Ratnim zločincima nema ko da sudi?

Haške optužnice učestale, domaće pravosudje ćuti

Beogradski odgovor na prozivanje iz Haga svodi se uglavnom na načelno zalaganje za saradnju sa Tribunalom i komplikovano objašnjenje pravne nemogućnosti da ta saradnja bude realizovana onako kako Haški sud zahteva - u vidu izručenja optuženih. Pola godine nakon osnivanja, nije formiran budžet neohodan za rad Komisije za istinu i pomirenje

AIM, Beograd,18.10.2001.

Sudeći po učestalosti s kojom u poslednje vreme stižu optužnice za ratne zločine, Haški tribunal bi mogao relativno brzo da popuni kvotu od 200 planiranih sudskih procesa, koliko ih je nedavno najavila portparol tužilaštva, Florans Artman. Ona je, naime, objasnila da Hag namerava da se pozabavi samo "najkrupnijim" zločincima, a da oko 15 – 20.000 ljudi, koji su, prema procenama stručnjaka, počinili zlodela na teritoriji bivše Jugoslavije, prepusti sudijama novonastalih država. Za sada, medjutim, bar što se tiče poslednje Jugoslavije, nema najava da bi se domaće pravosudje moglo ozbiljnije potruditi da priča o utvrdjivanju odgovornosti za zločine počinjene u skorašnjim ratovima ne bude završena ispisivanjem dvestote haške optužnice.

Za svega nedelju dana Jugoslaviji su iz Haga prosledjena dva spiska optuženika. Prvo su, 2. oktobra, otpečaćene optužnice protiv četvorice oficira bivše Jugoslovenske narodne armije (JNA) koji se terete zbog napada na Dubrovnik 1991. godine (te optužnice podignute su još u februaru, a u martu su dostavljenje jugoslovenskim vlastima). Samo šest dana kasnije, u sklopu nove optužnice protiv bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića (ovoga puta za zločine u Hrvatskoj) objavljen je i spisak drugih nekadašnjih visokih vojnih, policijskih i državnih funkcionera za koje se navodi da su učestvovali u "zajedničkom kriminalnom poduhvatu".

U "Dubrovačkom paketu" nalaze se Pavle Strugar, u oktobru 1991. godine imenovan za komandanta Druge operativne grupe, koja je okupljala različite komponente tadašnje JNA uključene u operaciju Dubrovnik, Miodrag Jokić, komandant Devetog Vojnopomorskog sektora, danas član Nove Demokratije (ND), jedne od 18 članica vladajuće koalicije DOS u Srbiji, Milan Zec, u vreme opsade Dubrovnika načelnik Štaba Vojno-pomorskog sektora Jugoslovenske mornarice i Vladimir Kovačević, zvani Rambo, tadašnji konamdant Trećeg bataljona Trebinjske brigade JNA.

Još je zanimljiviji spisak ličnosti, protiv kojih se, kako se navodi u najnovijoj optužnici protiv Miloševića, vodi istraga, pre svega zbog pominjanja imena Jovice Stanišića, bivšeg šefa Resora državne bezbednosti (RDB) Srbije (za koga se tvrdi da je u dobrim odnosima sa srpskim premijerom Zoranom Djindjićem i da ima značajne zasluge za miroljubivo ponašanje specijalnih jedinica policije u vreme rušenja Miloševićevog režima) i šefa grupe RDB za specijalne operacije Franka Stamatovića, koji u vreme petooktobarskog prevrata nije poveo svoje ljude na demonstrante.

Na toj listi potencijalnih haških klijenata nalaze se i bivši predsednici Predsedništva SFRJ Borisav Jović i Branko Kostić, bivši predsednik Crne Gore Momir Bulatović, nekadašnji sekretar za narodnu odbranu general Veljko Kadijević, tadašnji načelnik Generalštaba general Blagoje Adžić, šef Armijske uprave za bezbednost general Aleksandar Vasiljević, tadašnji ministar odbrane Srbije general Tomislav Simović, nekadašnji predsednik vlade SAO Krajine i predsednik Republike Srpske Krajine Milan Babić i Milan Martić, predsednik vlade SAO Slavonije, Baranje i zapadnog Srema Goran Hadžić, lider Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj, nekadašnji komandant specijalne policijske jedinice na Kosovu, kasnije zamenik ministra unutrašnjih poslova Srbije Radovan Stojičić Badža i nekadašnji komandant paravojne jednice “Tigrovi” Željko Ražnatović Arkan (obojica ubijeni u nerazjašnjenom ubistvu u Beogradu).

Dobrovoljni odlazak u Hag za sada su najavila dvojica optuženika (general Strugar i admiral Jokić ) i jedan potencijalni optuženik (Vojislav Šešelj, koji je, kako kaže, više puta tražio holandsku vizu sa namerom da “pobedi Haški sud”). Ostali, kako izgleda, ne nameravaju da oslobode nove jugoslovenske vlasti odgovora na neprijatno pitanje vezano za saradnju sa Haskim tribunalom. I sama glavna tužiteljica Karla del Ponte, naime, u saopštenju koje je propratilo otvaranje "dubrovačke" optužnice, istakla je da su optužnice otpečaćene "zbog toga što jugoslovenske vlasti za sedam meseci nisu ispunile svoju obavezu" i izručile ličnosti koje Tribunal traži.

