POLITIKE I IGARA
Kosovo:Stadioni i sportske hale na Kosovu (iako mnogo liče) ipak nisu samo mesta sa "iskaljivanje" zatomljenih frustracija navijača. One su stalno bile i nešto više od toga. Ako je sport u "normalnom svetu" ujedno zabava, strast, biznis i politika, na Kosovu je najviše bio (a izgleda da će to ostati još dugo vremena) - politika.
Sport na Kosovu je "mlad". Organizovani oblici njegovog razvoja datiraju nakon Prvog svetskog rata, i oni su uglavnom predstavljali više neka povremena i fragmentarna nastojanja entuzijasta među mladima i političkim krugovima (uglavnom levičarske-komunističke provenijencije), negoli istinsku sportsku aktivnost. Nekoliko fudbalskih ekipa su nastojale da funkcionišu, ali bez nekog iole značajnijeg rezultata, osim "okupljanja" grupa mladih kojima su rukovodili militanti izolovanih političko-kulturnih pokreta. Ipak, oni nisu imali stepen takve organizacije koji bi mogao predstavljati neki oblik "otpora", pošto se nisu mogli dičiti ni rezultatima ni svojom popularnošću.
Nakon Drugog svetskog rata, jugoslovenski komunisti su stvorili prostora ("koliko je to bilo potrebno") za sportske organizacije, uglavnom amaterske, koje su trebale biti u prvom redu dekor "emancipacije naroda i narodnosti koji su živeli u Socijalističkoj autonomnoj pokrajini Kosovo". Do 1974 sport na Kosovu je bio "sport masa" i koji nije uspeo da pređe njegove granice. Nakon te godine Kosovo je "dobilo" ustav koji mu je, kako se ovde smatra, obezbeđivao donekle povoljniji položaj u tadašnjoj jugoslovenskoj federaciji, pa su zato i sportisti dobili napredniji status. Sportski klubovi (najviše fudbalski) su tako počeli da se množe i da u najvećem broju dobijaju nazive fabrika i drugih radnih organizacija, a manje nazive koji bi mogli imati neku političku pozadinu. Njima su upravljali direktori i sekretari Komunističe partije tih istih preduzeća i koji su imali punu kontrolu nad tim ekipama. I u drugim sportskim oblastima "rađale" su se nove ekipe, koje su se obično delile na ženske i muške, da bi se na taj način reflektovao "liberalni i emancipatorski duh jugoslovenskog socijalizma".
Eho jednog usklika
Ipak, kraj 70-tih i početak 80-tih godina beleži i fazu uspona kosovskog sporta. Prvenstveno bokserski klub koji je nosio naziv (samo na spskom jeziku) "Radnički", počeo je da se uspinje lestvicom uspeha i veoma brzo postaje "ponos" Kosovara. Pobede, uglavnom albanskih boksera, postajale su tako svojevrsna satisfakcija za albansku publiku koja preko pesnica "svojih" boksera kao da je iskaljivala svoj bes zbog, kako se smatralo u određenim intelektualnim elitama, stalno nepovoljnog položaja pod "Titovom Jugoslavijom". Međutim, pesnice njihovih momaka nisu bile toliko snažne da "prevaziđu diskriminirajući duh politike prema njima". Oni su mogli biti pobednici u toj meri da bi opravdali "ravnopravnost svih nacionalnih manjina", ali ne i da "afirmišu ime Kosova". Po njima, oni u svetskim ringovima nisu bili ništa drugo sem jugoslovenski predstavnici...
Tamnenjem zvezde boksera, svakako najpopularniji sport - futbal - beleži jedan "svetao" period. Kosovo je već imalo svoje lige iz kojih se prelazilo u savezne ("pravo koje skoro nikada nije prihvaćeno od strane srpske politike, čiji je cilj bio da Kosovo bude deo Srbije a ne tadašnje jugoslovenske federacije"). Svoj vrhunac je ovaj sport dostigao ulaskom futbalskog kluba "Priština" (klub je dobio ime po glavnom gradu Kosova) u Prvu saveznu ligu. Gradski stadion postaje tako najposećenije mesto gde se, uprkos insistiranju komunističkih zvaničnika, nije mnogo kultivisao duh "bratstva i jedinstva". Tadašnji komunistički zvaničnici su se "uplašili" od podrške koju je taj klub dobijao među navijačima i "uloge koju je igrao u afirmaciji Kosova" (već je bio počeo transfer i "prodaja" fudbalera kosovara i van zemlje). Jedan običan usklik navijača "EHO", koji se inače mogao čuti na mnogim stadionima, na Kosovu je pretvoren u politički skandal. Svako ko je proglašavan "krivim" za ovaj usklik mogao je biti kažnjen sa 60 dana lišavanja slobode, pošto je prema "policijsko-društvenim strukturama" ovaj usklik bio analogan sa inicijalima albanskog komunističkog diktatora Envera Hoxhe! Na tadašnje komunističke zvaničnike nije ostavljalo mnogo utiska što se to isto moglo čuti u Londonu, Parizu, Madridu, ili pak i u samom Beogradu. Albance je trebalo "proterati" i sa stadiona...
