Penzija za deceniju života

Vlada najavila promene penzionog sistema u Srbiji do kraja godine

Kakva je to politika koja će terati zaposlenu ženu sa srednjom stručnom spremom da radi do šezdesete godine, da izdvaja za penziju 41 godinu, a da penziju prima samo narednih deset godina, pita se Mirosinka Dinkić ekonomista iz Instituta G17

AIM, Beograd, 22.10.2001.

Ukoliko do kraja godine ne odu u penziju budući penzioneri će na to morati da sačekaju najmanje još pet godina.Naime, posle izmena zakona u oblasti penzionog sistema, od 2002. godine žene će u penziju moći tek sa 60, a muškarci sa 65 godina. Promena drugih uslova za sada nije predložena, jer bi za to bilo potrebno promeniti 90 procenata zakonske regulative na saveznom nivou, što je do okonačanja pregovora o budućnosti zajedničke države necelishodno i pomišljati.S druge strane, pak,to vezuje ruke vlasti u Srbiji, koja za razliku od crnogorske nije spremna da samostalno ide u suštinske promene kršeći savezne propise i Ustav.Vlada u Beogradu izložena je velikom pritisku za obezbedjenje para za redovnu isplatu penzija s obzirom na to da 2,1 miliona kako-tako zaposlenih treba da namaknu novac za 1,5 miliona penzionera.

Dok Gordana Matković, republički ministar za socijalnu politiku smatra da će produženje starosne granice smanjiti pritisak na privredu, a da je to ujedno i potez kojim se ide u susret evropskim rešenjima, Mirosinka Dinkić, direktor odeljenja za socijalnu politiku Instituta G 17 pak tvrdi da bi usvajanje ove mere značilo najdirektniji atak na započete reforme.Ona ne spori da nema ni jedne zemlje gde je starosna granica tako niska, ali kaže da se ne sme izgubiti iz vida da se ni u jednoj zemlji nije krenulo od reforme u sferi socijalne politike pre nego što su drugi reformski potezi dali rezultate. Zemlje kao što su Makedonija ili Bugarska, na primer, ušle su u reforme penzionog sistema jer je to bilo predvidjeno programom Svetske banke i MMF koje su oni prihvatili, ali posle predhodnog višegodišnjeg perioda realnog rasta i plata i penzija. Kod nas,medjutim, to nije slučaj. Niti su nama SB i MMF nametnuli program reformi - prihvatili su naš u kojem se uopšte ne pominje diranje u penzije - niti je Srbija zemlja u kojoj je predhodnih deset godina bilo rasta standarda. Naprotiv, on je doveden na najniže grane i teško je zamisliti smanjenje penzija u takvim uslovima.

Protivargument za produženje starosne granice je i taj što je u Srbiji prosečan život žene penzionera 71 godinu, što je daleko ispod proseka životne starosti gradjana Srbije, ali i prosečnog veka muškarca penzionera. Potom, penzija se u razvijenim zemljama u proseku koristi 20 i više godina. Kod nas je sada taj prosek izmedju 14 i 15 godina. Ukoliko bude prihvaćeno produženje starosne granice od pet godina, prosečno korišćenje penzije bilo bi svedeno na deset godina. Kakva je to politika, pita se Mirosinka Dinkić, koja će terati zaposlenu ženu sa srednjom stručnom spremom da radi do šezdesete godine starosti, da izdvaja za penziju 41 godinu, a da penziju prima samo narednih deset godina?

Ovak stav ne deli minsitarka za socijalna pitanja Gordana Matković. Ona smatra da je žena sa 55 godina itekako u stanju da radi, i da je za to čak i zainteresovana kao i 60-godišnjaci uostalom, što se najbolje pokazuje u slučajevima privatnih zanatlija koji rade dokle god mogu i "mladih" penzionera koji su se odmah po penzionisanju latili nekog drugog posla. Po njenom mišljenju, nema razloga ni za bojazan da će produženje radnog veka dovesti do još veće konkurencije za jedno radno mesto, a da će u uslovima tranzicije,upravo dobar deo populacije koji se spremao da u narednih nekoliko godina ode u penziju, biti u neravnopravnijem položaju u odnosu na mladju generaciju.

