OPIJUM KOLEKTIVNE IMAGINACIJE

Albanija:

Ono što čoveka čini čovekom a ne nečim drugim, kako pretenduje veliki francusko-grčki filozof Kastoriadis, nije činjenica što je on nosilac logike, već njegova sposobnost imaginacije (fantazije). Ovaj filozof razvija čitavu teoriju oslanjajući je na "savezu" čoveka sa imaginacijom, kao i nanjene socijalne posledice. Bilo bi nemoguće analizirati ovom prilikom taj problem. Jednostavno, odredili smo time polje na kojem će "igrati" naš silogizam... Kastoriadis je izvesno vreme bio mrtav pre nego što je Silvio Berluskoni dobio izbore u Italiji... Reći ćete, kakve veze ima Kastoriadis sa Berluskonijem? Pa ipak, način na koji je italijanski "vitez" izgradio partiju i promovisao svoju političku platformu govori o posuđenim oblicima ne sa hipodroma, već sa fudbalskog stadiona... "Forza Italia", naziv njegove partije, je parola posuđena direktno sa tribina stadiona i strasti miliona Italijana koji ovom parolom izražavaju svoju kolektivnu euforiju prilikom pobeda njihove nacionalne fudbalske ekipe... Teško da je neko mogao odabrati efikasniju parolu za podsticanje kolektivne imaginacije građana, koji prilikom glasanja liče pomalo na sportske navijače...

Pod terminom sport u ovom članku podrazumevamo rađanje onog koncepta i one višestruke delatnosti koja dobija oblik u prvoj polovini XIX veka u Engleskoj, dakle koja koincidira sarađanjem države-nacije (ili nacije-države). Počev od 1917. sport postaje važnim delom diplomatskih odnosa. On se interpretira kao "vitrina vitalnosti i veličine nacija". Totalitarna država u sklopu delirijuma apsolutne kontrole svih socijalnih dimenzija će napredovati i u delirijumu apsolutne kontrole fenomena sporta. Suština jedne totalitarne države, osim koncentracionih logora, je i propaganda. Sport, posebno fudbal, nudi se kao idealno sredstvo propagande.

"Tamo gde ima unutrašnjih konflikata ili ratova - piše Ignacio Ramonet - fudbal, pošto je sport koji mobiliše mase i zaoštrava strasti, verno predstavlja nasilje antagonizama". I, zašto upravo fudbal, ovaj sport-kralj naše planete? Ignacio Ramonet to objašnjava rečima: "jer svaka utakmica je suočavanje koje dobija oblike ritualizovanog rata. Fudbal favorizuje sve imaginarne projekcije i patriotske fantazme". Koliko je snažno fudbal povezan sa ovom "imaginarnom zajednicom" koja se zove nacija, dokazuje i činjenica da se svaka novorođena država stara prvo o priznavanju i promociji nacionalne fudbalske ekipe. Zato, i Pascal Boniface je veoma blizu istini kada kaže da "uporedo sa klasičnom definicijom države-nacije, koja se sastoji iz tri tradicionalna elemenata - teritorije, određenog stanovništva i vlade - izgleda da je potrebno dodati i četvrti elemenat, isto toliko suštinski: jednu nacionalnu fudbalsku ekipu".

Tempo etničkog delirijuma

U vezi teme o kojoj govorimo - sporta i fudbala - u Albaniji se dešava nešto što vredi analizirati. U zemlji koja se, po mišljenju albanskih i nealbanskih sociologa, više odlikuje po ksenofiliji (čak u nekim slučajevima i ksenomaniji) i krize identiteta, nacionalna fudbalska ekipa ima tendenciju da se pretvori u vitrinu ne samo, nazovimo ih, super-etnocentričkih osećanja. Ni u jednom drugom aspektu albanskog života nije zapaženo osećanje "revanšizma" jednog ranjenog identiteta i u krizi koliko na tribinama futbalskog stadiona. I kao što je poznato, kada se kolektivna imaginacija nadražuje, politika mora da je tu prisutna. Ne definiše se ona tek tako kao umetnost pragmatizma. Ovom procesu "transformacije" nacionalne fudbalske ekipe Albanije možemo odrediti i datum začetka ili inauguracije: to je 11. oktobar 2000. godine, kada je održana fudbalska utakmica između Albanije i Grčke. (Pobedila je albanska reprezentacija sa 2-0). Na pragu utakmice, premijer Albanije (jedne od najsiromašnijih zemalja u Evropi) Ilir Meta je obećao igračima da će u slučaju pobede svako od njih dobiti po 10.000 $! I ne samo to. Pošto nevidljiva simbolička investicija mora biti praćena i onom vidljivom, kako je opisuje i časopis Klan, "sam premijer Meta nije skidao tokom čitavog dana 11. oktobra dres nacionalnog tima". Da bi se objasnio super-etno-centrizam vladinih zvaničnika, ne treba zaboraviti i činjenicu da je utakmica odigrana na pragu druge runde lokalnih izbora. Bilo kako bilo, ako nacionalni tim bude izgubio, izgleda da će to biti teže nego gubitak koji je Albaniju uronio u najužasniji haos u njenoj istoriji. "Eventualni poraz reprezentacije Albanije izgleda da će biti mnogo teži nego gubitak novca u piramidalnim shemama" (Koha Jone). Nakon ovoga možemo shvatiti da će utakmica između dve fudbalske ekipe biti više utakmica između dva identiteta, dva naroda. U stvari, često u ovakvim slučajevima, reč je o sudaru jednog identiteta sa svojim fantazmama i ranama.

