Štrajkovi kao šumski požar

Kritična faza reforme u Srbiji

I pored brojnih protesta i naraslog nestrpljenja gradjana koji su se nadali brzom boljem životu, opšti je utisak da sudbina Vlade nije dovedena u opasnost. Djindjićev kabinet ne mora da razmišlja o ostavci, najviše zbog toga što je rasprostranjeno uverenje da se tim potezom prilike u Srbiji neće bitnije promeniti

AIM, Beograd,19.10.2001.

Srbijom se šire štrajkovi poput šumskih požara, a republička Vlada se pojavljuje u ulozi vatrogasca, jer se protesti javljaju u državnim i društvenim privrednim sistemima, koji spadaju u njenu nadležnost. Tek što su postignuti sporazumi s rudarima štrajk najavljuju naftaši, koji može da poprimi i političke dimenzije, jer ima dodirnih tačaka s nerešenim odnosima na relaciji Beograd-Novi Sad.Glavni izvor nezadovoljstva zaposlenih proističe iz vladine Uredbe kojom su zamrznute plate u javnim preduzećima, kao što su elektroprivreda, naftna industrija, telekomunikacije, te oblasti obrazovanja i zdravstva.

Kao ulje na vatru stigao je Predlog zakona o radu. Samostalni sindikat, blizak državi u Miloševićevom režimu, pozvao je svoje članstvo na generalni štrajk I zatražio ostavku ministra za rad Dragana Milovanovića. Njihovo članstvo se boji da pojedinačni ugovori izmedju poslodavca i radnika - kako je novim zakonom predvidjeno regulisanje radnog odnosa - otvaraju vrata za masovna otpuštanja radnika.. Štrajkače su podržali socijalisti i radikali, najznačajnije opozicione stranke, ali i Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV),članica vladajuće koalicije DOS. Prvi čovek Lige i predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak ponudio je “servisne usluge” Samostalnom sindikatui, tako što bi vojvodjanski parlamet stao iza amandmana na predloženi zakon i prosledio ih u Skupštinu Srbije. Za sada Vlada ostaje pri svom zakonskom projektu, a premijer Srbije Zoran Djindjić ističe da su u štrajku uglavnom radnici firmi koje su pred stečajem.

Podudarnost štrajka kolubarskih rudara s godišnjicom obaranja Miloševićevog režima navela je premijera Đinđića na konstataciju da je reč o politički motivisanom protestu, inspirisanom iz Demokratske stranke Srbije(DSS), koja je, i pored članstva u vladajućoj koaliciji DOS, preuzela glavnu opozicionu ulogu, zbog čega dolazi do čestih "sudara" s Demokratskom strankom(DS), najvećim koalicionim partnerom.

Razvoj događaja je pokazao da su ekonomski motivi glavni razlog povećanog broja štrajkova, ali je zapaženo da političke stranke, poput DSS, dajući za pravo zaposlenima, nastoje da steknu političke poene. Rudari u Kolubari, Kostolcu, Boru, a pre njih zaposleni u Telekomu traže veće plate i ukidanje Uredbe o njihovom zamrzavanju, donete ubrzo nakon formiranja sadašnjeg Đinđiđevog kabineta. Reč je o delatnostima u kojima su primanja zaposlenih znatno iznad republičkog proseka ( oko 200 DM), ali je praksa i ovoga puta potvrdila pravilo da se na proteste lakše odlučuju bolje plaćeni radnici. U prednosti su i što su zaposleni u delatnostima od vitalnog interesa za ukupnu srpsku ekonomiju.

Brojni štrajkovi, kao i najava novih, stavili su Vladu Srbije u položaj između čekića i nakovnja. Opstrukcija proizvodnje u vitalnim delatnostima primorava ministarski kabinet da brzo reaguje, jer preti opasnost da "stane život" u celoj Srbiji. Na drugoj strani manevarski prostor je ograničen strogo fiksiranim bužetom, a ne postoji mogućnost dodatnog priliva realnog novca, jer takvog nema, pa da bi se jednima dalo drugima mora da se uzme. To je rizik u koji Vladi nije ni na kraj pameti da se upusti, jer bi time ugrozila svoj položaj. Republički budžet upućen je isključivo na realne izvore i Vlada je, sklapanjem Stend baj aražmana sa Međunarodnim monetarnim fondom preuzela obavezu da se toga pridržava ukoliko želi da računa na periodične kreditne tranše od ove financijske institucije, kao i na adekvatno razumevanje drugih inostranih kreditora.