"Sva iskustva zemalja oko nas govore da se stvaraju parcijalna tržišta gde generacije jedne drugima uglavnom ne konkurišu", kaže Matković. Ona objašnjava da će mladje generacije težiti ka propulzivnijim i profitabilnijim granama, shodno svojim kvalifikacijama, a da će starija generacija prihvatati posao i u manje plaćenim granama i administraciji, jer im je najvažnije da okončaju svoj radni vek i dočekaju penziju. Podaci, medjutim, govore da sada na tržištu rada uglavnom na posao čeka 46 odsto onih do 30 godina, sa srednjom stručnom spremom, a da je medju zaposlenima takodje najveći procenat baš ljudi sa srednjim oobrazovanjem, od kojih je oko 17 odsto onih koji bi u narednih pet godina trebalo da odu u penziju. Dobar deo njih je u proteklih deset godina bio na plaćenim odsustvima po nekoliko godina, pa su izgubili svaki kontakt sa promenama u tehnologiji.

I kada je reč o najavljenom uskladjivanju penzija - delimično sa rastom plata a delimično sa troškovima života - i promenama kod garantovanih penzija, mišljenja su veoma različita. Nadležno ministarstvo se zalaže za rešenje po kome bi garantovana penzija iznosila 40 procenata prosečne plate umesto sadašnjih pet različitih procenata koji zavise od visine radnog staža sa kojim osiguranik ide u penziju. Ministarka Matković misli da "naše društvo mora da se opredeli za to da penzija nije nadoknada za starost niti nadoknada za rad, već prihod koji je svaki pojedinac obezbedio za period kada više ne može da radi. Naša težnja mora da bude vezivanje penzije za uplaćivane doprinose i mi tome težimo i ovim promenama".

Ukoliko bude prihvaćena, ova promena bi mogla, smatraju stručnjaci, da dovede oko 650 hiljada penzionera u poziciju korisnika socijalne pomoći i veoma je važno to da li bi nadoknadu koja bi im usledila dobijali kroz socijalni dodatak ili kroz penzije. Prvo bi značilo da svako pojedinačno morao da traži taj dodatak, a drugo da se nadokanda isplaćuje automatski. Sa stanovišta budžeta to je svejedno, ali sa stanovništa pojedinca sigurno ne. Pitanje je, medjutim, da li je pravdeno ići na ovu izmenu u situaciji kada je dobro znano na koje se sve načine manipulisalo uplatama doprinosa u penzioni fond proteklih desetak godina i da su te uplate bile neadekvatne stvarnim primanjima.

Da u budućnosti vezivanje penzije za doprinose svakog pojedinca mora da bude osnovni princip slažu se svi. Ali, dodaju, predhodno mora da usledi radikalna promena u mnogim segmentima društva i jedno opsežno proučavanje koje bi moralo da obuhvati sve demografske elemente i procene koje proizilaze iz razvojnih planova. Potrebno je sačekati i da zažive tržišta rada, kapitala i akcija, pa onda tražiti trajna rešenja formiranjem kapitalnih fondova u koja bi se slivala sredstva izdvojena za penzije, a iza kojih bi kao garant stajala država. Sve to, u najboljim uslovima nije moguće ostvariti pre 2004.godine. Postavlja se stoga pitanje, da li su predložene promene u oblasti penzija u Srbiji zaista nužne ovog trenutka i da li su uskladjene sa ključnim intencijama koje proizilaze iz Zakona o privatizaciji, da li doprinose sprečavanju rada na crno, rečju, doprinose li reformskim potezima koji su do sada povučeni?

Tatjana Stanković (AIM)