Čuvari Miloševićevog "blaga"

Jugoslavija na raskršću

Desetogodišnjicu raspada "velike" Jugoslavije ova nova, SR Jugoslavija, dočekuje sa sve većom izvesnošću daljeg smanjenja. Pritom, paradoksalno, na njenoj političkoj sceni dominiraju snage u čijim je programima očuvanje Jugoslavije jedna od glavnih ponuda biračima. Građani su na izborima ponudu prihvatili, da bi pobednici, sad kao vlast, od nje odustali

AIM,Beograd, 26.9.2001.

U prošlogodišnjoj izbornoj kampanji koalicija dvadesetak stranaka okupljenih u Demokratsku opoziciju Srbije (DOS) dala je reč da će očuvati zajedničku državu Crne Gore i Srbije, a Vojislav Koštunica, koji će posle tih izbora postati predsednik SRJ, najavio je da će u roku od godinu i po dana država biti uspostavljena na novom, stabilnom demokratskom ustavnom temelju. Do isteka tog roka ostalo je praktično šest meseci, sa ne samo sve manjim izgledima da će do ozbiljnih razgovora na tu temu uopšte doći, nego i svođenjem odnosa između Srbije i Crne Gore na manji broj zajedničkih funkcija no što ih, na primer, imaju Francuska i Nemačka. Jednako paradoksalno, može se reći da su nove vlasti u Srbiji za proteklih godinu dana više učinile na formalnom "ostanku" Kosova, no što su pokazale interesa za "odlazak" Crne Gore iz Jugoslavije. Istini za volju, sve pokušaje razgovora o sudbini SRJ Podgorica je odlučno obeshrabrivala, uslovljavajući postojanje zajedničke države – njenim prethodnim raspadom.

Milo Đukanović je političku grešku odbijanja saveznih izbora septembra prošle godine, na kojima je srušen režim Slobodana Miloševića, samo umnožio i uvećao potonjim nepriznavanjem izbornih rezultata. Tačnije, "parcijalnim nepriznavanjem" legitimiteta crnogorskih predstavnika u saveznoj vladi i skupštini, kojima je sam, odlukom da njegova Demokratska partija socijalista (DPS) na izbore ne izađe, omogućio pobedu. Sada, Milo Đukanović "priznaje" Vojislava Koštunicu kao predsednika SRJ, ali ne i saveznog premijera koji, po Đukanoviću, predstavlja "manjinsku" Crnu Goru.

S druge strane, pojedinačno najjača članica DOS-a, Koštuničina Demokratska stranka Srbije (DSS), ušla je u otvoren sukob sa vladom Srbije koju vodi Zoran Đinđić, podržan od jednog dela vladajuće koalicije. Povod za rasplamsavanje sukoba bilo je prvoaprilsko hapšenje, potom vidovdansko izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu te, najzad, nerazjašnjeno ubistvo jednog bivšeg radnika državne bezbednosti u avgustu, na dan kada je kontaktirao s nekim članovima Koštuničinog kabineta. U međuvremenu, žestina uzajamnih optužbi unutar DOS-a dostigla je ako ne i premašila verbalne domete s kojim se svojevremeno Miloševićev režim obrušavao na svoje protivnike.

U takvim okolnostima Vojislav Koštunica ipak uspeva da uspostavi direktan kontakt sa Milom Đukanovićem, posredstvom pomalo opskurnog Vrhovnog saveta odbrane, tela koje odlučuje o najvažnijim pitanjima vojne bezbednosti i odbrane zemlje. Sastanku – koji je, sticajem okolnosti, u Podgorici održan 11. septembra, kada se dogodio i teroristički napad na SAD – prisustvovali su osim trojice predsednika (Koštunica, Đukanović, Milutinović) i savezni premijer Dragiša Pešić, ministar odbrane Slobodan Krapović i načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković. Razmatrana su pitanja bezbednosti državne granice prema Makedoniji i Albaniji, odnosno linije razgraničenja prema Kosovu i transformacija VJ; odluka za eventualni ulazak SRJ u Partnerstvo za mir odložena je za "posle demokratskog rešenja pitanja budućih odnosa Srbije i Crne Gore".

U jednom trenutku učinilo se da je ozbiljan razgovor o budućnosti otvoren odvojenim sastankom Vojislava Koštunice i Mila Đukanovića, održanim istog dana. Koštunica je konstatovao da "postoje razlike u pogledu rešavanja državnog statusa", tog "pitanja svih pitanja"... "ali dijalog između saveznih organa i predstavnika vlasti Srbije i Crne Gore mora biti češci kako bi se došlo do rešenja". Što se njega tiče, ostaje pri uverenju da je najbolje rešenje odnosa Srbije i Crne Gore jedna država sa određenim brojem zajedničkih funkcija, ali da bi dijalog o platformama vlada Jugoslavije i Srbije s jedne, i vlade Crne Gore, s druge strane, dobro došao. Đukanović je, između ostalog, izjavio da se od jednog sastanka ne može očekivati prevazilaženje postojećih razlika o ustrojstvu državne zajednice, ali i da "pokazujemo saglasnost oko toga da je to pitanje neophodno razrešiti u što je moguće kraćem roku... demokratskim putem".

