ZAJEDNIČKO ČITANJE PROŠLOSTI

Bugarska:

Balkan i posebno Bugarska bukvalno su protkani nacionalnim mitovima. Po pravilu to su hiperbolizovane, ulepšane i heroizovane poluistine kojima je teško poverovati. Bez obzira što su prvenstveno namenjeni deci, mitovi su fikcija koja je u stanju da izazove probleme u obrazovnom sistemu, kao uostalom i u istorijskoj nauci. Često puta oni izazivaju etničke mržnju i bacaju senku na međunarodne napore na omirotvorenju Balkana. A to je strašno opasno.

Recimo, u bugarskom folkloru postoji pesma o Balkandži Jovi koga su Turci primoravali da dadne "lepu devojku Janu u tursku veru". Posekli su mu ruke, zatim i noge, ali on ni po što nije dozvolio da "lepa devojka Jana postane kurban turskoj veri". Kada sluša ovakve pesme, legende i pripovetke, bugarsko se srce ispuni gnevom prema porobljivaču koji je čitavih pet vekova ugnjetavao "Đaure". Taj se gnev, međutim, često puta pretvara u mržnju prema etničkim Turcima u Bugarskoj kojih je oko 800 hiljada. Naravno, oni nisu krivi za zverstva njihovih dedova, ali godinama gomilana mržnja prema nekadašnjem porobljivaču eksplodira u različitim oblicima negativizma prema pripadnicima te etničke grupe.

Heroizacija pojedinih ličnosti, bez obzira da li su postojale ili ne, u krajnjoj liniji ima za cilj da prikaže jedan zbirni lik Bugarina u različitim periodima izgradnje njegove nacionalne samosvesti. Taj lik je međutim u najvećoj meri mitologizovan i prikazuje Bugarina kao velikog, snažnog, nepokornog, kristalno čistog, bezrezervno odanog svom narodu i marljivog nosioca hrišćanske vere i njenih vrednosti... Da je zaista takav, teško da bi taj heroj trpeo ugnjetavanje osmanlija čitavih pet vekova, prigovaraju oponenti.

Problem identiteta kao posledica mitova

Mitologizacija Bugarina nastavlja se i u novijoj istoriji. Sada već on je "gvozdeni komunista". Antifašistički otpor je u posleratnim godinama heroizovan do te mere da je na momente došlo do njegovog falsifikovanja. To je naravno postalo moguće zahvaljujući ljudima koji su čitavih 45 godina držali vlast u Bugarskoj posle 9. septembra 1944. g. Partizani koji su se kasnije pretvorili u državne rukovodioce, postali su jedan mit o liku komuniste. Taj lik je vizirao ne Bugarina već nosioca komunističkih ideja u celini. Tako je došlo do rasplinjavanja nacionalnog identiteta Bugarina, i po ko zna koji put je potvrđeno pravilo da istoriju pišu vlastodršci. I da je mišljenje autora udžbenika uvek bilo subjektivno. Istorija je u velikoj meri zavisna od politike i objektivnost teško nalazi mesta u njoj. Čak i u najnovijoj, tako zvanoj "demokratskoj" istoriji Bugarske mogu se otkriti odstupanja od istine. Šta više, prisutna je tendencija da se precrtaju neka neosporna dostignuća iz godina pre 10. novembra 1989. g. - dana kada je oboren komunistički režim.

Do tada je Bugarin pripisivao sebi niz vrlina kao što su radišnost, vera u budućnost, gostoprimstvo, kolektivizam i sl. Međutim, teško da bi se reklo da su to obeležja bugarskog identiteta. Iz prostog razloga što su to vrline kojima se kiti svaki narod. Možda je baš zato utemeljivač bugarske socijalne psihologije Ivan Hadžijski (1907 - 1944.) naslutio da u stvari Bugarin nema identitet pošto sve filozofske interpretacije narodnosnog identiteta iz drevnosti do naših dana stavljaju akcenat na ponovljivost određenih kvaliteta. Međutim, od 1990. g. naovamo rodili su se novi mitovi o nacionalnoj psihi Bugara, naime da su vrlo pametni, da su najbolji hakeri, da su mobilni i da se mogu prilagoditi svakoj novoj sredini... Bugarin je dosta naglo promenio predstavu o samom sebi - on menja svoj karakter zavisno od onoga što se zbiva. Bugarin se lako pretvara od seljaka u buržuja, od buržuja u proletera i kapitalistu, od kapitaliste - u komunistu, od komuniste - u demokratu...

Bugarin je posmatrano u celini stvarno sačuvao svoju čuvenu radinost. Ali postoji i izreka "Zaludu radi, zaludu ne sedi". I kao da upravo danas dominira besmisleni rad - bez jasnog cilja, bez dostojnog nagrađivanja, rad koji ne donosi satisfakciju... Inicijativnost, preduzimljivost, kritičnost, radinost, ali osmišljena radinost - sve te vrline koje se inače pripisuju protestantskoj etici, u oskudici su u Bugarskoj. Poslednjih godina Bugarin ima jedan cilj koji je uostalom i cilj ostalih novih demokratija u Evropi - integrisanje u EU i NATO. Ova integracija prikazuje se kao izbavljenje (nije li to neki novi mit?). U svojoj težnji da ostvari maštani cilj Bugarin je spreman da prihvati unifikaciju i nema ništa protiv da radi pod nečijim diktatom.

