GDE JE ATLANTIDA?

Albanija:

Dovoljno je da je neko imao iole radoznalosti oko mitova i svakako je imao prilike da čuje za mit o Atlantidi, koji je u celosti Platonova tvorevina iz ničega. Platon je sa svoje strane želeo da imitira Herodota u ovom "majstorstvu izmišljanja". Njegov je cilj bio da na alegorijski način "saopšti" Atinjanima petog veka pre Nove ere (ili drugačije, pet vekova pre Hristovog rođenja) da će pomorska imperija Atine okončati svoju "plovidbu" u totalnoj katastrofi. Mit o Atlantidi se od tada čas ostavljao zaboravu, čas ponovo izvlačio iz fioke zaborava da bi se iznova interpretirao i štaviše... da bi se deinterpretirao.

Međutim, nakon perioda iluminizma, preokupacije oko pronalaženja Atlantide su dostigle vrhunac. Među brojnim istraživanjima se izdvajaju ona Olafa Rudbeka i Spiridona Marinatosa. Prvi je bio švedski anatomista, koji je napisao ni manje ni više do četiri toma da bi dokazao da kada govorimo o Atlantidi onda, i možda ne znajući, govorimo o Švedskoj... Drugi je bio grčki arheolog koji je bio siguran da je Atlantida u stvari lepi grčki otok Sandorin! Teško je pronaći rečitiji primer evolucije mita... Treba zapaziti razliku u tretiranju mita između Platona i švedskih i grčkih istraživača. Ova se razlika ne tiče jednostavno vremena, već je "suštinska"... Platon je stvorio mit sa filozofsko-političkim značenjem. Ostali su stvorili mit koji bi išao u prilog nacionalnoj mitologiji. To iz jednostavnog razloga što su oba ta istraživača živeli u vreme rađanja države-nacije.

Sledeći isti silogizam, neko bi se mogao upitati kako je moguće da jedan grčki čobanin početkom devetnaestog veka poveruje u to da je maltene prirodni nećak Sokrata i Platona, kojima možda nije znao ni imena? Ili, kako je mogao jedan albanski čobanin verovati da je "čisti" naslednik Ilira i tangent Aleksandra Makedonskog!? Štaviše, kako neko može da "proizvede" mržnju do ultima ratio prema Drugom, jer odlučuje da tlo koji on deli sa Drugim predstavlja "zlatni period" ili "srce nacije", kao što je to slučaj Kosova? Čak štaviše: kako je moguće da "Protokoli Siona", Biblija antisemitizma, iako je već potvrđeno da predstavljaju tvorevinu antisemitskih fantazija i politika, da i dandanas cirkulišu kao istiniti? Jedno od objašnjenja je i ono prema kojem se nacionalni mitovi ne obraćaju kolektivnoj logici (ako tako nešto postoji), već kolektivnoj imaginaciji, koja više flertuje sa iracionalnim elementom koji nosi u sebi ljudsko biće.

Balkansko tržište mitova

Nacionalni mitovi su "uvezeni" na Balkan (pošto o njemu najviše govorimo) iz Evrope. Upravo je tamo stvorena država-nacija i kolektivnoj imaginaciji je bio potreban osnov koji bi poslužio kao koheziona tvar za pojedince koji je sačinjavaju. Ništa drugo nije moglo poslužiti bolje od nacionalnih mitova. Na Balkanu je modulovanje nacionalnih mitova počelo sa uvozom modela države-nacije sa Zapada. Možda s jednom razlikom. Što su na Balkanu već bile stvorene nacije, a države još uvek nisu bile stvorene. Zato, između ostalog, u ovom se regionu mitovi mogu pretvoriti veoma brzo i u... rovove. Ovi mitovi predominiraju i dandanas na Balkanu i obogaćuju se novim elementima. Oni se prenose posredstvom obrazovnog sistema i nameću se kao apsolutne istine koje ne trpe sumnje niti kritičko mišljenje. Oni su već nacionalne dogme i liče na religioznu zapovest, "veruj i ne istražuj".