Beogradski odgovor na prozivanje iz Haga svodi se uglavnom na načelno zalaganje za saradnju sa Tribunalom i komplikovano objašnjenje pravne nemogućnosti da ta saradnja bude realizovana onako kako Haški sud zahteva - u vidu izručenja optuženih. Čini se, čak, da se u toku poslednjih nekoliko meseci u tom pogledu otišlo nekoliko koraka unazad.

Donošenje zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, nakon zbrke koja je pratila izručenje Miloševića, niko više i ne pominje. Tada je, podsećanja radi, najpre SRJ skupština neuspešno pokušala da donese zakon, ali crnogorski deo vladajuće koalicije nije bio spreman da taj predlog podrži. Potom je federalna vlada, čiju su većinu činili ministri DOS, usvojila Uredbu o saradnji sa tim sudom, ali je Savezni ustavni sud blokirao njenu primenu. Približavanje Donatorske konferencije inspirisalo je srpske vlasti da preseku čvor, donesu svoju Uredbu i izruče Miloševića. Takva spremnost, medjutim, ne postoji i u slučaju ostalih osumnjičenih za ratne zločine – na pitanja te vrste predstavnici republičkih vlasti obično odgovaraju da je problematika saradnje sa Hagom u nadležnosti saveznih vlasti, a priča se vraća u domen komplikovanih odnosa federalnih koalicionih partnera.

Zamrla je i priča o domaćim pokušajima utvrdjivanja odgovornosti za ratne zverstva. Kada je, krajem 2000, Vojni sud u Nišu pokrenuo proces protiv trojice pripadnika Vojske Jugoslavije osumnjičenih za ubistvo dvoje albanskih civila, u sklopu akcije "čišćenja" Kosova, izgledalo je to kao početak mukotrpnog procesa suočavanja sa sopstvenim zločinima. Tokom proleća otkrivene su i masovne grobnice, što je podiglo veliku prašinu u javnosti, ali dosta kratkotrajnu. Niko od nadležnih, naime, više ne pominje rezultate istrage koja je tim povodom pokrenuta – ako se ne računa fraza o neophodnom protoku vremena koje zahteva ozbiljan rad policijskih i sudskih istražitelja. Nadu da prljavština iz novije istorije ipak nije gurnuta pod tepih, trebalo bi da potkrepi i činjenica da je srpsko Ministarstvo pravde, u saradnji sa Fondom za humanitarno pravo, krajem avgusta organizovalo prvu sesiju kursa iz medjunarodnog humanitarnog prava radi specijalizacije sudija, tužilaca i advokata iz Srbije, za sudjenja za ratne zločine.

Za tako ozbiljan posao neophodna je, naravno, rekonstrukcija pravosudja, a dosadašnje iskustvo govori da će to biti veoma spor proces (Srbija još nije dobila čak ni javnog tužioca). U iščekivanju sredjivanja stanja u pravosudju mogla bi se, kada bi neko o tome ozbiljno razmišljao, sprovesti recimo, neka vrsta medijske edukacije, koja bi godinama dezinformisane gradjane spremila za bolno suočavanje sa sopstvenom prošlošću. Ni u toj oblasti, medjutim, ako se izuzme donkihotovski rad nekoliko manjih medija i prikazivanje BBC-ovog filma o zločinima u Srebrenici na programu državne televizije, nema ozbiljnijeg pomaka.

Kao svojevsrtan "šlag na tortu" stigla je ovih dana i vest da ni jugoslovenska Komisija za istinu i pomirenje - ne radi. Bilo je to drugo medijsko pominjanje Komisije, osnovane 23. marta ove godine na inicijativu jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice. Prvi put Komisija je medijsku pažnju zaslužila već 17. aprila, na svom drugom sastanku, kada su je napustila dva ugledna člana – istoričar dr Latinka Perović i profesor prava dr Vojin Dimitrijević. Komisiju, koja je u velikom broju zemalja širom sveta predstavljala sredstvo za prelazak iz razdoblja grubog kršenja ljudskih prava u demokratiju, to dvoje stručnjaka već na samom startu optužili su da je "pogrešno postavljena". Dimitrijević je već tada ocenio da Komisija ne može da uspe "ni u utvrdjivanju istine, ni u pomirenju", jer ima premala ovlašćenja, nema pravo da poziva svedoke pod pretnjom krivičnog gonjenja, ne predvidja javna zasedanja ni krivično gonjenje.

Književnica Svetlana Velmar Janković, jedan od članova tima koji bi trebalo da se bavi istraživanjem novije prošlosti, koja u aprilu nije delila skepticizam Latinke Perović i Vojina Dimitrijevića, saopštila je početkom oktobra da, ni pola godine nakon osnivanja, nije formiran budžet neohodan za rad Komisije za istinu i pomirenje. "Komisija ne radi, jer nema para", jednostavno je objasnila Svetlana Velmar Janković.

Vera Didanović (AIM)