Sudska odluka podstakla raspravu o genocidu

Priština, 3.10.2001.

Da li je bilo ili ne genocida tokom rata na Kosovu? Odgovor na ovo pitanje je barem do sada za Albance nesporno, ali se samo pitanje pretvorilo u objekat rasprava nakon jednog održanog sudskog procesa. Početkom ove godine, Okružni sud u Mitrovici je osudio na 14 godina zatvorom Miroslava Vučkovića pod optružbom za ratne zločine i genocid. Bilo je to jedno od malobrojnih suđenja odgovornima za ratne zločine na Kosovu, no presuda je nakon samo nekoliko meseci ocenjena veoma oštrom i ''nekompatibilnom'' sa odgovornošću osuđenog.

Jedno sudsko telo osnovano od strane Vrhovnog suda Kosova kojim rukovodi francuski sudija Petarice de Charettet, ponovo je vratilo na razmatranje ovu kaznenu odluku, a u njegovom obrazloženju se navodilo da se ''prema Vrhovnom sudu Kosova dela nasilja vršena od strane Miloševićevog režima tokom 1999. godine ne mogu okarakterisati kao delo genocida''... Ova konstatacija je razgnevila kosovske Albance, koji sebe smatraju žrtvama terora i genocida. Predsednik Vrhovnog suda Rexhep Hadžimusa je izjavio da telo kojim on rukovodi ''nije kompetentno da daje takve ocene''. U međuvremenu, međunarodni tužioc Michale Hartman je rekao ''da je reč o nerazumevanju odluke Vrhovnog suda i krivoj interpretaciji onoga što je rečeno u njegovoj odluci. Ja sam bio međunarodni javni tužitelj koji je izveštavao oko ovog slučaja i u tom izveštaju sa pravnim mišljenjima koji sadrži 40 stranica, preporučio sam da se presuda o genocidu treba ukinuti'', rekao je g. Hartman, dodajući da je njegova preporuka bila upućena Vrhovnom sudu. To zbog činjenice što bi se razmatranje ovog slučaja pred Vrhovnim sudom održalo iznošenjem dokaza o tome šta se desilo aprila 1999. godine u tri mala sela nastanjena albanskom većinom.

Prema međunarodnom tužiocu, to je slučaj kojim se bavio Vrhovni sud i on nije analizirao postupke Miloševića i njegovog režima u Prištini, Mitrovici, Prizrenu ili bilo gde drugde, osim u tri sela koja se pominju u slučaju Vučković. Vrhovni sud je razmotrio samo svedočenja o tome šta se desilo u tri sela i to u vezi slučaja Vučković. Zato, Vrhovni sud ne može da odlučuje o pitanjima za koja nema dokaza. I u zapisniku sa suđenja se ne kaže da li je bilo genocidnih akata na drugim mestima, već se tu govori samo o ta tri albanska sela. Međutim, u odluci Vrhovnog suda nisu bila specificirana samo tri albanska sela gde je delovao Vučković, dok tužilac Hertman kaže da ona ''nisu istaknuta u tom jezičkom kontekstu. To se možda desilo zbog činjenice što sudija Vrhovnog suda zna da po zakonu mora da uradi ono što se mora da uradi'', bio je njegov komentar. Podvlačeći da prema zakonu jedan sud ne može da donese odluke ako za to nema dokaza, on je rekao da je ''možda bilo ili možda nije bilo genocida u Mitrovici, Prizrenu ili Prištini, ali da bi to sud utvrdio moraju da se razmotre dokazi, a za tako nešto nije bilo dokaza''. I drugi međunarodni predstavnici pravosuđa na Kosovu su izjavljivali da Vrhovni sud nije utvrdio tako nešto i da kada sud koristi uopšten jezik, on je uvek ograničen zakonom, imajući se u vidu dokazi. Iako jezik upotrebljen u ovom slučaju zvuči sveobuhvatno, po zakonu on treba da bude ograničen na dokaze koji su izneti o posebnom slučaju.