Mogućno ohrabrujuće čitanje pomenutih poruka ili čak samo činjenice da je sastanak Vrhovnog saveta odbrane uopšte održan odmah su onemogućila tumačenja zvaničnih i nezvaničnih savetnika, zvanja koje je u Srbiji i Crnoj Gori doživelo neslućen procvat u proteklih godinu dana. Tako je, na primer, savetnik Mila Đukanovića za vojna pitanja, Blagoje Grahovac, sastanak ocenio kao farsu, jer su u njemu učestvovali Đukanović (!) koji "ne priznaje saveznu državu" i Milan Milutinović "koji se samo formalno zove predsednik Srbije". Sa "srpske" strane javio se poslanik Pokreta za demokratsku Srbiju(PDS), pukovnik Dragan Vukšić, ocenjujući promene u VJ kao formalne, odnosno da se "one odvijaju na način na koji žele predsednik Koštunica i načelnik Generalštaba Nebojša Pavković, koji je prvi trebalo da bude smenjen". Pomenute i slične ocene u normalnom čitanju mogu da znače samo to da jednu od važnih, ma koliko "sumnjivih" institucija – niko ne priznaje, ili bar da one koji u njemu sede ostali članovi ne priznaju. Da stvari budu još zamućenije postarao se Slavko Perović, portparol Liberalnog saveza Crne Gore(LSCG) – stranke koja trenutno omogućava vršenje vlasti Đukanovićeve DPS – ocenjujući sednicu Vrhovnog saveta odbrane kao "opstrukciju konstituisanju Crne Gore kao nezavisne drzave" i signal "da su moguće već postignuti neki dogovori oko buduće zajednice i da Đukanovic veoma dobro zna za njih".

Uprkos tome, Vojislav Koštunica prvu rundu razgovora o budućnosti SRJ zakazuje za 19. septembar. Vlada Srbije prethodno je usvojila polazne osnove za ustavno preuređenje zajedničke države, predlog suprotstavljen Đukanovićevoj koncepciji po kojoj bi SRJ prvo trebalo da se razdvoji na dve međunarodno priznate države, a tek potom ujedinjava u neki oblik zajednice. Dragan Šoć, predsednik crnogorske Narodne stranke(NS), ocenjuje kako "postoji prećutni politički konsenzus da se pronađe trajno rešenje koje neće voditi daljoj destabilizaciji na ovim prostorima" i drži da će do razrešenja doći najkasniju krajem maja naredne godine (termin koji se poklapa sa istekom Koštuničinih godinu i po dana od izbora). Neophodnost razgovora naglašava i Socijalistička narodna partija(SNP), koalicioni partner DOS-a u saveznoj vlasti, istovremeno i najjači protvnik Mila Đukanovića u Crnoj Gori, stranka koja odbija ponudu za formiranje koncentracione vlade, Đukanovićev predlog čiji je neskriveni cilj da oslabi pritisak Liberalne stranke za bezuslovno otcepljenje Crne Gore.

Na razgovor su pozvani savezni premijer Dragiša Pešić, predsednik Crne Gore Milo Đukanovic, crnogorski premijer Filip Vujanović i premijer Srbije Zoran Đinđić. Sutradan po objavljivanju poziva, 15. septembra, Đukanovićev savetnik Miodrag Vuković potvrđuje učešće crnogorskog predsednika, ističući da će zakazani razgovor biti "prilika da konačno uporedimo argumente dve platforme", te da su "svi argumenti na našoj strani i da Srbija sve više ide ka našoj ponudi" jer je Jugoslavija "potrošena ideja". Liberali su ponovili da najavljeni razgovori "pokazuju da se crnogorski predsjednik približava ideji zajedničke države", što je taktiziranje koje potvrđuje i "Đukanovicevo bježanje od referenduma, odnosno najava koncentracione vlade".

Dva dana kasnije, neimenovani funkcioner DPS saopštava da Đukanović neće učestvovati na razgovorima u Beogradu "jer Koštunica nije pristao na njegov zahtev da razgovorima ne prisustvuje savezni premijer Dragiša Pešić". Uprkos tome, sastanak nije otkazan sve do 19. septembra popodne, kada se u Palati federacije na Novom Beogradu nisu pojavili ne samo Đukanović i Vujanović, nego ni – Zoran Đinđić. U prvom saopštenju iz Podgorice ponovljena je stara Đukanovićeva ideja da razgovara samo sa predstavnicima Srbije, jer Crna Gora ne priznaje saveznu vladu. Nije bilo objašnjenja zašto se prisustvo saveznog premijera na sednici Vrhovnog saveta odbrane toleriše, a na razgovorima o budućnosti zajedničke države ne. U Koštuničinom prvom reagovanju, 19. septembra uveče, taj detalj je istaknut, kao i činjenica da Crnoj Gori i/ili Đukanoviću savezna država i/ili savezni premijer odgovaraju kada je reč o odbrani (i crnogorskih) granica, donatorske konferencije o pomoći SR Jugoslaviji, ali ne i ako se radi o budućnosti zajedničke države.

