Halo, veza

Slovenija i terorizam

Slučajevi krijumčarenja oružja preko Slovenije jasno pokazuju koliko je saradnja izmedju "civilizovanih" i "država-bitangi", izmedju promotera i izvoznika terorizma u odredjenim geopolitičkim uslovima neobično tesna.

Ljubljana, 28.09.2001.

Početkom septembra je slovenačka policija uhapsila Helmutha Mathea, austrijskog državljanina, osumnjičenog da je preko Slovenije pokušao u četiri kontejnera da prokrijumčari 48 tona oružja. To je od sredine devedesetih najveći transport krijumčarenog naoružanja. Deklarisan kao "delovi starih mašina", tovar je ukrcan u Maleziji i namenjen za sada nepoznatim kupcima. Zanimljivo je da se u kontejnerima nalazil nekoliko hiljada komada starog oružja, skoro bez upotrebljive vrednosti. Slično onome kakvo se sada prikuplja u Makedoniji. Zato slovenačka policija nije odbacila mogućnost da se radi o oružju namenjenom za "naduvavanju uspeha" Natove "neophodne žetve" u Makedoniji.

Ovaj slučaj je ponovo pokazao do koje su mere predodžbe o "dobrom" i "lošem" u svetu medjunarodne politike potpuno nejasne. Ovaj tovar oružja je otkriven, ali mnogi drugi nisu. Politika Zapada prema "terorističkim državama" je uglavnom oštra, ali nekada i saveznička. Zato su erupcije pravedničkog zanosa toliko teže razumljive. U poslednje vreme često se čuju i u Sloveniji. "Ovo je napad na normalnost! Ne znam za to da svet nitkova živi i u Sloveniji. To bi, svakako, bio politički skandal. A ukoliko bi oni i živeli kod nas, onda bi taj boravak bio bar nezakonit..." rekao je odmah posle tragedije u SAD ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel i time dao zeleno svetlo za "lov na veštice" u vidu najrazličitijih "neprijatelja Zapada". Rupel je zapravo samo malo korigovao tradicionalni rečnik administracije SAD koja govori o "državama-bitangama" ("rogue states", na slovenačkom "malopridne države") a odjek Rupelovog lamenta stigao je i do Matjaža Hanžeka, slovenačkog ombudsmana, koji je ocenio da su Rupelove izjave "rasističke".

Rasprava je potom krenula i u drugom pravcu; opet su se pojavile dileme treba li Slovenija da udje u NATO i postane i sama meta nekih novih napada, kao i koliko će napadi na SAD preokrenuti američke prioritete u vezi proširenja NATO-a. Pošto je još prethodni američki ministar odbrane Vilijem Koen tvrdio kako "proširenje NATO-a i terorizam nisu povezani", preovladala je ocena da su zbog novog američkog rata i najnovije strateške saradnje SAD i Rusije šanse za uključenje Slovenije u NATO manje, bar na kraći rok. Veći je problem što se o terorizmu u Sloveniji i posle terorističkih napada u New Yorku raspravljalo samo kao o "spoljnom" problemu Slovenije, pri čemu se rasprava nikada nije dotakla suštine - da je terorizam pre svega rezultat politike današnjih država i da tu gotovo sve zapadne zemlje, uključujući i Sloveniju, nemaju čistu savest.