"Ako bi neko danas kazao Grcima - kaže istoričar Rupnik - "da je Solun 1910. od 200.000 stanovnika imao samo 15.000 stanovnika grčkog etničkog porekla i 100.000 Jevreja, mogao bi rizikovati da bude optužen za ugrožavanje grčkog nacionalnog identiteta". (Ali, zamislite da je neko rekao ono što je Vidal Nake imao "hrabrosti" da kaže, da je Atina početkom 19. veka bila grad sa stanovništvom koje je govorilo grčki i albanski jezik!). Tako nešto neće naučiti grčki učenici, barem ne do univerziteta. I u Srbiji (i Crnoj Gori) do kada će učenici učiti da su ratovi koji su okrvavili bivšu Jugoslaviju bili vatikansko-islamski-nemački-imperijalistički komplot, podržan od strane Hrvata, Muslimana, Slovenaca, a protiv Srbije koja je pružala otpor? Iza ovog stoji još jedan mit: o Srbiji kao večitoj žrtvi. To je nacionalni mit (manje više ga dele svi narodi Balkana, među njima i Albanci) koji nosioca često i u određenim uslovima pretvara u onog koji izaziva žrtve. Makedonski pesnik Ante Popovski je protiv "Velike Albanije", ali kada ga upitaju da li podržava ideju Velike Makedonije koja se prostire na grčke i bugarske teritorije, on odgovara da u tom slučaju nije reč o Velikoj Makedoniji, već samo o istorijskoj Makedoniji!

Ovim smo površno posetili "zajedničko tržište nacionalnih mitova" Balkana. Ovi mitovi imaju svoje pesnike, svoje stvaraoce legendi, koji su uski saradnici političke elite države-nacije. Zajedno predstavljaju glavni izvor podsticanja političke imaginacije nacije. Ali, otud pa nadalje, ti mitovi su proizvod kolektivne imaginacije i oni koji ih stvaraju često ih i konzumiraju. A često ih konzumiraju iz školskih knjiga i iz medija. Nažalost, ponekad bivaju konzumirani i od njih. Ipak, "materijal koji sadrži mitska poruka, čitava ta reka figura, fantazmi i simbola koja govori i najintimnijem sopstvu, dobija svoju ponavljajuću snagu i trajnost kada se grupe koje je proizvode i konzumiraju nađu u situaciji duboke krize ili problematične tranzicije"...

Totalitarizam nas interesuje povodom analize nacionalnih i ideoloških mitova zbog jednostavne činjenice što je, s jedne strane, totalitarizam izvršio kombinaciju ova dva i, s druge, izneo na videlo sav njihov ubilački teret. Onaj koji je živeo u totalitarnoj zemlji je doživeo i mitološko bombardovanje, pod kojim je bio primoran da živi. Obrazovni sistem bio je najbolje sredstvo za prenos ove mitologije. Nema totalitarnog režima koji nije zabeležio "dostignuća" u oblasti obrazovanja. To iz razloga što je prvenstveno sam totalitarni sistem bio vođen jednim mitom: menjanje čoveka i stvaranje jednog novog čoveka (koji je više ličio na mitski lik). Na taj način, obrazovni sistem je bio glavno mesto primene tog mita. Umberto Eko, u jednom njegovom tekstu o fašizmu, govori o tome kako su ga lekcije koje je slušao u školi podsticale da upita sebe kako je moguće da postoje ljudi koji imaju ekstremnu nesreću da pripadaju drugim nacijama i da na taj način izgube dobrotvorni efekat Dučea...

