Bolje svadjaonica nego ludnica

Srbija godinu dana posle oktobarskog prevrata

Onima koje za trenutak preplavi osećanje razočaranosti zbog mršavog jednogodišnjeg učinka dosovske vlasti ne preostaje zato ništa drugo nego da se bar za trenutak prisete u kakvoj su državi (zvali su je "ludnicom") živeli pre tačno godinu dana, kada je izgledalo da su šanse Srbije da se izvuče iz Miloševićevog sistema gotovo jednake šansama da čitava planeta jednoga dana izađe iz sunčevog sistema

AIM, Beograd, 5.10.2001.

Eksperti Instituta G-17 saopštili su nedavno da prvu godinu bez Slobodana Miloševića Srbija dočekuje sa samo deset odsto stanovnika koji se mogu pohvaliti da danas žive bolje nego prošlog oktobra, kada je posle 13 godina neprikosnovene vladavine najzad srušen bivši autoritarni režim. Polovina građana tvrdi da se uz dosovsku vlast u njihovim životima baš ništa nije promenilo, jer su im novčanici podjednako prazni kao i ranije. Prema istom istraživanju, čak 40 odsto građana smatra da je njihova ekonomska situacija pogoršana u poslednjih godinu dana. Sve veći broj ljudi istovremeno polako gubi nadu da bi u njihovim životima ubrzo nešto moglo da se promeni na bolje i sve manje veruje u obećanja da ćemo iz meseca u mesec svojim budućim standardom prestizati jednu za drugom zemlju u okruženju. Pogotovo u trenutku kada lideri DOS-a sve više troše energiju na međusobne sukobe.

Podsećanja radi, jedna od glavnih parola kojom je DOS privlačio građane uoči prošlogodišnjih izbora nudila je opšte blagostanje (doduše bez određenog roka) i glasila - "mi pobeđujemo, svi dobijaju". Godinu dana kasnije taj dobitak je mnogo više uočljiv u nedostatku nekadašnjeg mentalnog zagađenja u kome se živelo, nego što bi se mogao namazati na hleb jer mnogi još nisu ni stigli do hleba. Hvatajući se upravo za izneverena očekivanja građana oko brzog poboljšanja životnog standarda, protivnici novih vlasti poslednjih meseci nemilice troše farbu ne bi li na svakom slobodnom zidu zapisali - "sve je isto, samo njega nema"- i sugerisali kako je 5. oktobar 2000. bio zapravo samo jedna velika prevara.

Uzme li se zaista u obzir sve ono što je DOS obećao dolazeći na vlast (pogotovo tzv. "Ugovor sa Srbijom" koji su svi poslanički kandidati ove političke grupacije potpisali jasno obećavajući šta će učiniti kada dođu na vlast, i to već prvog dana, posle mesec dana i nakon godinu dana), ispada da ono - sve je isto samo je on u Hagu - i nije toliko daleko od istine. Onima koje za trenutak preplavi osećanje razočaranosti zbog mršavog jednogodišnjeg učinka dosovske vlasti ne preostaje zato ništa drugo nego da se bar za trenutak prisete u kakvoj su državi (zvali su je "ludnicom") živeli pre tačno godinu dana kada je izgledalo da su šanse Srbije da se izvuče iz Miloševićevog sistema gotovo jednake šansama da čitava planeta jednoga dana izađe iz sunčevog sistema. I odmah će im biti lakše, makar spadali i u kategoriju onih kojima je novčanik danas čak i nešto prazniji nego ranije. Srbija sa Miloševićem, Šešeljem i julovcima na vlasti i u ljubavi izgledala je kao država bez ikakve nade. Ova sa posvađanim Koštunicom i Đinđićem koji jedva da više komunicaraju i koji su stigli do tačke kada svaki kompromis među njima izgleda da više nije moguć, ipak i dalje ostavlja prostora za nekakavu nadu. Bar onu da više nikada nećemo živeti u nedemokratskoj državi, međunarodno izolovanoj i bez prijatelja, uvučenoj u ratove, teritorijalne gubitke i ekonomske katastrofe.

Podvlačenje crte ispod jednogošnjih učinaka novih vlastodržaca pokazuje da je uz izneverena očekivanja oko brzog porasta kvaliteta života, dosovska vlast u međuvremenu najmanje učinila na istinskom demontiranju kriminalizovane države koja po pravilu prati siromašna društva. Mnogi od onih koji su u poslednjih desetak godina, bilo zahvaljujući vezama sa bivšim režimom, bilo preko pištolja (ali u saradnji sa policijom), stekli ogromna bogatstva, pokušavaju sada da se prilagode novoj situaciji, modernizuju, sačuvaju i uvećaju svoje kriminalno-poslovne imperije. Opasnost da upravo oni postanu glavni dobitnici procesa privatizacije, a Srbija ne nauči gotovo ništa iz primera drugih zemalja u kojima uglavnom nekoliko desetina porodica, preko prljavog novca i političara koje kontroliše, upravlja državom, nije bitno smanjena u poslednjih godinu dana. U međuvremenu, Srbija nije postala ni upadljivo manje korumpirano društvo što je automatski ne čini previše privlačnom onima iz inostranstva koji imaju dovoljno novca da ga ulože u sigurne poslove.

