Mediji – “kolateralna šteta” političkog obračuna

Ubistvo bivšeg funkcionera Državne bezbednosti preti da promeni sliku Srbije

Približavanje “konačnog obračuna” u okviru DOS-a, može samo da pojača težnje ka kontroli medija od strane različitih centara moći

AIM, Beograd, 16.8.2001.

Bura nastala nakon ubistva bivšeg frunkcionera Resora državne bezbednosti (RDB) Momira Gavrilovića nije izazvala samo krizu u vladajućoj Demokratskoj opoziciji Srbije (DOS): mučko ubistvo bivšeg tajnog policajca moglo bi za “kolateralnu štetu” imati - srpske medije.

Medju potencijalnim naknadnim žrtvama poslednje beogradske pucnjave iz zasede, medjutim, postoji bitna razlika. Teške optužbe razmenjene izmedju dva krila DOS–a zaista zvuče kao najava raspada koalicije koja je stekla veliku popularnost obaranjem represivnog režima Slobodana Miloševića (srpski premijer Zoran Djindjić nedvosmisleno je rekao da je u pitanju “prvorazredni skandal koji, ako ne bude rešen beskompromisno i do kraja, ugrožava dalje funkcionisanje DOS-a”). Istorija “slučaja DOS”, ipak, pokazuje da koalicioni rivali, oličeni, pre svih, u premijeru Djindjiću i federalnom predsedniku Vojislavu Koštunici, umeju da kontrolišu svoje sukobe i animozitete ako politička računica pokaže da još nije došao trenutak za njihov definitivni medjusobni obračun. Drugim rečima, bez obzira na spoljašnje stimulacije, rok trajanja DOS-a odrediće neki sasvim drugi, unutrašnji faktori pragmatičnog profila.

Sa medijima je situacija sasvim drugačija. Ne tako davna nevesela istorija pokazala je da spoljašnji pritisci, naročito oni koji dolaze od strane vlasti, bez obzira na povremeno sasvim herojski unutrašnji (redakcijski) otpor, umeju veoma uspešno da uguše medije – bukvalno, kao što se desilo "Našoj Borbi", "Dnevnom telegrafu", "Evropljaninu" i drugim glasilima, ili ih pretvre u propagandne mašine, kakve su do pre godinu dana bile sve državne informativne kuće. Nakon 5. oktobra, situacija se jeste unekoliko izmenila, ali ne i dovoljno da godinama zlostavljani mediji profesionalno i finansijski u potpunosti stanu na svoje noge, tako čvrsto da mogu da se odupru pritiscima i manipulacijama koje su pratile “aferu Gavrilović”.

Zvuči sasvim porazno, ali prašinu, zapravo, nije podigla činjenica da je još jedan čovek izgubio život u već tradicionalnoj beogradskoj “sačekuši”, već način na koji su mediji javili i “objasnili” ceo slučaj. Sedam metaka ispaljenih u nekadašnjeg visokog službenika RDB Momira Gavrilovića (službu napustio leta 1999.) odjeknuli su znatno slabije od nekoliko redova ispisanih tim povodom u dnevniku "Blic". U skladu sa uobičajenom domaćom praksom da je dovoljno da jedan “izvor” nešto kaže i da se to nekritički objavi. Pozivajući se na “izvor blizak jugoslovenskom predsedniku”, "Blic" je, naime, objavio da je Gavrilović samo nekoliko sati pre ubistva bio na razgovoru sa saradnicima predsednika Koštunice. U vesti se precizira da je tom prilikom svojim sagovornicima nesrećni Gavrilović “preneo informacije o sprezi pojedinih ljudi iz vrha aktuelne vlasti sa čelnim ljudima organizovanog kriminala u Srbiji” i “predao poverljive dokumente kojima se ta sprega dokazuje, a posebno je ukazao na saradnju pojedinaca iz vlasti sa članovima 'surčinskog klana'”.

Tako je pokrenut lanac zaključivanja: ako je Gavrilović ubijen nakon što je predsedniku Koštunici dostavio dokaze o kriminalnim aktivnostima ljudi iz vrha vlasti, znači da su ubistvo naručili oni koje je optužio, a to sigurno nisu ljudi bliski Koštunici, čim je čovek profesionalac jedino u njega imao poverenje

Odmah su krenule unutrar-dosovske optužbe i prepucavanja, Okružno javno tužilaštvo je zahtevalo istragu povodom pisanja lista, Koštunica je prekinuo godišnji odmor i dramatično se obratio javnosti (potvrdio je vest da je Gavrilović nekoliko sati pre nego što je ubijen razgovarao sa njegovim saradnicima, ali je elegantno izbegao da kaže da li pisani dokazni materijal postoji ili ne), potom je njegov kabinet dostavio zapisnik sa inkriminisanog razgovora Gavrilovića i neimenovanih savetnika predsednika SRJ, da bi se na kraju oglasilo i Tužilaštvo, saopštenjem u kome se navodi da “Gavrilović nije ostavio nikakvu pisanu dokumentaciju, kako su javili pojedini dnevni listovi”.

