Podzemlje na površini

Kusturica protiv Srbljanović

Sve se, na prvi pogled, vrti oko “Podzemlja” filma s kojim se, kao i sa “zlatnom palmom” i jednim prilično državnim eskortom Kusturica pre šest godina vratio iz Kana. Još tada je kružila priča da je za snimanje ovog filma Kusturica od TV Beograd, tj. RTS-a, tj. svog pajtosa Milorada Vučelića dobio tako nekih pet, šest zvečećih miliona, i tako, i ne bez lične koristi, bio u direktnoj sprezi sa tadašnjim, Miloševićevim režimom. No, kada je, u duhu dramskog zapleta, dramska spisateljica Biljana Srbljanović u nedeljniku “Vreme” to i napisala, Emir Kusturica ju je tužio sudu

AIM, Beograd, 21.9.2001.

U zemlji čuda u kojoj Alisa odavno više ne stanuje i u kojoj je nešto neverovatno sasvim moguće, trenutno je na medijsku površinu izbilo jedno podzemlje. Odnosno, na sudu se sreću, a van suda neuspelo mire, tj. ne mire poznati umetnici, pozorišni pisac Biljana Srbljanović i filmski reditelj (ovom prilikom manje je značajno što je tu i tamo i glumac i rok – gitarista) Emir Kusturica.

Sve se, na prvi pogled, vrti oko “Podzemlja”, što bi Srbi rekli, da ih svi razumeju, Andergraunda, filma s kojim se, kao i sa “zlatnom palmom” i jednim prilično državnim eskortom Kusturica pre šest godina vratio iz Kana. Još tada među vrapcima je kružila priča da je za snimanje ovog filma o narodu koji živi ispod zemlje Kusturica od TV Beograd, tj. RTS-a, tj. svog pajtosa i na toj TV najglavnijeg Milorada Vučelića dobio tako nekih pet, šest zvečećih miliona, i tako, i ne bez lične koristi, bio u direktnoj sprezi sa tadašnjim, Miloševićevim režimom. Ko sluša dživdžane! No, kada je, u duhu dramskog zapleta, dramska spisateljica Biljana Srbljanović u nedeljniku “Vreme” to i napisala, Emir Kusturica ju je tužio sudu.

I tako su se – kao što je agencija Beta prenela nezvanični izveštaj beogradskog “Blica”, a da ovaj krug informisanja bude nešto i širi, o tome, prenoseći pomenute, izvestile i podgoričke “Vijesti”, u sudnici (14. septembra, sudeći po navedenim izvorima) sreli naš najtrofejniji filmski stvaralac i na inostranoj sceni najigraniji naš pozorišni pisac. Ročištu je prethodilo neuspelo mirenje, u organizaciji i u prostorijama nedeljnika “Vreme”. Kusturica je nudio da se Biljana Srbljanović javno izvini a on će povući tužbu. Do izvinjavanja i povlačenja nije došlo, ona, kao što reče, nema za šta da se izvinjava, i za treći decembar je zakazano novo ročište.

U izjavi za “Blic” (15.9.) Biljana Srbljanović kaže da je Kusturica tuži zbog rečenice iz “Vremena”: “Tako, Emir Kusturica tvrdi da nije finansiran od strane Miloševića i time pokazuje da se nemoral isplati”. Ako Kusturica hoće da ona ide u zatvor – ići će, rekla je još ovom prilikom. Sutradan se (16.9.) u “Blicu “ oglasio Kusturica. U ime svoje i svog advokata Branislava Tapuškovića Kusturica pobija da oni “žele da samohranu umetnicu strpaju u zatvor. Niti je to naš cilj, niti se to čita iz krivične prijave. Biljanino je da dokaže da je mene finansirao Milošević, moje je da dokažem da nije. Njeno je da dokaže da sam ja nemoralan, a moje obrnuto”. Ovome, prema “Blicu”, prethodi i Kusturičin teoretski pristup problemu: “Nije Biljana Srbljanović jedina umetnica čija umetnost strada zbog nestanka Slobodana Miloševića sa političke scene. Mnogi umetnici u Istočnpj Evropi su s padom komunizma ostali usamljeni. Napustio ih je inspirativni neprijateljjMoralni atest koji se izdaje u medijima uglavnom se bazira na meri 's kim si taki si'. Netačnost i neistina oko finansiranja mojih filmova doživeli su svoj sublimni oblik u dve rečenice naše dramske umetnice kod koje ja nisam prošao na 'moralnom atestu'. Kako ja mislim suprotno od te klevete i pošto je sadržaj uvredljiv, verujem da je sud najbolje mesto za utvrđivanje istine”.

Bilo je, nedavno, jedno ako ne bolje od suda a ono sigurno prijatnije mesto i bolje društvo za objašnjenje među akterima ovog slučaja. Na filmskom festivalu u Veneciji, kao što vidimo u jednom javljanju Dinka Tucakovića na Internetu, tu su se skupili svi Jugosloveni koji su se tu našli: Dušan Makavejev, Rade Šerbedžija, Miki Manojlović, Biljana Srbljanović, Tanja Pujin “Samo je Kusuturica bio zauzet žiriranjem”

Kako je, ipak, sud ostao “najbolje” mesto za utvrđivanje istine ostaje da se, prema onome što podgoričke “Vijesti” pišu od naslova pa nadalje, utvrdi da li je Emir Kusturuica preko svog prijatelja Vučelića, kao što kaže Biljana Srbljanović, direktno saradjivao sa Miloševićevim režimom u vreme snimanja “Podzemlja”, a u čemu je imao i materijalne koristi, ili to nije tako. Uzvraćajući svim raspoloživim sredsvtima, Kusturica je, pišu “Vijesti” a prema “Blicu”, pribavio i dokumentaciju o novcu koji je uneo u zemlju, o koprodukciji TV B (RTS) i nemačkog producenta “Podzemlja”, kao i dokaze da je TV imala koristi od njega, a ne obrnuto. U Kusturičinoj dokumentaciji je i račun – koliko je novca dobila Biljana Srbljanović za scenario za nekoliko epizoda serije “Otvorena vrata”, snimane i emitovane približno u isto vreme Vučelićeve strahovlade u TVB.