"Smejem se šalama sreće i tome kako po njezinoj miloj volji prijatelji postaju neprijatelji a neprijatelji prijatelji," pisao je navodno Anjolo Ačajuli (Agnolo Acciaiuoli) iz izgnanstva svom prijatelju Makijaveliju. Da ova misao ni danas nije izgubila na aktualnosti pokazuje na desetine poznatih savremenih svetskih primera. Američki su najtransparentniji - Sadam Husein, Osama Bin Laden i mnogi drugi nekadašnji saveznici Vašingtona danas su najveći neprijatelji SAD i Zapada. Istu tužnu matricu vidimo i u Sloveniji. Tokom ratova na području nekadašnje Jugoslavije mediji i politika su sa velikom dozom nekritičnosti prihvatali sve koji su se proglašavali za neprijatelje "velikosrpske agresije". Na desetine reportaža u kojima su opisivani podvizi različitih "branilaca" nije pravilo razliku izmedju onih koji se drže pravila ratovanja i najrazličitijih plaćenika i fanatika prispelih iz islamskih država. Dok su zločini raznih srpskih paravojski opisivani do tančina, zločini drugih strana u sukobu često su prikrivani licemernim terminima ili se o njima ništa ne zna. Geopolitika je uticala i na državne odluke. Uprkos zabrani izvoza naoružanja, Slovenija je "u cilju pomoći žrtvama agresije" na početku ratova u Jugoslaviji bila važna baza za krijumčarenje oružja i vojne opreme Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, koju su organizovali ljudi bliski Osama Bin Ladenu.

Tako su septembra 1992. godine iz sudanskog Kartuma u Sloveniju preko Budimpešte doletela četiri ukrajinska aviona. Vazdušni most je organizovao austrijski državljanin Dieter Hofmann. Kao naručioc prevoza bio je potpisan sudanski državljanin sa diplomatskim pasošem Elfaith Hassanein, koji je vodio humanitarnu organizaciju zvanu Third World Relief Agency (TWRA), sa sedištem u Beču. Kasnije se ispostavilo da se u kontejnerima nalazilo oko 130 tona oružja namenjenog Bosni. Oružje je bilo deo "zaostale" pošiljke koja nije mogla dalje zbog rata koji je počeo izmedju Hrvata i Muslimana u centralnoj Bosni. Ceo tovar je trebalo da preuzme bosanski ministar Hasan Čengić. Pošto je >pomoć< organizovana bez znanja i poredovanja tadašnjeg ministra vojnog Janeza Janše, tovar je naprasno otkriven uz pomoć vojne policije, a za krijumčarenje su optuženi ljudi bliski tadašnjem (i sadašnjem) predsedniku Milanu Kučanu. Sudski proces nikada nije doživeo epilog. Nekoliko godina kasnije,

1. godine, Washington Post otkriva da je organizaciju TWRA finansijski podržavao egipatski šeik Omar Abdel Rahman, dok je organizaciju kao takvu finasirao i Osama bin Laden. Šeik Omar Abdel Rahman važi za čoveka koji je 1993. godine bio duhovni vodja prvog napada na njujorški WTC, kada je prilikom (prerane) eksplozije automobila bombe u garaži poginulo šest a ranjeno preko hiljadu ljudi. Jula 1993. godine FBI je uhapsio i šeika Omara Abdela Rahmana. Zanimljivo je da vlasti u Pragu baš zbog rečenih biografija vodećih ličnosti TWRA nije dopustila registraciju te organizacije u Češkoj krajem devedesetih, dok su diplomate SAD, kako se izrazio jedan od anonimnih političara - jednostavno "žmurili".

Da je saradnja ipak bila mnogo čvršća, pokazuje i jedan od izveštaja slovenačke tajne službe koja organizatora posla Dieterja Hofmanna prikazuje kao "eksponenta jedne od stranih tajnih službi". Medjutim, ubrzo je došao kraj saradnji; februara

1. godine eksplodirala je bomba u WTC-u, a četiri nedelje kasnije Sudan je proglašen za "državu-bitangu", dok je prozapadna madjarska vlada istovremeno (iz banalnog razloga) uhapsila Dietera Hofmanna. Taj primer odlično pokazuje koliko je saradnja izmedju "civilizovanih" i "država-bitangi", izmedju "normalnih" i "nenormalnih" promotera i izvoznika terorizma u odredjenim geopolitičkim prilikama bila neobično tesna. Ko je tu "bitanga" a ko "pošten", zaista je veliko pitanje.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)