Politički ping pong u Tirani sa Islamskom Konferencijom

Tirana, 2.09.2001.

Jedan poziv poslat ovih dana u Tirani, uporedo sa 56 drugih glavnih gradova zemalja članica od strane Generalnog sekretarijata Organizacije islamskih zemalja, za učešće na vanrednoj sesiji ministara inostranih poslova ove organizacije u prvoj nedelji oktobra u gradu Doha u Kataru, izazvao je ne tako malu nelagodu u Tirani. Iako se za nekoliko nedelja navršava deset godina od kada je Albanija primljena kao posmatrač u Organizaciju islamskih zemalja i devet godina od kada je postala njen član, u Tirani se i dalje nastavlja kao u nekom apsurdnom teatru politička diskusija o tome da li je ili ne Albanija članica Organizacije islamskih zemalja. Politička debata postala je veoma vruća nakon terorističkih atentata na WTC u Njujorku i kada je u svim albanskim medijima dominirala tema islamskog terorizma i mogućih veza terorističkih grupa sa Albanijom. U ovom sklopu u prvi plan je izbila rasprava da li je ili ne Albanija član Organizacije islamskih zemalja.

Pitanje učlanjenja Albanije u Organizaciju islamskih zemalja je jedna od najkontroveznijih tema političke borbe između dve glavne političke partije, Socijalističke partije koja vodi vladinu koaliciju i Demokratske partije koju vodi opozicija. Izbijanjem debate po pitanju islamskog terorizma nakon nove američke tragedije, mediji pri Socijalističkoj partiji na vlasti odaslali su niz optužbi na račun bivše vlade Demokratske partije bivšeg predsednika Sali Berishe (1992. -1997.) da je ona ta koja je Albaniju uvela u Organiyaciju islamskih zemalja, da je ona ta koja je pokušala da odvede Albaniju prema Istoku, a ne prema Zapadu itd. Sa svoje strane, mediji pri Demokratskoj partiji sa odbrambenih pozicija su se dali u protivnapad optužbom da je Socijalistička partija bila ta koja je uvela Albaniju kao posmatrača u Organizaciju islamskih zemalja. To je pravi politički ping - pong, koji je stvorio realnu pometnju oko ove teme, njihovih svađa u vezi sa spoljnom politikom zemlje.

Postoje dva interesantna elementa u debati albanske politike oko učešća u Organizaciji islamskih zemalja. Prvo, kako jedna tako i druga glavna partija, bez obzira što je jedna viša, a druga manje, stvorile su u javnom mnjenje uverenje da je učlanjenje u Organizaciju islamskih zemalja bila herezija, od koje se mora iznaći način za povlačenje. Drugo, ni jedna ni druga partija koje su upravljale vladama u zemlji nemaju hrabrosti da se pozivu na dokumenta učlanjenja, već jedna strana Socijalistička partija - izjavljuje da dokumenta ne postoje i druga strana Demokratska partija - ćuti i ne brani odluku koju je sama donela.

U stvari, dokumenti postoje i oni su depozitovani kao i svi drugi dokumenti jedne medjunarodne organizacije. Albanija je primljena kao posmatrač u ovoj organizaciji 7.decembra 1991. godine, tokom vladavine poslednjeg komunističkog predsednika Albanije Ramiza Alije, a primljena je kao član u vreme predsedavanja predsednika Sali Berishe decembra 1992. godine. Jedno pismo potpisano od strane tadašnjeg ministra inostranih poslova Albanije Alfred Serreqi (katoličke veroispovesti), 23.oktobra 1992. godine, zvanično je zahtevalo od Organizacije islamskih zemalja da se Albanija primi kao punopravni član jer je ''povezana starim prijateljstvom i istim istorijskim, kulturnim i religioznim tradicijama sa islamskim svetom''. 2. decembra 1992. godine, na vanrednoj sesiji Konferencije ministara inostranih poslova te organizacije u Džedi u Saudijskoj Arabiji, Albanija je primljena kao punopravni član. Nije tajna da je jedan od najsnažnijih motiva tadašnje vlade za učlanjenje najsiromašne zemlje Evrope u ovu organizaciju bio velika nada za snažnu ekonomsku pomoć od strane arapskih zemalja. Međutim, razočarenje u tom pravcu bilo je veliko.

Socijalistička partija koja dolazi iz jednog političkog backgrounda bliskog komunističkoj Partiji rada i njenog ateizma, i koja je 1992. godine bila u opoziciji, već na samom početku je napala učlanjenje u Organizaciju islamskih zemalja, s ciljem da pridobije politički kapital u antikomunističkom i katoličkom Zapadu. Kada je Berishina Demokratska partija srušena sa vlasti juna 1997. godine, Socijalistička partija koja ju je nasledila ne samo da je nastavila sa kursom optužbi, već je do minimuma smanjila kontakte i nivo učešća u aktivnostima Organizacije islamskih zemalja. Ali i ona izgleda da nije dobila nešto veliko ovim ostankom.

Ono što situaciju čini nekako komičnom je činjenica što visoki zvaničnici vlade leve koalicije, koja je došla na vlast 1997. godine, zvanično izjavili da nisu pronašli nikakav zvanični dokument koji bi potvrdio da je Albanija primljena za člana gore navedene Organizacije. Čak, jedna delegacija albanskog parlamenta prethodne legistlature je preduzela jedno bučno putovanje u Iran i po povratku izjavila da nije pronašla nijedan dokument. I bivši visoki zvaničnici prethodne Demokratske vlade umesto da obznane i dokažu njihove zvanične korake u odnosu na Organizaciju islamskih zemalja, ćute misleći da tako brane sebe, ali u stvari time povećavaju konfuziju u javnosti.

Začuđujuće je, ali realno, da je senzibilitet prema učlanjenju u Organizaciju islamskih zemalja bio i još uvek je veći u samoj Albaniji nego u državama Zapada. Rat u Bosni i na Kosovu, kada su se SAD i Evropa svrstale u zaštitu muslimanskih naroda, bio je dokaz za to. Treba istaći da su odmah nakon učlanjenja Albanije u Organizaciju islamskih zemalja, Tiranu posetili kako Papa Jovan Pavle Drugi, tako i Generalni sekretar NATO Manfred Verner. U stvari, oni koji potpaljuju i još više raspaljuju pitanje učlanjenja Albanije u ovu Organizaciju su neke države regiona i neki politički krugovi u Tirani koji su veoma osetljivi na to šta kažu njeni susedi o raznim koracima u inostranoj politici.

Ne dobijajući ništa veliko od ove nezahtevane netrpeljivosti od strane Zapada u odnosu na ovu Organizaciju, Albanija s druge strane može ići u pravcu mogućnosti gubljenja podrške glasova 56 zemalja ove Organizacije, koja je jednako kao i Zapad podržala Albance rezolucijama o Kosovu.

Organizacija Islamskih zemalja se pretvorila u jedan politički ping - pong u kojem igrači albanske politike neznaju kome će ostaviti loptu, gde posmatrači iz država Zapada pokazuju nezainteresovanost i gde posmatrači iz država regiona aplaudiraju gubljenju lopti, kako od strane pozicije, tako i od strane albanske opozicije.

AIM Tirana, Arjan LEKA