REKLAMA ZA POLITIČARE

Bugarska:

"Čak i kada ti je veoma teško, kada ti dođe da baciš sve, moraš pogledati napred i nastaviti. Uspeh je blizu", - ovim rečima je Tereza Marinova, olimpijska šampionka u troskoku sa Igara u Sidneju, ušla u politiku. Svake večeri se TV-spot u kome nastupa 23-godišnja lakoatletičarka vrti na Bugarskoj nacionalnoj televiziji kao deo predizborne agitacije vladajuće koalicije Udruženih demokratskih snaga (UDS).

Pored toga što je reklamno lice UDS, Tereza Marinova je i poslanički kandidat na listi u gradu Plevenu. Takmičarka je druga na listi ali teško da će sesti u poslaničku klupu pošto je tek na početku svoje sportske karijere. Ali, njeno učešće u predizbornoj kampanji tipičan je primer kako političari koriste sportiste u svoje javne ciljeve. U tome nema ništa nenormalno - političari će uvek biti manje popularni nego što su uspešni sportisti i uvek će pokušavati da iskoriste njihovu slavu za svoje lične ciljeve. U Bugarskoj to ne bi bilo čudno kad bi država potpomagala sport, ali je situacija potpuno drugačija - zapravo, uopšte ne postoji državna politika u pogledu finansiranja sporta.

Savremeni bugarski političari dokazuju da što se toga tiče, nisu baš mnogo razvili svoj način razmišljanja u odnosu na svoje prethodnike pre 1989. g. Bez obzira na totalnu negaciju socijalističkih ideja i principa, mnogi današnji državnici ponašaju se poput njih. Čak i da ima nekih razlika, ne bi se reklo da su one u korist današnjih političara.

Utrkivanje za medalje

U godinama upravljanja Bugarske komunističke partije (BKP) sport je bio jedna od najboljih reklama zemlje u inostranstvu. Primerom "starije socijalističke braće", Sovjetskog Saveza i DR Nemačke, Bugarska je takođe želela da odmerava snage sa predstavnicima "kapitalističkog sveta" na sportskom terenu i upravo tamo da dokaže prednosti novog poretka. Sportska takmičenja pretvorila su se u nadmetanja za osvajanje što više medalja. I nije slučajno što je Bugarska poput Istočne Nemačke računala najpre na individualne sportove gde se dodeljuje više kompleta nagrada. Dizanje tegova, umetnička gimnastika i rvanje bili su skoro u celini rezervisane teritorije za bugarske takmičare. Poenta tog utrkivanja za medalje bile su olimpijske igre u Seulu gde je Bugarska osvojila peto mesto u finalnom plasmanu nacija.

Naravno, u igru su ulazila sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva. Upravo u Seulu izbio je prvi od dva najveća skandala u vezi sa upotrebom dopinga u istoriji bugarskog sporta, u koji su bili umešani bugarski dizači tegova. Politika i sport bili su neraskidivo povezani, činili su jednu celinu. Opet primerom SSSR, Bugarska je bojkotovala olimpijske igre u Los Anđelesu 1984. godine.

Uspeh na sportskom polju bio je rezultat stabilne organizacije unutar zemlje gde je država finansirala brojne sportske škole. One su sa svoje strane producirale ogroman broj sportista koji su bili dobra osnova za selekciju kvalitetnih takmičara na međunarodnoj sceni.

A kao desert, bivši prvi partijski i državni rukovodilac Todor Živkov zadržavao je sebi pravo da se slika sa svenarodnim miljenicima svake godine na dan 1. januara. Danas je ovu ulogu preuzeo predsednik Petar Stojanov. Čak je i mesto događaja isto - rezidencija "Bojana" kraj Sofije.

Izostala je, međutim, državna podrška najboljoj reklami zemlje u inostranstvu. Od mnoštva sportskih škola ostalo je pet-šest čije se funkcije polako gase. Državni resori takođe su uskratili svoju podršku najvećim sportskim drušvima kao što su Levski, CSKA, Slavija, Lokomotiva, Crno more i dr. Sport se finansira uglavnom sredstvima iz Bugarske sportske prognoze čiji je organizator država.

