IZMEĐU INDIVIDUALNOG I KOLEKTIVNOG

Slovenija:

Sport u Sloveniji, kao i u ostalim društvima - igra dvostruku ulogu. S jedne strane, u medjunarodnim okvirima, sport povezuje narode, propagira fizičku aktivnost i učvršćuje ideju jednakosti medju ljudima. S druge strane, takmičenjima u medjunarodnim okvirima uz obavezno pojavljivanje zastava i isticanje državljanstva odnosno nacionalnosti sportista, insistira se na kolektivnom identitetu, podeli na "nas" i "njih". Ukoliko je ta podela suštinska osnova svega političkog, onda je i te kako prisutna i u sportu.

Razvoj savremenog sporta u Sloveniji počeo je odmah posle Drugog svetskog rata. Tada su podsticani pre svega kolektivni sportovi i ekipni podvizi. Isticanje kulta tela imalo je veoma važnu ulogu tokom cele ere socijalističke izgradnje i popagande. U Sloveniji, medjutim, već početkom sedamdesetih postaje vidljiv trend sve većeg isticanja individualnih sportova. Tada postaje sve važnija i rekreacija, kojom se putem elektronskih medija i novih, popularnih voditelja, bavi sve više Slovenaca. Sve to nije bilo bez političke konotacije. U percepciji domaćeg javnog mnenja sve više se učvršćuje ubedjenje da Slovenci u ekipnim, masovnim, sportovima (poput fudbala, košarke, rukometa, vaterpola...) ne igraju naročito važnu ulogu. Umesto ekipnih, jačaju discipline u kojima dominira jedinka, usamljeni pojedinac pod reflektorima.

I novi, prvi pravi heroji domaće publike postaju Miro Cerar (gimnastika), Bojan Križaj (skijanje), Mima Jauševec (tenis), Rajmond Debevc (streljaštvo), alpinisti (Viki Grošelj, Gregor Karnišar) i mnogi drugi - individualci. Naročito skijanje munjevito postaje nacionalni sport broj jedan.

Uz podršku autohtono slovenačke industrije (Elan), sa osloncem na posebne igre na sreću koje obezbedjuju dodatnu finansijsku bazu za finansiranje tog sporta, uz fokusirane hvalospeve od strane politike i sa reprezentacijama čiji su članovi bili gotovo isključivo Slovenci - skijanje pod Alpima postaje sport koji ističe "drugačnost" i "posebnost" Slovenaca. Takvom poimanju sporta i posebnosti slovenačkog čoveka usledilo je osamostaljenje, raspad zajedničke države i period ratova na području nekadašnje Jugoslavije.

Asocijacije na rat

Sve to je, naravno, uticalo i na raspoloženje navijača i intonaciju komentara sportskih (i drugih) novinara. Tvrdnja "da su i slovenački (sportski) novinari pomogli da se u bivšoj državi probudi duh militantnog nacionalizma" mnogo manje važi za Sloveniju, u poredjenju sa istom pojavom u Srbiji ili Hrvatskoj. Tek kasnije se, medjutim, pokazalo da su mnogi sportski dogadjaji imali za publiku prikriveno "politički" kontekst; mnogi navijači su, naime, u duelima, naročito protiv klubova sa područja nekadašnje Jugoslavije i posebno protiv državnih ekipa iz SR Jugoslavije uistinu tražili odgovor na pitanje "šta je bolje".

Ima mnogo primera ovog novog, sportskog domoljublja. Odgovorni urednik ljubljanskog sportskog dnevnika Ekipa je recimo 1998. godine jasno odgovorio na pitanje zašto je polufinalna utakmica evropske lige izmedju slovenačkog Celja-Pivara Laško i hrvatskog Badela izazvala provalu nacionalnih strasti; u svojim tekstovima je nedvosmisleno zapisao kako u utakmici sa protivnicima iz Zagreba "treba upotrebiti sva sredstva". Posebno medijska, koja "Hrvati ionako znaju tako dobro da iskoriste"...

Pomenute i slične huškačke pozive pratile su konkretne radnje, koje su u delu slovenačke sportske javnosti podigle pravu antihrvatsku psihozu. Stvar se može učiniti bezazlenom, ali - samo na prvi pogled; jer, ako uzmemo u obzir sve ono što su mediji pisali o rukometaškoj ligi, onda bismo takav naslov, tik pred derbi, mogli da razumemo čak i kao poziv na linč.

Sam odgovorni urednik je, štaviše, sebi dopustio još jedan članak, pod naslovom "Svejedno treba otvoriti topove". U citiranom tekstu urednik Ekipe dodao i sledeće: "...Pored toga, treba podsetiti na činjenicu, iako će vam se to možda učiniti kao potpuno neumesna opaska, da se svojevremeno nismo uplašili ni srpskih tenkova, pa zašto bismo se sada hrvatske pešadije, koja je najbolje mlade snajperiste izgubila već u nekim prethodnim ratovima..."