Zoran Đinđić je svoj nedolazak pravdao koristeći se sportskim rečnikom: "Ako imate utakmicu i jedan tim ne dođe šta vredi da svih 11 igrača protivničkog tima izađe na teren - utakmice nema". Među novinarima nije bilo nijednog sportskog, koji bi mu skrenuo pažnju da u takvim slučajevima tim koji ne izađe na teren gubi sa 3:0. Ali, nezavisno od neprimerenosti poređenja, Đinđić je – u svom "pragmatičnom" maniru – kritikovao sazivanje sastanaka ako se savetnici i eksperti svih učesnika prethodno nisu dogovorili oko čega će se glavni igrači složiti; izjava utoliko nerazumljivija jer Đinđićeva vlada podržava "jugoslovensku" platfomu za redefinisanje odnosa u SRJ.

Vojislav Koštunica je istog dana saopštio da će poziv za sastanak ponovo uputiti svima koji se nisu odazvali, ovog puta sa zahtevom da pismeno potvrde učešće ili argumentuju odbijanje. "Ukoliko imaju nekih primedbi na učesnike razgovora, na mesto gde se razgovori održavaju, na vreme u kom se održavaju, možda i na godišnje doba, da jednostavno te primedbe, ali u pismenom obliku, dostave", rekao je Koštunica, dodajući da, ukoliko se ne pokrenu razgovori o zajedničkoj državi, "onda će odgovornost, imenom i prezimenom, pasti na sve one koji nisu bili voljni na za ovu vrstu razgovora". Pomalo neuobičajeno uzbuđen, Koštunica je zaključio da mu ne smeta omalovažavanje njega lično kao predsednika države, ali da neće dopustiti omalovažavanje savezne države.

Naizgled neuzbuđen konstatacijama supraničke SNP kako bi "veće iznenađenje bilo da je otputovao na razgovore u Beograd, nego što je odustao" jer je to "još jedan u nizu Đukanovićevih političkih lupinga", crnogorski predsednik je u prvi mah izjavio da se Crnoj Gori "ne može prebaciti nespremnost za dijalog", da je "crnogorska vlast iskreno i odgovorno posvećena obnovi crnogorske državnosti zato što to smatra uslovom sigurne budućnosti Crne Gore u razvijenoj Evropi i stoga se zalaže za javne dogovore sa svim političkim subjektima", a sa Srbijom (!) samo "uz prethodno usaglašavanje elemenata dijaloga". Stranački analitičari, tumači i gledaoci u bob držali su se stavova svojih lidera: Koštuničina DSS je za neuspeh okrivila one koji nisu došli a Đinđićeva DS one koji sastanak nisu pripremili; bez posebnih emocija, neki članovi rukovodstva Miloševićeve SPS ocenili su kako "među predstavnicima vlasti ne postoji dobra volja za rešavanje krize u odnosima federalnih jedinica. Da režimi u Beogradu i Podgorici na pravi način shvataju nacionalni interes oni bi dobro organizovali taj sastanak i vrlo brzo bi se dogovorili". Jedan član Glavnog odbora SPS podseća da je DOS u svojoj predizbornoj kampanji rekao da će problem s Crnom Gorom biti rešen kada ode Slobodan Milošević, "ali do toga nije došlo. U pitanju je dalje urušavanje Jugoslavije".

Pred godišnjicu "oktobarske revolucije" čini se da u pogledu uređenja unutrašneg statusa SR Jugoslavija nije načinila ni jedan valjan korak. Crna Gora odvojenija je nego u vreme Miloševićevog režima, DOS podeljen na način koji ni njegovi najveći protivnici nisu mogli da zamisle, opozicija marginalnija nego ikada, podeljenost Crne Gore sve izraženija. Na sve to, Đukanovićeva DPS - preko svoje mladeži, koju predvodi Saša Milošević - 21. septembra optužuje Koštunicu da "okuplja, privlači i politički promoviše snage koje su bile oslonac svrgnute diktature u Srbiji". I, dalje, da "pod vidom legalizma, a u suštini čuvanja mehanizma stare vlasti, Koštunica, u suštini, čuva nasljedstvo prošlosti, spriječavajući promjene formalističkim izgovorima i pseudopatriotskim porukama". Celomudreno, ovde bi se mogla citirati sentenca de te fabula narratur. Na ovde možda mnogo relevatnijem nivou pitanje poverenja jugoslovenskim političarima moglo bi se svesti na ono da li bi im čovek na čuvanje poverio nacrtanu ovcu. Ovcu, u ovom slučaju biračko telo i izbore, za sada niko ne pominje.

Aleksandar Ćirić (AIM)