Brojni pokušaji da se odobre neke zakonske izmene koje bi pružile poreske olakšice firmama koje potpomažu sport i kulturu, naišli su na otpor svih dosadašnjih saziva parlamenta. Spor da li slične olakšice treba da postoje počeo je da liči na priču bez kraja i da mnogima dosađuje svojom monotonošću. Zbog toga su sportski rukovodioci već prestali da je ponavljaju i nekako su se umirili. Ipak da bi sebi osigurali neko finansiranje sa strane, neki manje atraktivni sportovi, kakvi su u stvari svi izuzev fudbala, košarke i odbojke, pribegli su drugoj taktici.

Ne daj, bože, da ti na utakmicu dođe predsednik

Na čelo velikog dela elitnih sportskih federacija stali su aktivni političari koji bi trebalo da "lobiraju" za veći deo prihoda iz sportske prognoze ili drugih državnih organizacija i firmi. Tako je, na primer, bivši ministar unutrašnjih poslova Bogomil Bonev stao na čelo Federacije za konjičke sportove, bivši ministar državne administracije Mario Tagarinski postao je lakoatletičar broj 1, predsednikov savetnik Krasimir Angarski stao je na čelo teniske federacije, a bivši ministar turizma Valentin Vasilev se posle puno bitaka ipak izborio za predsednika smučarske federacije. Od aktuelnih ministara Aleksandar Pramatarski je među prvima postao šef federacije u rukometu, dok je ministar poljoprivrede - koji pojma nema o košarci - stao na čelo drugog po uspešnim nastupima kolektivnog sporta.

Ova navala političara i pre svega ministara u sportu je jednog trenutka imala i drugi cilj - da bude oboren predsednik Bugarskog olimpijskog komiteta (BOK) Ivan Slavkov. Taj zet Todora Živkova je i dalje trn u oku mnogim današnjim političarima zbog svoje popularnosti i žilavosti. Vladajući krugovi iz UDS pokušali su da ga obore i sa pozicije predsednika fudbalskog saveza, poslavši mu kao konkurenta svakako najpopularnijeg svog političara - gradonačelnika Sofije Stefana Sofijanskog. Međutim, oba plana su propala tako da je Ivan Slavkov i dan danas predsednik BOK i BFS.

Fudbal je jedini uspeo da se spasi navale političara, ako se isključi uspeh fudbalske reprezentacije na svetskom prvenstvu u SAD 1994. g. Tada su sve zvezde na političkom nebosvodu pripisivale sebi zasluge za osvojeno četvrto mesto, mada do tada mnogi od njih nisu u životu kročili na stadion. Otada datira i strah kod većine sportova: ne daj bože da ti na utakmicu dođe predsednik. Taj strah podseća na onaj hitni odlazak tadašnjeg predsednika zemlje Želja Želeva za SAD, da bi prisustvovao polufinalu svetskog prvenstva, kada je Bugarska igrala protiv Italije. Nakon serije neočekivanih pobeda Bugarska je zabeležila poraz, a uzrok je pored objektivnih faktora potražen i u baksuzluku predsednika Želeva.

Ma koliko bio trn u oku savremenim političarima demokratama, Slavkov je ipak najuvažavanija ličnost u bugarskom sportu. On je jedan od inicijatora balkanskih olimpijskih igara, udruživanja olimpijskih komiteta balkanskih zemalja pa čak i neostvarenog projekta o balkanskom sportskom TV kanalu.

Turnir za balkanski kup u fudbalu danas izgleda manje verovatnim zbog napornog programa, ali projekat balkanske klupske lige nije toliko neizvodljiv. Drastična nadmoć u toku prvenstva ekipa kao što su CSKA, Levski i Liteks učinila je da one traže da se broj timova u Prvoj ligi smanji na bar 12. Sva tri tima imaju ogromnu potrebu da igraju protiv kvalitetnih rivala, kako sa sportsko-tehničkog stajališta, tako i sa ekonomskog - reč je o prihodima od prodaje ulaznica, TV-prava i sl. S druge strane, evropski turniri postaju sve nedostupniji, tako da su se susreti sa stranim ekipama ograničili samo na period pretsezonske pripreme.

Neostvareni ostaju i drugi projekti balkanskih turnira u drugim vrstama sporta izuzev lake atletike i sportskog streljaštva. Bugarske elitne ekipe i takmičari sve češće osećaju na svojim leđima problem vezan za suženi sportski kalendar ili odsustvo kvalitetnih suparnika. Većina sportskih federacija oberučke glasaju ZA balkanska prvenstva na nacionalnom ili klupskom nivou - dovoljno je da ima ko da ih organizuje i finansira.

Georgi Filipov, AIM Sofija