Ono što nisu uspele da urade do kraja metode komunističkih represalija, zaokružila je diktatura bivšeg srpskog "vožda" Slobodana Miloševića. Ukidanjem autonomije Kosova 1990. godine, kao "magičnim štapom" srpska je vlast ugasila sve sportske klubove. Albanski sportisti su tako proterani iz stadiona i sportskih hala i oni su se našli s one strane "barikada". Sportski su klubovi tada (kao rezultat segregacije i aparthejda) postali jednonacionalni, stanje koje se zadržalo i nakon ulaska NATO-a i uspostavljanja Misije UN na Kosovu. Albanski sportisti koji su "zablistali" na sportskim arenama, mogli su se tada sretati po dvorištima seoskih škola, u improvizovanim stadionima (uglavnom na periferiji gradova ili u seoskom području) i što dalje od očiju srpske policije, igrajući tako na "terenu aktivnog mirnog otpora", kako je nazvana albanska pacifistička rezistencija početkom "90 godina. Na desetine kosovskih sportista imaju svoje debele dosjee u Odboru za zaštitu ljudskih prava i sloboda sa sedištem u Prištini zbog stalnih proganjanja od strane policije. Oni su već na taj način postali deo "paralelnih struktura" na Kosovu i na taj način su demonstrirali "građansku neposlušnost".
Nepriznate sportske organizacije
Pod patronatom komisija političkih partija, uglavnom Demokratskog saveza "moderiranog" albanskog lidera Ibrahima Rugove, sportske ekipe su deset godina zaredom očajnički nastojale da prodru u međunarodne sportske organizacije kao predstavnici "Republike Kosova". Preživljavajući na veoma tankim fondovima (uglavnom od donacija trgovinskih preduzeća, fondova političkih partija ili jednostavno građanske solidarnosti) kosovski sportisti su pokucali na sva vrata međunarodnih takmičenja s nadom da će se "iznad njihovih glava vijoriti albanska zastava i da će biti priznati kao predstavnici Kosova"... Nekoliko medalja na takmičenjima u karateu bili su njihov glavni uspeh. U nekim drugim sportovima, oni su bili primorani da budu zadovoljni i samo eventualnim učešćem...
Organizovanje "domaćih" liga, osnivanje Olimpijskog komiteta Kosova i drugih struktura itd., nisu takoreći nikad priznate od strane svetskih sportskih organizacija, a ipak informacije o "priznavanju kosovskog sporta u svetu" nisu nedostajale u sredstvima informisanja na Kosovu. Ako nisu imali uspeha u svetu, one su mogle imati uspeha među albanskim građanima koji od "paralelne države" nisu mogli videti mnogo podignutih "građevina"...
Te sportske organizacije su ostale "nepriznate" i nakon završetka rata na Kosovu. Albanski sportisti su se vratili na stadione i u sportske hale. Skinuli su sa njih nazive iz prošlih vremena, postavili nove i osnovali nove klubove. Međutim, sport ponovo nije postao nezavisan od politike. Pod administracijom Ujedinjenih nacija, sportske ekipe su i dalje deo jedne međunarodno nepriznate zemlje kao posebnog entiteta, zato i one dele njenu sudbinu. U međunarodnim sportskim organizacijama nema stolice za predstavnike kosovskog sporta, koji se kako izgleda sada pretvorio više u deo unutrašnjih političkih borbi.
Naime, razne političke partije i grupacije nastoje da stave pod svoju kontrolu razne sportske komitete, saveze, udruženja i ekipe, tj. nastavlja se i dalje praksa postavljanja "ljudi iz politike" na njihovom čelu, a time i "instrumentalizacija" sporta u određene političke svrhe. Jedna od tih glavnih "svrha" sporta bi tako trebala biti i njegova "državotvorna" uloga. Iako je neosporan politički kontekst "proizvodnje sporta" još iz antičkih vremena - dovoljno je samo prisetiti se latinske izreke "Hleba i igara" - izgleda da politika iz konteksta sve više prelazi u samu bit sporta na Kosovu. Tome doprinosi bez sumnje i materijalni položaj sporta (kao i stanje privrede i društva uopšte), koji će još dugo definisati njegove sadašnje odnose sa politikom.
Tako, pomenuta latinska izreka, barem što se sporta na Kosovu tiče, slobodno bi se mogla preinačiti u "Politike i igara"!
Besnik Bala, AIM Priština