Komplot u albanskoj politici

Jedna od klasičnih knjiga o političkim mitovima i mitologijama, u kojoj se istražuje način formiranja političkog imaginarijuma na mitski način, je ona francuskog istoričara Raoula Girardeta. Po njemu, političku mitologiju opisuju četiri tematike: Komplot, Spasilac, Zlatna epoha (ili Izgubljeni raj) i Jedinstvo. Bacićemo brz pogled na tematiku komplota i njezin tretman u nekim slučajevima u albanskoj politici i medijima tokom posljednjih godina. Iz ovog razloga se nećemo pozivati na mitove koji su kultivisani u vreme totalitarnog režima, jer bi bilo nemoguće čak i nabrojati ih.

Kolaps piramidalnih shema u Albaniji je izazvalo jednu od najvećih tragedija koju poznaje moderna istorija Albanije. "Kolektivna pobuna" okončala se stropoštavanjem svih institucija, odvodeći zemlju u stanje koje je ličilo na Hobsovu teoriju: "Čovek je čoveku vuk". Vlast u zemlji u to vreme je imala Demokratska partija. Tokom nemira (i posebno nakon njih) ovo političko usmerenje je lansiralo teoriju da ti nemiri nemaju svoj koren unutar Albanije, već van nje i, konkretno, u Grčkoj. U jednom od najpodrobnijih naučnih radova jednog od funkcionera te partije se govori o "grčko-komunističkoj okupaciji Albanije". Ovaj neoborivi zaključak se, po njemu, nameće listajući grčku štampu! Prema ovoj mitologiji, nemiri zbog pada piramidalnih shema su organizovani kako bi Grčka "politički i vojno okupirala Albaniju". Glavni problem ove mitologije je taj što ne može da svoju teoriju dokaže i činjenicom da su i "piramide" bile tvorevina grčkih agenata.

Tematika komplota u ovom konkretnom slučaju postaje još primamljivijom kada se pređe u Grčku. U ovoj zemlji kruži jedna suprotna geo-strateška mitologija, prema kojoj su nemiri oko piramidalnih shema izazvani svesno, kako bi se istovremeno postigla tri cilja: preplavljivanje što većeg broja albanskih emigranata, koji će se pretvoriti u manjinu (a zna se šta znači manjina na Balkanu!). Drugo, da se protera grčka manjina iz Albanije i da im se oduzme imovina u tom metežu. I treće (koje je počelo da kruži dve godine nakon nemira), je da se otvore magacini oružja kako bi se naoružala OVK! (Treba dodati da je tematika komplota veoma omiljena tematika na balkanskoj sceni, koju bez ikakvog problema prenosi obrazovni sistem).

Najklasičniji komplot objavljen do danas u albanskim medijima - u jednoj od najvećih novina (Koha Jone) - tiče se sledećeg scenarija: strane tajne službe su "ukrale" čitavu razvijenu shemu ni manje ni više nego dve nedelje pre nego što je u Savetu ministara Grčke grčki premijer bio informisan o izvršenom napretku Grčke u gutanju Albanije. I tu - (možemo zamisliti, u polumraku), njega informišu da "Grčka ima u Albaniji brojne agente u javnoj administraciji, i štaviše ima tri agenta u samoj albanskoj vladi: dva zamenika ministara i jednog ministra"... Nakon ovoga, taj scenarij dospeva u ruke te novine. A nakon objavljivanja, naravno da se politička scena zaokupila traženjem "ministra" agenta, jer kako izgleda zamenici ministara nisu smatrani od velike težine.

Svakako, svaka mitologija ima i svoju tragikomičnu stranu. Posebno u konkretnom slučaju, ako se ima u vidu da je dokument komplota ukraden iz ureda grčkog premijera u roku od dve nedelje, što bi značilo da je i Grčka sa svoje strane preplavljena stranim agentima i da su možda i u njenoj vladi bila dva zamenika i jedan ministar, takođe agenti ko zna koga! Gore navedeni primeri, uzeti iz političke i iz medijskih aktuelnosti, predstavljaju klasične primere stvaranja tematika političkih mitova i mitologija, koji su u prošlosti neretko postajali sastavni deo nacionalnih mitova. Da vidimo šta će se dogoditi ovoga puta...

Gazmend Kapplani (AIM Tirana)