Ni jedan od motiva i rituala pobede ne nedostaje. Rekuperacija jednog problematičnog identiteta (između naiviteta i rasizma u ime anti-rasizma!): "Pobeda u jednoj fudbalskoj utakmici je iznova izbalansirala konkurenciju između dve nacije". (Klan). "Fudbalska reprezentacija Albanije, osim predviđanja, srušila je i mit superiornosti naših južnih suseda". (Koha Jone). Mnogi navijači su uzvikivali reči protiv Grčke, ponoseći se time što su Albanci. Motiv osvete (između melodrame i nacionalističkog delirijuma pomešanog sarkazmom...): "U sredu, Albanija je pod svetlima četiri reflektora zapadnoevropske tehnologije proklamovala njen razvod od poniženja. Osam godina prezira i stiskanja vilica da se ne eksplodira. Osam godina strpljenja za osvetu u jednom danu... I ranjeni albanski ponos koji je napokon osvećen na stadionu "Qemal Stafa" za patnje hiljada emigranata na trgu 'Omonia'" (Klan). "Još jedan gol crvenocrnih bio je podsećanje na to da se pehar osvete mora ispiti do kraja. Probuđeni bes među Albancima i Grcima nije se mogao utoliti tako lako. Nakon ovoga masa navijača je prešla u delirijum. Rudi Vata, kapetan albanske reprezentacije, je izašao nakon utakmice ispred mase, koja ga je zatim nosila na rukama na trgu 'Skenderbej', i izjavio da je ovom pobedom Albanija definitivno obeščastila Grčku" (Koha Jone). Vredi napomenuti da je jedini čovek koji se nije igrao nacionalnim osećanjima bio trener albanske reprezentacije, Medin Žega. S druge strane granice, u Grčkoj, tempo etničkog delirijuma je manje više dostojanstveno konkurisao onome u Albaniji.

Sasvim posebna utakmica

Kako onda ne dati za pravo Pascalu Bonifaciju kada kaže da "nacionalna ekipa (reprezentacija) nije jednostavno rezultat stvaranja jedne Države. Ona pomaže u kaljenju nacije". Nacionalna ekipa je ekran na kojem se projektuje kolektivna imaginacija. Nakon skoro 5 meseci albanska reprezentacija je trebala da odigra još jednu utakmicu u Tirani. Ovog puta ne sa Grčkom, već sa Engleskom. U drugim uslovima ova utakmica je mogla biti iskorišćena od često ksenofilne (koja ide do ksenomanije) albanske publike da se Englezi upoznaju izbliza. Ali, ona se ponovo pretvara u priliku verifikovanja nacionalnih osećanja i kohezije i sveg-albanstva. Ovog puta mediji nas informišu da u cilju praćenja utakmice stižu navijači i iz Kosova i Makedonije. A dok prema Tirani kreće oko 1000 navijača iz Đirokastra, njihovi susedi iz Sarande će ići za Đirokastru da bi utakmicu pratili na televiziji, pošto signal albanske državne televizije nije pokrivao Sarandu već nedelju dana pre te utakmice! Iz ovog pejsaža svakako ne može nedostajati politika: ovog puta premijer povećava sumu premije za pobedu na 16 hiljada $. Reprezentacija Albanije je izgubila rezultatom 3-1. Zato, albanska štampa poziva albanskog trenera da podnese ostavku (kao što se to zahteva od nekog generala nakon izgubljene bitke), prvenstveno ne zbog njegove tehničke nesposobnosti, već zato "što izgleda da su na hiljade navijača, koji su direktno pratili utakmicu albanske reprezentacije sa reprezentacijom Engleske, bili totalno razočarani, iako su juče na ulicama Tirane manifestovali kulturu i veliki nacionalni duh" (Koha Jone). Ova kratka medijsko-politička analiza projektovanja nacionalnog identiteta albanskog društva na fudbal i svoju reprezentaciju ispunjava uslove za priznavanje kao valjane analize Philippe Liotarda, prema kojemu: "sport je sastavni deo instaliranja jedne nacionalne legende sa herojima, epopejama, sa svojim Austerlitz-ima i Waterloo-ima". Štaviše, za nekoliko dana Albanija će ići da igra u Grčkoj, na otoku Kritu. I bez sumnje je od posebnog interesa činjenica objavljivanja od strane trenera imena igrača ili "orlova" Krita (Koha Jone). Međutim, kolektivna imaginacija može postati borbenijom kada se ekipa odredi kao "anti-Grčka" ekipa. (Korrieri).

Novembra ove godine, predviđeno je da se u Tirani odigra jedna sasvim posebna fudbalska utakmica: Balkan protiv ostatka Sveta. Biće interesantno videti kako će navijači na tribinama stadiona doživeti činjenicu što će "neprijatelji" igrati zajedno protiv drugih.

Gazmend Kapplani, AIM Tirana