Objašnjenje - u tom poredjenju urednika Ekipe hrvatsku pešadiju predstavljaju rukometaši iz Zagreba. I inače u sportskom novinarstvu Slovenije sve vrvi prečesto od asocijacija na rat, kako u pisanju Ekipe, tako i drugim novinama. Kasnije unekoliko sledi faza stišavanja strasti u vezi izveštavanja sa sportskih dogadjaja.

Kolektivni sportovi u poslednje vreme opet dobijaju na popularnosti i u Sloveniji, a zbog poslednjih uspeha na utakmicama (posebno sa reprezentacijom SRJ) fudbalerima (kao sportistima koji su do juče praktikovali na ovim prostorima "prezren", "balkanski" sport) obećan je čak i novi - stadion. Ako je participacija Slovenaca u reprezentaciji SFRJ (bar u poslednjoj fazi njenog postojanja) predstavljalo nešto nepodobno, onda danas fudbal, rukomet, košarka i svi ostali kolektivni sportovi zbog istog razloga, a i zbog nove države, stiču neočekivano važnu ulogu u nacionalnoj svesti. Odjednom više ne smeta ni ranije toliko važna nacionalnost igrača. Košarkaški savez Slovenije je tako nedavno prihvatio zaključak da u slovenačkim klubovima može da igra neograničan broj stranih igrača.

Potreba za susretima

Sve to, kažu sportski poslenici, nije važno, važniji je uspeh sportista na medjunarodnom planu. Ništa neobično da i politika u poslednje vreme sve češće ističe prednost koju sport ima za promociju i medjunarodni status Slovenije, a političari se sve češće pojavljuju u publici prilikom važnih utakmica. Država, koju suviše često mešaju sa Slovačkom (a nekad i Slavonijom) u sportu vidi efikasno sredstvo za promociju. Najbolji dokaz o ogromnoj potrebi slovenačke javnosti za takmičenjima i susretima baš sa sportistima sa područja nekadašnje "šire domovine" predstavljaju nove inicijative.

Iznenadjenje je bila ideja obelodanjena 2000. godine, devet godina posle raspada SFR Jugoslavije (i izlaska Slovenije iz Federacije), kada je u Ljubljani pokrenuta inicijativa o ponovnom formiranju zajedničke, tzv. jugo-lige u košarci. Autor ideje bio je Rado Lorbek, direktor najboljeg slovenačkog košarkaškog kluba Union Olimpija i član izvršnog odbora Košarkaškog saveza Slovenije. Inicijativa je došla u trenutku kada je postalo jasno da nema ništa od sna o ulasku Union Olimpije u evropsku ligu. Čelnici Uniona Olimpije znali su da bi njihova inicijativa pukla, ukoliko u njoj iko prepozna politiku. Zato su uporno ponavljali da ih "politika ne zanima", da ih zanimaju samo "dobri klubovi, koji bi opet mogli da napune dvorane". Klubovi poput Crvene Zvezde, Partizana, Cibone, Zadra, Splita, Budućnosti... Oni koji na evropskim takmičenjima i dalje nešto znače i postižu uspehe.

Zanimljivo je da pomenuta ideja nije naletela na loš odziv ni u drugim državama/republikama nekadašnje SFRJ, na primer u Srbiji. Iako, realizacija je još daleko, pre svega - zbog politike, koja sad treba da pronadje ključ za mirnu tranziciju sportskih igara. Utakmice jugoslovenskih i hrvatskih klubova prolaze bez većih incidenata. Strah da će ponovo doći do konflikata postigao je da na tim mečevima sve prolazi mirnije, nego na nekim drugim manifestacijama. Za razliku od bliže prošlosti, koju su obeležili prvi medjunacionalni obračuni upravo na sportskim terenima danas se političke strasti stišavaju. I iskustvo Olimpije sa utakmice u Beogradu bilo je krajnje pozitivno.

Najzad, bliska prošlost je dokazala koliko su politika i sport nerazdvojni - videli smo to prilikom pucanja ondašnje Jugoslavije, kada je sve i počelo na sportskom terenu, u batinanju izmedju navijača Dinama i Zvezde. Možda je vreme da se opet krene od tribina, da se polako ispravi i utvrdi ono što je bilo dobro i vredno, ono što smo u svim novonastalim državama na prostoru nekadašnje Jugoslavije u besnilu svadja i ratova gotovo izgubili, polupali, isprljali i zaboravili...

Igor Mekina, AIM Ljubljana