Godine 1997. Savet Evrope oglasio je preporuke da se istorija na Balkanu mora pročitati na novi način. Srž tih preporuka je u tome da se akcenat ne stavlja na osetljive momente balkanske istorije. U skladu sa njima rodila se ideja o udžbeniku koji bi akcentovao kulturno-istorijsko nasleđe i međusobna prožimanja na Balkanu, čak između Bugarske i Turske, a da se uz to izbegavaju neki od teških momenata u našoj istoriji. Uspeh tog poduhvata bio bi važan test za balkanske lidere i njihovu spremnost da prokrče vekovni gustiš preuveličavanih pobeda, poluistina, izmišljotina i aveti koji određuju nacionalni i etnički identitet. I stvarno, da bi proklijala semena mira i razumevanja na Balkanu, kao da se najpre udžbenici moraju osloboditi mržnje. Svuda u regionu gde živimo - u Albaniji, Grčkoj, Turskoj, Makedoniji. Bugarskoj i Rumuniji, prihvata se da pomirenje počinje iz škole tako da se već ulažu napori da se stvari promene.

Bugarski udžbenici nisu do te mere prožeti mržnjom kao što su recimo čitanke u BiH. Tamo srpska deca nalaze jednu "istinu" o događajima iz 1991-1995., bošnjačka - sasvim drugu, a hrvatska - neku treću istinu... U bugarskim udžbenicima ne primećuje se ni takozvani obrazovni "aperthejd". Međutim, i njihovi autori ne mogu da pobegnu od opšteg, nepisanog pravila na Balkanu - da u njima prisustvuje ono što odrasli žele da čuju. U tim udžbenicima svako pretenduje da lovorike istorije pripadnu njegovom narodu i kiti ga svim mogućim vrlinama - odvažnost, požrtvovanost itd. Mnogi smatraju da su udžbenici istorije jedan od osnovnih uzroka vekovnih predrasuda u regionu. Oni su pisani na principu podele "mi" i "vi", u njima fali pojam "zajednički dom".

Veština komunikacije među narodima

Poslednjih godina u nekim balkanskim zemljama preduzeti su koraci na stvaranju nastavnih programa koji bi oslobodili udžbenike uvredljivih etničkih kvalifikacija i geografskih mapa koje potvrđuju pretenzije prema susednim teritorijama. U Bugarskoj, gde je bivši komunistički režim maltretirao 800.000 etničkih Turaka, poslednjih 10 godina su pod kontrolom specijalne komisije izvršene tri revizije udžbenika kako bi se tekstovi usaglasili sa novom politikom prema manjinskim grupama. Početkom ove godine, u okviru saradnje u obrazovnoj sferi između Bugarske i Turske, turskoj ambasadi u Sofiji poslano je 40 hiljada udžbenika na turskom jeziku. Oni će se podeliti kao dar školama u mešovitim rejonima da bi se deca bugarskih Turaka obučavala prema njima, a izrađeni pod zajedničkom inicijativom turskog MIP-a i bugarskog Ministarstva obrazovanja. Oni bi bili svojevrsni most razumevanja i prijateljstva između mladih generacija etničkih Turaka koji žive u Bugarskoj i omladine Turske.

Ovaj korak u naporima na razvoju prijateljskih odnosa između Sofije i Ankare i jačanju stabilnosti na Balkanu rezultat je inicijative da se udžbenici istorije dve zemlje pročitaju na novi način. Inicijativu su krajem 1999. godine pokrenuli tadašnji bugarski ministar obrazovanja Veselin Metodijev i njegov turski kolega Metin Bostandžioglu. Ideja je da se istorija razmatra u širem aspektu - kao kulturna istorija, istorija civilizacije, umetnosti. U tom pogledu između Bugarske i Turske postoji mnogo zajedničkih stvari. Kao uostalom i između Bugarske i njenih ostalih balkanskih suseda, naročito Makedonije i Srbije. Naravno, i u Bugarskoj ima otpora protiv "cenzurisanja" istorije. Ali su te kritike ipak umerene i, opšte uzevši, svode se na to da su stvari u balkanskoj istoriji delikatne i da treba da postoji balans između politike i istorijske nauke. Prema profesionalnom istorijskom mišljenju nema balkanskog naroda koji se kroz vekove osećao samo pobednikom ili samo pobeđenim.

Sve više preovlađuje stav da prijateljstvo i civilizovani odnosi moraju da izađu u prvi plan. U krajnjoj liniji veština da se zajedno čita prošlost jeste korak dalje i u veštini komuniciranja među balkanskim narodima. A to će u najvećoj meri doprineti pristupanju zemalja tog regiona velikoj evropskoj porodici. U svojoj težnji da se to dogodi što pre, bugarsko Ministarstvo obrazovanja namerava da od početka nove školske godine uvede tako zvana evropska predavanja ili specijalne časove posvećene budućem pristupanju Bugarske EU. U okviru te discipline gimnazijalci će se upoznavati sa različitim aspektima savremene Evrope - privreda, geografija, politika, filozofija, istorija itd. Obuka će uključivati i predstavljanje ključnih institucija EU, ekonomske politike i principa, kao i prognoze kako će sve to uticati na svakodnevni život Bugarina.

Neki kritičari izražavaju bojazan da će se posle integrisanja u Evropi i u slovima vrtoglave globalizacije identitet Bugarina otopiti. Prema Rajču Požarlijevu, predavaču na Filozofskom fakultetu Sofijskog univerziteta "Sveti Kliment Ohridski", moramo ući u Evropu da bismo shvatili identitet i potencijal Bugarina. "Od evrointegracije možemo dobiti jedan normalizujući fon, neku opštu pretpostavku, normalni način života u kojima bi se ogledale naše nacionalne vrline", smatra on.

Možda će ove vrline doći do punog izražaja kada budemo oslobodili čitanke vekovima gomilanih mržnji koje su ponekad izazvane i nacionalnim mitovima.

Plamen Kulinski (AIM Sofija)