No, kakva je procedura koja se treba slediti prilikom utvrđivanja da li je neko bio ili ne odgovoran za genocid? Međunarodni tužilac Hartman tvrdi da je prvo potrebno uraditi dve stvari: potrebno je ustanoviti mentalno stanje, što je u Evropi poznato pod terminom ''dolas specialis'', osobe koja je optužena za genocidne akte. Ta osoba, dakle, mora da ima za cilj eliminisanje ili potpuno ili delimično uništenje jedne grupe ljudi. Drugo, ta osoba treba da izvrši neko delo koje bi pomoglo realizaciju njegovog cilja. U tom sklopu, zvaničnici Međunarodnog suda za ratne zločine su takođe ustvrdili da za takvu optužnicu krivična dela treba da budu veća. Na primer, Međunarodni sud za ratne zločine, u slučaju Krstić koji se tiče Srebrenice, optužuje ga za ubistvo 8 000 lica. Ovaj slučaj je okarakterisan kao genocid i navodi se da je g. Krstić imao genocidne namere. ''Vi sada možete reći da nije neophodno da se ubije 1000 ljudi, ali reč ''supstancijalno'' koristi se u mnogim sudskim odlukama i čak i u Međunarodnom sudu za ratne zločine. Dakle, treba kombinacija ova dva ispred. Ovo nismo imali u slučaju Vučković koji se optužuje za ubistva dvoje ljudi od šest ili sedam takođe ubijenih. Čak je sudsko telo, koje većinom sastoji od Albanaca ustvrdilo da nijedna od žrtava nije ubijena od strane optuženog Vučkovića i uprkos tome, iz nepoznatih razloga, proglašen je krivcem za genocid. Ovo pitanje je razmotrio Vrhovni sud Kosova. Tu se dakle radi o tri sela, gde se nijedno ubistvo ili smrt ne pripisuje g. Vučkoviću i u isto vreme on biva proglašen krivcem za genocid.''

Međutim, međunarodne sudije i tužioci su priznali jednu činjenicu. Oni ne mogu da odgovore na pitanje da li je bilo ili nije bilo genocida na Kosovu. Po njima, sudovi mogu da komentarišu samo slučajeve koji su već razmotreni pred nekim od sudova i dodaju da su i dalje mnogi slučajevi pod istragom od strane policije i da nisu predati sudovima. Ipak, na osnovu do sada razmotrenih slučajeva, međunarodni tužilac na Kosovu Michael Hartman kaže da još uvek nije dokazano postojanje nijednog slučaja genocida...

No, za albanske političke i humanitarne organizacije tvrdnje da na Kosovu nije bilo genocida su neodržive. Iako zvaničnici Međunarodnog suda za ratne zločine na prostorima bivše Jugoslavije još uvek nisu komentarisali ovo pitanje, Albanci navode da ''ovaj sud već razmatra proširenje otpužnice protov bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića i ovim delom, dakle genocidom. U Odboru za zaštitu ljudskih prava i sloboda insistiraju na stavu da su ''postupci srpskih snaga tokom rata na Kosovu imali brojne elemente genocida''. Predstavnici ovog Odbora kažu da u prilog ove konstatacije govori ''ogroman broj žrtava, milion proteranih, više od 200 hiljada uništenih objekata, sistematsko etničko čišćenje putem akata ubistava, silovanja i masakara, koja su za cilj imala uništenje naroda Kosova''. Prema ovom Odboru jedno od najutemeljenijih dokaza je i sistematsko uništavanje čitavih porodica i u prilog tome navodi se da je najmanje 180 porodica u potpunosti uništeno...

Stiče se utisak da je jedna nespretna formulacija sudske odluke izazvala u ovdašnjoj javnosti diskusiju oko pitanja vršenja genocida na Kosovu i da su zapravo u senci tog velikog pitanja ostala druga ''nevažna'' pitanja kao što su efikasnost i stručnost ovdašnjih sudova i sudija, kao i pravednost njihovih odluka. I štaviše, sposobnost kosovskih pravosudnih institucija da ratne zločince izvedu pred licem pravde.

AIM Priština, Arbnora BERISHA