Uzgred rečeno, teško je predvideti šta će, kako i da li će uopšte nešto ovim povodom biti presudjeno na sledećem ročištu 3.12. kada na tom “najboljem mestu za utvrdjivanje istine”, sudu, još ništa konkretno nije rešeno i Televiziji naloženo da učini u vezi sa svima onima (hiljadu i “jače”) koje je isti Milorad Vučelić po kratkom postupku poslao na prinudni odmor sa koga su neki u međuvremenu otišli u penziju, neki ko zna kuda, a neki, na žalost, tamo otkuda se ni po kakvoj i čijoj odluci nikada više ne vraća.

Šta, i da li, posle svega rečenog – napisanog o sudskom “slučaju” Srbljanović – Kusturica (koji je, čini se, po novinskim merilima, izneo svoje teoretske i praktične poglede na stvar) želi da kaže Biljana Srbljanović? Pitali smo je i odgovorila je:

-Verujem da cete me razumeti da ne želim vise da pričam o tome. I izjavu “Blicu” sam dala zato sto je predhodno "on" opet izneo neke neistine. Mislim da ja više ništa ne treba da govorim, jer ne mislim da je to moja nekakava privatna stvar, čitava gužva se i dogodila u javnosti, ljudi mogu pročitati moj tekst zbog kojeg sam tužena, zakon koji predvidja zatvorsku kaznu, izjave Kusturice i advokata, i sami neka izvuku zakljucke. Ja nemam vise sta da dodam, a znam da ima dosta ljudi koji misle isto što i ja, pa neka se oglase ako hoće. A ako neće, nema veze. To je ipak lična odluka.

Ipak, da li je rec samo o ovom "slučaju", ili o nastavku jedne raširene prakse, koja se, eto, ne prekida, kako u ovdašnjim medijskim tako i uopšte "intelektualnim", kulturnim, umetničkim, stvaralačkim vodama, prakse koja bi se mogla svesti na ono: jednom sluga, uvek i svakome sluga. Neka imena koja su godinama prednjačila u blaćenju svega onoga što je petog oktobra 2000. godine bljesnulo kao vera u suštinske, progresivne promene pojavljuju se i sada na javnoj sceni. Češki “recept” oduzimanja prava takvima na svako, pogotovu vodeće oglašavanje i predvođenje u raznim oblastima javnog delovanja ovde zasad nije ni blizu pravnog, čak ni moralnog ozakonjenja.

Posle hamburške premijere “Porodičnih priča” Biljane Srbiljanović, 20. novembra 1998. godine, uoči prodora Srbljanovićkinih dela na evropske scene, ugledni nemački časopis “Teatar hojte” štampao je ovo delo, uz izrazito afirmativni kritički prikaz i intervju sa autorkom. Na naslovnoj strani bili su supružnici Milošević - Marković leđima okrenuti masi demonstranata na beogradskim ulicama. Kao da je simbolično nagoveštavao i sudski spor koji se sada vodi između dvoje značajnih umetničkih stvaralaca o tome ko je tada šta i kome plaćao.

U “Porodičnim pričama”, scenskoj priči o životu u porodičnom (društvenom) kavezu i kontejneru i želji da se iz njega izađe, kao i u nekim drugim dramskim i publicističkim delima ove autorke, sa više ili manje uspeha, svejedno, diže se glas protiv bazične (pod)svesne devize svake pa i ovdašnje sive mase, devize koja bi se mogla citirati iz jedne replike u komadu: “Glavu u pesak, dupe uza zid!”. Kakvi su tada, pre samo tri godine, bili ovdašnji odjeci i reagovanja na “naš”, odnosno Srbljanovićkin ulaz u evropski svet?. “Slabi, uglavnom. Tako nešto ovde, izgleda, ne izaziva interesovanje. Ovde smo preplavljeni primitiivizmom, nacionalnom mitomanijom, amnezijom. Slavimo izgubljene ratove, prizivamo nove, osvetničke. Kada se na pozornici govori o nekoj novoj banci koja će ponovo opleviti ljude, publika se smeje.Kada će prestati da se smeje onome što joj se događa?!, rekla je autorka potpisniku ovih redova, u razgovoru objavljenom 29. Januara 1999. godine u listu “Danas”.

Mnogi danas sa zluradim osmehom gledaju slike iz Njujorka 11. septembra. Neće da vide da je u kulama WTC bukvalno i manijakalno pobijen ceo svet, preko hiljada svojih predstavnika svih boja, rasa, nacionalnog porekla. Od svega toga i o mnogo čemu drugom, u bližim ili daljim naznakama, ima tragova u sudskom pogadjanju o kojem je ovde bilo reči i u čemu Biljana Srbljanović, kao što kaže, neće da učestvuje.

Vladimir Stefanović (AIM)