Vlada je u teškom položaju, jer svojevremeno nije javnost upoznala sa sadržajem Stend baj aražmana, pa su zaposleni u državnim i društvenim delatnostima shvatili da, posle poskupljenja struje, telefona i drugih usluga mogu da računaju da deo tih sredstava pretoče u svoje plate. Zato sada ima teškoća sa zaposlenima, koje ne može da uveri kako sredstva od poskupljenja usluga ne mogu da se koriste za povećanje plata.

Republički ministar za finansije Božidar Đelić odlučno odbija svaku pomisao na ukidanje Uredbe o zamrzavanju plata. Prema izjavi Đinđića, primanja mogu da se povećaju jedino preraspodelom unutar samih sistema, odnosno racionalizacijama, koje podrzumevaju i otpuštanje viška radnika. Prema tvrdnjama pojedinih ministara, karakteristično je za javna preduzeća da u njima postoji ogroman višak radnika, koji su formalno zaposleni, ali nedovoljno iskorišteni na svojim radnim mestima. Premijer bi, prema obavezama koje je Vlada preuzela sporazumom s MMF-om, trebao da bude srpska Tačerka, dok je na drugoj strani, kao predsednik Demokratske stranke(DS), koja je na svom poslednjem skupu u partijski program unela socijalne katetegorije ( pravičnost i jednakost ) u obavezi da vodi računa i o socijalnoj komponenti.

Dvojaka uloga primorala ga je da inostrane političke krugove, koji su svojevremeno obećavali opoziciji veliku materijalnu pomoć ako obore Miloševićev režim, savetuje da izbegavaju obećanja koja kasnije ne ispunjavaju. Poznavaoci domaćih prilika postojeću Đinđićevu poziciju poistovećuju s položajem poslednjeg premijera vlade bivše SFRJ Ante Markovića, kome je u odsutnom momentu uskraćena obećana inostrana pomoć od tri milijarde dolara s kojom bi, da je došla imao velike izglede da sačuva drugu Jugoslaviju od raspada.

Sada Vladi Srbije nedostaje oko dve milijarde dolara godišnje s kojima bi mogla da ozbiljnije pokrene srpsku privredu iz stagnacije i "mrtvila" u kojem se našla. Zbog neblagovremene financijske podrške Srbija je primorana da ubrzano sprovede privatizaziju i prodajom državne i društvene imovine dođe do neophodnih sredstava za oživljavanje proizvodnje. Ministar za privatizaciju AleksandarVlahović odlučno je najavio da će svako preduzeće koje nema robu za tržište ići u stečaj, pa čak i likvidaciju. U mnogim firmama opravdano strahuju od takvog poteza, jer je oprema u većini preduzeća toliko zastarela da ne može da proizvede robu koja bi bila prihvaćena na tržištu. Čak je i osposobljenost radnika za rad na savremenim mašinama pod sumnjom, jer ih je desetgodišnji zastoj praktično izbacio iz profesije, pa bi morali ponovo da uče kako da se snađu u novom tehnološkom okruženju.

Vidan je napor republičke Vlade da pažnju zaposlenih s njihovih zahteva za većim platama preusmeri prema boljoj osposobljenosti za nove poslove, jer samo tako mogu da sačuvaju radna mesta, a ne pozivima na ustavna prava, koja su im u socijalizmu garantovala pravo na rad. Na tom području izbio je ključni nesporazum sa Savezom sanostalnog sindikata koji smatra da predloženim Zakonom o radu sudbina radnika isključivo zavisi od dobre volje poslodavaca.

Vlada Srbije prolazi kroz izuzetno nepovoljan period sprovođenja reforme.Tako nešto se i očekivalo, jer su sve dosadašnje reforme doživljavale neuspeh zbog socijalnog bunta zaposlenih. Kritično vreme za sve reforme bilo je razdoblje između šest i osam meseci od početka njihove primene. Sadašnja reforma se, u vremenskom pogledu, nalazi u toj kritičnoj fazi, a to potvrđuju i učestali socijalni nemiri, čiji ishod nije lako predvideti, bez obzira što je Vlada neke od "požara" brzo ugasila, bez većih ustupaka.

I pored brojnih štrajkova, kao i protesta studenata, te naraslog nestrpljenja gradjana koji su se nadali brzom boljem životu, opšti je utisak da sudbina Vlade, nije dovedena u opasnost. Djindjićev kabinet ne mora da razmišlja o ostavci, najviše zbog toga što je rasprostranjeno uverenje da se tim potezom prilike u Srbiji neće bitnije promeniti. Toga je svesna i sama Vlada, čiji se ministri, za sada, čvrsto drže preuzetih obaveza u sprovođenju reforme.

Ratomir Petković (AIM)