Krv i ravnodušnost

Kako je u Srbiji pukla Amerika

AIM, Beograd, 16.9.2001.

Uglavnom kada nešto stigne iz Amerike, posebno preko ekrana, najčešće deluje nestvarno. Od loših ali skupih spotova, preko filmova i serija (i tu retko šta bude dobro), pa do tv-voditelja sa kamenim frizurama i plastičnim facama, kako izveštavaju iz celog sveta. Poplave, požari, udesi, tragedije, sa ekskluzivnim snimcima. Oni opušteniji, mislim na spikere, bave se sportom i drugim laganijim stvarima, dešavanjima na estradi recimo; oni treći, trezveni i posvećeni, oni su u biznisu, normalno, berza, nafta i ostalo.

I onda pukne. I to tamo, u Americi. I to najgore moguće, pošto je puklo ono na čemu leži sve prethodno pomenuto, sva laž: moć, snaga, sigurnost, superiornost. Sve ono što je proizvelo da većina bude ravnodušna za ostali svet, ili već šta bilo, za sve što nema veze sa tvojim kućnim pragom, ili prosto životom. I kad je puklo, i to je bilo nestvarno. Dok nismo videli voditelje. Ovog puta sa razbarušenim kosama i podočnjacima.

O ravnodušnosti se u Srbiji zna mnogo.

Sva laž na kojoj se ovde živelo godinama, doduše na mnogo tanjim osnovama, pukla je na hlebu i uz hodanje. U Njujorku i Vašingtonu za milijarde dolara nekoliko bolesnih ljudi. Njima je vredelo. Pošto bolesne budućnost ne zanima. Uložili su novac, uz "ideju", čekali strpljivo, takođe sa "idejom", i pobili za sat vremena desetine hiljada ljudi. Jezivo, ali ovog puta stvarno.

Moram da se vratim na Srbiju, pošto sam spomenuo ravnodušnost. Ljudi su to ovde prošli, na razne načine. Pričam o emocijama. Bilo je i bespomoćnosti, neki su se borili protiv toga, većina je preživljavala sve to, ali i bukvalno preživljavala, neki su sve slavili. Sve što je moglo da se slavi. Tiho ili glasnije, svejedno je. Njima je sećanje najkraće. Mogu da pričam samo o Beogradu, pošto sam to ovde i gledao: igralo se kolo na Kalemegdanu dok su ljudi ginuli po Hrvatskoj; za bombardovanje Sarajeva se pilo i jelo uz pesmu; za Albance na Kosovu "nije se znalo".

Onda je puklo i u Beogradu. A i tad su neki slavili, uz "ideju", naravno. Po mostovima i trgovima. Nosili su i mete i bili prkosni. E, onda je prestalo bombardovanje, pa se nešto promenilo, pa je većina dosta toga zaboravila, pa su se sada ljudi izdelili na one kojima je žao zbog onoga što se dogodilo u Americi, na one kojima je drago, i na one kojima je svejedno. Ne znam procenat, ali ovi ravnodušni su, koliko mi se čini, najbrojniji. Oni pevaju, kao i uvek, tako da sam odmah čuo jednu pesmu:

"Nema rata, nema rata, bez Jaser Arafata".

Melodija je jedna od navijačkih, i naravno da tekst nije bio toliko bitan, bitno je da se pevalo. Posle prespavane noći, i nešto skupljenih informacija iz novina, tekst se promenio, uz istu melodiju:

" Najeb'o si, moj jarane, e moj Bin Ladene".

Da budem precizan, vrlo je jasna granica između ovih koji pevaju i onih kojima je drago zbog tragedije. Koliko sam video, čak ni ne sede zajedno. Ovi koji pevaju, njima je svejedno, važno je da se nešto dešava, da je smešno, ili već kako su raspoloženi. Takvi su bili i dok je bombardovano i ovde. U smislu: "život ide dalje, dok ne prestane". Ukoliko upadneš u razgovor s njima, na sve odgovaraju sa:

• Tačno, u pravu si.

Ako kažeš da ti je žao ljudi koji su izginuli, odgovor je taj. Ako kažeš da su to zaslužili, odgovor je isto taj. Ako kažeš da ti je svejedno, dobiješ pivo.

A oni kojima je drago... e, oni već imaju teze:

• Ko ih jebe, oni su nas gađali!
• Neka, nek' vide malo kako je to!
• To je zato što se duvaju po celom svetu!
• Kako onaj peder na televiziji može da kaže da je napad bio kukavički, što oni nisu sišli dole na zemlju, nego su nas gađali ko zna odakle!

Da ne nabrajam dalje, mrzi me. S njima nema priče. Probao sam s dvojicom, slučajno smo se našli u blizini, u istoj bašti kafea, za susednim stolovima, ali tu nema razgovora. Znam samo da im je moj prijatelj namerno dobacio:

• Ej, ima i tamo dece, a možda ima i Srba među mrtvima.

• Ma nema to veze, koliko su samo Srba ovde pobili!

Tako da, rekoh, tu nema priče. Bolje je otići. Zbog svega. Zdravlja, na primer. Pošto su, ne znam odakle, bili upućeni i imali čvrst stav. Koji će se, naravno, menjati vremenom. I prethodnog se neće sećati. To je tako prosto, ponekad. Do tako čistog užasa prosto.

I da budem ličan, kada sam proveo takva dva dana, ili tri, ne sećam se, uspeo sam da dobijem preko telefona prijateljicu iz Njujorka. Nikada nisam bio tamo, ali po njenoj priči znam da stanuje blizu bruklinskog mosta. Zvala me je svake noći za vreme "našeg" bombardovanja, slala preko Mađarske igračke za moje sestriće i jednom nešto dolara. Amerikanka je inače, brinula se tada, čak i učestvovala na nekim protestima protiv bombardovanja. Znam samo da sam tiho rekao, na engleskom, što me je podsetilo na njen jedan ondašnji poziv:

• Ej, kako si?

Odgovorila mi je prvo da je telefon proradio, da spustim slušalicu, ona će mene pozvati. Nije zaboravila ko je gde. Pozvala me je i ispričala mi kako je onaj drugi avion preleteo njihovu zgradu i da su ga gledali i da sada skuplja pepeo i prašinu, i sve ono što je uletelo u stan. Ispričala mi je kako ne može da ode tamo, pošto ne želi to da gleda, ali ide da joj izvade krv. Pošto je potrebno bolnicama. Tako je rekla. Razgovarali smo još malo, i dobro, bićemo u vezi, dogovorili smo se. Spustio sam slušalicu.

I onda kontao šta ide prvo: krv, ili ravnodušnost?

Mislim na ceo svet, naravno.

Srdjan Valjarević (AIM)