Pet dana, koliko je proteklo od objavljivanja teksta, do saopštenja Tužilaštva, bilo je, medjutim, sasvim dovoljno za stvaranje nove klime nepoverenja u medije i obnavljanje uverenja da “svi novinari lažu” i “pišu onako kako im je rečeno”. Glasila su, iz dana u dan, sve pozivajući se na anonimni “izvor iz predsednikovog kabineta”, demantovala jedno drugog, a političari su izveli uspešan nastavak serije optužbi, pretnji i poziva na kršenje osnovnog pravila profesije – garancije tajnosti izvora informacije. Nije teško zaključiti da bi medij koji bi otkrio svoj izvor veoma ozbiljno ugrozio svoju budućnost, jer bi retko ko ozbiljan kasnije pristao da razgovara sa novinarima od kojih ne može očekivati diskreciju. Pogotovo ako ne postoji zakonska obaveza koja bi novinara primorala na takav neprofesionalan čin.

U krivičnom zakonu Srbije, naime, postoji krivično delo koje se zove neprijavljivanje krivičnog dela ili učinioca. Ta odredba kaže da lice koje zna da je učinjeno krivično delo ili zna učinioca dela za koje se po zakonu može izreći smrtna kazna, a to saznanje ne prijavi nadlženim organima, biće kažnjeno zatvorom do tri godine. Smrtna kazna predvidjena je samo Krivičnim zakonom Srbije ali ne i saveznim Zakonom i odredjuje se samo za dva krivična dela – za teško ubistvo ili za teški oblik razbojništva pri čijem je izvršenju neko lice lišeno života. Novinar koji je pisao o slučaju Gavrilović pominjao je “samo” spregu vlasti i kriminala, za šta nije predvidjena smrtna kazna, tako da se, ni u krajnje hipotetičkom slučaju, ne bi mogao podvesti pod odredbu o neprijavljivanju krivičnog dela.

Postoji i druga mogućnost, a to je da sudija od novinara u istražnom postupku zahteva da otkrije izvor informacije (sve to pod pretpostavkom da postoji osnovana sumnja da boravak Gavrilovića u Koštuničinom kabinetu ima veze sa ubistvom, što još niko nije dokazao). Ukoliko bi novinar odbio da otkrije svoj izvor, mogao bi biti kažnjen zatvorskom kaznom najviše do 30 dana, odnosno dok njegov iskaz ne bude više potreban. Tu se, medjutim, postavlja drugo pitanje – ako je Koštunica već potvrdio da je Gavrilović razgovarao sa njegovim saradnicima, zašto bi onda novinar bio dužan da kaže ko su ti saradnici i tako istražnim organima pomogne da saznaju šta je ubijeni policajac pričao i da li se to može dovesti u vezu sa njegovom smrću?

Da paradoks bude potpun, policija je ipak, na nalog tužilaštva, odlučila da glavnog i odgovornog urednika "Blica" Veselina Simonovića i novinara Dušana Vukajlovića sasluša u vezi sa ubistvom Gavrilovića, i to istog dana kada su v.d. republičkog javnog tužioca Dragomir Nedić i ministar policije Dušan Mihailović na konferencijama za novinare tvrdili da saslušanja novinara neće biti! “Interesovalo ih je ko je izvor informacija. Sve je kratko trajalo. Dali smo izjave i ostali pri tome da ne otkrijemo ko je izvor informacija”, rekao je Simonović.

Nastojanja policije da sazna ko je bio izvor novinske informacije nisu, medjutim, jedini razlog za Simonovićevu zabrinutost. Možda je čak i neprijatnije ono što se desilo iza kulisa. Deo saopštenja Okružnog javnog tužilaštva od 13. avgusta, u kome se navodi da pokojni Gavrilović, sasvim suprotno onome što je “izvor blizak jugoslovenskom predsedniku” servirao "Blicu", nije dostavio nikakvu pisanu dokumentaciju Koštunicinim saradnicima, naime, jasno je pokazao da je tiražni list nekome iz nove vlasti poslužio kao sredstvo. Veštim dodavanjem elemenata (postojanje pismenog dokaznog materijala) u, u osnovi tačnu priču (dolazak Gavrilovića u predsednikov kabinet) dobro čuvani “izvor” usmerio je javno mnenje u željenom pravcu.

Okolnost da u konkretnom slučaju u "Blicu" znaju ko je zloupotrebio poverenje njihovog novinara, teško da je, za tu, ali i druge redakcije, naročito olakšavajuća u atmosferi aktuelne ljute borbe pripadnika različitih struja u okviru DOS-a za što veći deo moći. A u njenom osvajanju, kako je to odlično pokazao Milošević, mediji mogu biti veoma korisno sredstvo, naročito kad su finansijski i kadrovski slabi (zasluga prethodnog režima) i zaplašeni (aktuelnim podmetanjem informacija i pritiscima da se otkrije njihov izvor na tome je poradila i sadašnja raznorodna vladajuća koalicija).

Približavanje “konačnog obračuna” u okviru DOS-a, pa još u atmosferi sve češćih socijalnih protesta, očekivanog pratioca započetih reformi, može samo da pojača težnje ka kontroli medija od strane različitih centara moći. Vreme koje dolazi, zato, najlakše će preživeti oni mediji koji pokažu spremnost da učine nešto u sopstvenu odbranu: da, po cenu ostajanja bez “senzacionalnih” priča koje najčešće žive samo jedan dan, pristupe ozbiljnijoj i temeljnijoj proveri informacija do kojih dolaze.

Vera Didanović (AIM)