Dosovska vlast žestoko kasni i sa pripremama za promenu Ustava Srbije. Potpisnici "Ugovora sa Srbijom", davno su obećali da će odmah krenuti i sa strukturnim reformama svega i svačega, a godinu dana kasnije nalaze se na samom početku uz novo obećanje da će se svi sistemski zakoni, ipak, pojaviti do januara iduće godine, što je uz sva kašnjenja rekordni rok u svim tranzicionim zemljama. Trenutno, pravosuđe je možda tek za nijansu pozdanije nego ono koje je direktno kontrolisala bivša vlast, školstvo takođe, a u zdravstvu je još uvek vest za naslovne strane to što u nekoj bolnici ne traže više od pacijenata da sa sobom od kuće ponesu lekove i zavoj. Na predizbornim mitinzima svojevremeno je obećavano i hitno uređenje savezne države i pravljenje sporazuma sa Crnom Gorom o budućoj državno-pravnom statusu. U dobroj meri zahvaljujući i promeni stava crnogorskih vlasti, stvari sa sveznom državom stoje danas čak i gore nego u Miloševićevo vreme. Granice SRJ su i dalje neodređene što takođe nije baš najbolja preporuka za planiranje bilo kakve dugoročne ekonomske i svake druge politike, niti za stabilno vođenje međunarodnih poslova.

Dosovska vlast nije uspela da dokaže ni da je od prošlog oktobra do danas kvalitativno promenjeno shvatanje vlasti. Poput starih, i novi vlastodršci ponekad teško skrivaju nameru da vladaju apsolutno i zato se potrošili dragoceno vreme raspoređujući svoje kadrove po svim ključnim mestima, često isključivo sledeći princip partijske podobnosti. Krizni štabovi koji su u ime novih vlasti u početku nekontrolisano upadali u državne firme podsetili su u jednom trenutku na kadrovsku metlu koja je radila u vreme Miloševićeve "antibirokratske revolucije". Tome se posle nekoliko meseci stalo na put, ali je (pogotovo na lokalnom nivou) prečesto ostajao utisak kako su se dosovci borili za vlast radi vlasti, a ne da bi svi na kraju bili na dobitku.

I bez sklonosti ka preteranom cepidlačenju, inventar onoga što je DOS obećao, a po dolasku na vlast zaboravio ili izbegao da učini (što zbog nesposobnosti, što zbog preširoke koalicije i teškog postizanja konsenzusa), ovog 5.oktobra izgleda prilično impresivno. I pored toga, teško bi se moglo reći da između dva oktobra nije učinjeno i mnogo toga što je Srbiju pomerilo iz kategorije beznadežnih društava. Spoljno-političko otvaranje zemlje izvedeno je na gotovo besprekorana način, probijene su i uklonjene sve međunarodne blokade, postignut je značajan diplomatski uspeh na jugu Srbije, stabilizovana je nacionalna valuta, pokrenuto je pitanje ogromnog duga pred Pariskim i Londonskim klubom, pokrenut je (doduše prilično nesigurno) i proces privatizacije.

U Srbiji se danas i dalje puca po ulicima, ali se i živi bez straha da bi zbog različitog političkog mišljenja nego mogao ostati bez glave. Iz medija koji nepotrebno liče jedni na druge i koji se još nisu sasvim vratili nekim kičmenim principima novinarske profesije, ipak više niko ne seje mržnju, ne širi paranoju niti deli građane na "patriote" i "izdajnike", ili "Srbe boljeg i lošijeg kvaliteta". Netrpeljivost prema drugima koja je ranije otvoreno kuljala sa TV ekrana pretvorenih u puškarnice, danas pod okriljem mraka upražnjavaju jedino egzibicionisti i pisci uličnih grafita.

Kada se govori o jednogodišnjem bilansu novih vlasti kao olakšavajuća okolnost mora se, naravno uzeti i ono odakle se krenulo. Pre godinu dana, Srbija je po svemu ličila na predeo pokriven atomskim pepelom iz koga je malo šta moglo da nikne. Razoreno je bilo sve - od ekonomije, državnih institucija, do morala, a na vlast je došla do tada valjda najneuspešnija opozicija u Evropi koja se godinama krpila od nebrojanih poraza u odmeravanju snaga sa Miloševićem. Dosovci su, ruku na srce, preuzeli državu u kojoj je načelnik SDB-a bio sumnjičen za politička ubistva, čiji je predsednik vlasnik haške optužnice, u čijem ustavnom sudu sede ljudi odgovorni za falsfikovanje izbora, čiji su ministri imali lepljive prste...

Za proteklih godinu dana Srbija se od "ludnice" iz koje su svi tražili spas i države sa "najlošijom opozicijom" pretvorila u političku svađaonicu u kojoj opozicija trenutno i ne postoji. Mereno evropskim modlama sve to i nije bog zna šta, ali jeste značajan pomak napred kada se čovek okrene unazad i pogleda gde je stajao prošlog 5. oktobra. Za početak, oni iz DOS-a obećavaju da će se Evropi približiti i po tome što će se pobrinuti da što pre Srbiji pronađu kvalitetnu opoziciju, deleći se između sebe.

Nenad Lj. Stefanović (AIM)