medjunarodnog terorizma ne treba tražiti u drugačijoj religiji ili ideologiji, već u nazajažljivosti svetskog kapitala. Narkotici i krijumčarenje druge zabranjene robe nije bolest zemalja proizvodjača (npr. opijuma ili koke), već bolest razvijenog Zapada koji tu robu konzumira i za nju plaća. Što se Azije tiče, za Zapad tamo nije najveći problem bio poznati put droge, koji iz Afganistana preko Tadžikistana vodi do najvećih evropskih gradova, već nafta. Na jeftinoj nafti zaradjuju vladajuće elite u zemljama bogatim naftom, svetski kapitalisti i razvijene države. Otkriće novih basena nafte, na kojoj je zasnovan prosperitet zapadne civilizacije u poslednjih 100 godina, jeste mamac koji privlači veliki svetski kapital u deo sveta koji mu je, ideološki, uglavnom nedostupan. U tom kontekstu akcija u Afganistanu izgleda kao odskočna daska za zapadni svet da instalira partnere nadomak bogatih nalazišta naftom, što je uslov da opstane poznati model zasnovan pre svega na niskoj proizvodnoj ceni nafte i visokoj potrošačkoj ceni benzina, tako da države putem trošarina mogu da nastave da ubiru ogromne novce. Stoga nije čudo da mnogi korene terorizma ne nalaze u islamu kao takvom, već u gramzivosti kapitala da pod vidom globalizacije tržišta i unifikacije politike i ideologije dodje do što veće zarade. Tako gledano teror koji se iskorenjuje novim terorom, pa makar taj bio zavijen u oblandu demokratije i ljudskih prava, a isporučivan bombama, neće biti suzbijen.

Milan Gorjanc (AIM Ljubljana)