Rekonstrukcija Vlade umesto izbora

Beograd Aug 8, 2001

DOS pred iskušenjima rascepa

Dugi rasplet započeće septembarskom rekonstrukcijom Vlade Srbije koja, zbog mnoštva koalicionih partnera i taktičkih – mnogo pre i više nego strateških - interesa, najpre može značiti povećanje broja ministarstava i srazmerno opadanje efikasnosti administracije. Imena kandidata i njihove sposobnosti su u svemu tome manje važna

AIM, Beograd, 8.8.2001.

Uprkos zlokobnim najavama i prognozama izvesnog broja političkih analitičara, Demokratska opozicija Srbije (DOS) pokazala je zavidnu meru sposobnosti da odoli iskušenjima rascepa. I žestoka bura izazvana izručenjem Slobodana Miloševića će se, po svemu sudeći, okončati sporazumnom rekonstrukcijom republičke vlade a ne razlazom - bar do prve sledeće prilike.

Otuda, možda pravo pitanje glasi do koje su se mere koaliciono strpljenje i uzajamne veze u proteklih deset meseci istanjile, odnosno koji će sledeći problem biti presudan za opstanak DOS-a. A ne manjka ih, u širokom rasponu od neizvesnosti opstanka SR Jugoslavije, preko pitanja tempa priliva donacija i pomoći, pregovora o otpisu i prestruktuiranju ogromnih spoljnih dugova, privatizacije i socijalnog mira, izbora na Kosovu, statusa Vojvodine... Do najbanalnijeg (i najvažnijeg): od čega će se živeti. Većina pomenutih i nepomenutih problema gotovo i nije dospela na dnevni red za rešavanje, ukoliko ostavimo po strani ohrabrujuće signale pred jesenje pregovore sa međunarodnim poveriocima. Opravdanje da je najveći broj unutrašnjih uzajamno povezan - da ne vredi pripremati ustavno preuređenje Srbije dok se ne bude znalo da li Crna Gora "odlazi" ili "ostaje", da se ne može rešavati status Vojvodine bez potpunog programa regionalizacije Srbije, da se ne može ući u radikalnu privatizaciju bez odgovarajućih socijalnih programa i sredstava za njih... - ne mogu se u potpunosti uvažiti, kao što se ni razvlačenje zakonodavne aktivnosti Skupštine Srbije ne može pripisivati samo opstrukciji opozicije.

Što se poslednje primedbe tiče, karakterističan primer je Zakon o jednokratnom porezu na esktra profit i imovinu ostvarenih korišćenjem posebnih pogodnosti u vreme Miloševićeve vlasti. Najavljen u martu, Skupštini je dostavljen sa gotovo dvomesečnim zakašnjenjem da, na kraju, bude usvojen posle relativno kratke rasprave. Vlada, potom, bez uverljivog objašnjenja, iz procedure povlači rezoluciju o borbi protiv korupcije i preporuku za javno ponašanje narodnih poslanika, državnih funkcionera i službenika, dokumente kojima se javno potvrđuje spremnost za borbu protiv korupcije s jedne, i uvode norme ponašanja onih koji su stalno na oku javnosti. U međuvremenu, guverner Narodne banke Jugoslavije (NBJ) Mlađan Dinkić objavljuje listu "ekstra profitera" koji su imali pristup primarnoj emisiji novca, devizama po zvaničnom (nerealno niskom) kursu i povoljnim kreditima kada ih niko nije mogao dobiti - ukupno oko 8,3 milijarde maraka osnovice za jednokratno oporezivanje. Osim privilegovanih državnih firmi, visoko mesto na spisku zauzimaju novobogataši koji su "uspešni biznismeni" postali u okrilju Miloševićevog režima. Prošle nedelje sličan spisak objavljuje ministar građevina: ovog puta pedesetak imena ljudi koji su na Dedinju, elitnom delu Beograda, podigli luksuzne vile i poslovne zgrade. U oba slučaja među biznismenima je prvi Bogoljub Karić: na prvom kao kompanija dužna jednokratni porez na osnovicu od oko 150 miliona maraka, na drugom kao graditelj porodičnog dedinjskog "Versaja". Prema odredbama zakona, na "višak" od 4000 kvadratnih metara stambeno-poslovnog prostora (u odnosu na postojeće građevinske dozvole) i ekstra profit razrezuje se stopa jednokratnog poreza od 90 odsto, što samo u ova dva primera - pomenuti spiskovi ne pokrivaju sve osnovice za oporezivanje - znači da bi braća Karić na račun Srbije do kraja ove godine trebalo da uplate oko 150 miliona maraka.

Premijer Đinđić reagovao je već na prvi spisak. Principijelno: kako oporezovati državna preduzeća koja su bila privilegovana da bi održavala socijalni mir bilo je prvo, a ima li smisla oporezivati sposobne ljude, privatne preduzetnike, baš kada očekujemo inostrana ulaganja koja računaju na sigurnost kapitala, drugo pitanje. Ovih dana javnost bruji a neki beogradski mediji objavljuju da je unutar DOS-a sukob oko primene zakona o ekstra profitu dostigao usijanje, predviđajući - kao, na primer, dnevnik "Danas" - da zakon najesen neće ni dospeti do primene. Činjenica da se mnoštvo biznismena od prvih dana vlasti DOS-a lično ili posredno mota oko kabineta članova vlada već je notorna, kao i njihova zainteresovanost da porez bar ublaže, ako ne i potpuno izbegnu. BK Televizija braće Karić već danima vodi otvorenu kampanju protiv zakona o ekstra profitu, sve žešću što je bliži 8. avgust, rok za prijavu poreza. Imajući u vidu koliko su odabrani biznismeni neskriveno koristili pogodnosti Miloševićevog režima i sa koliko se bahatosti godinama javno šepurili, nije preterano reći i da će odlučnost vlade za primenu sopstvenog zakona bitno uticati na sudbinu DOS-a. Običan građanin teško da će pozdraviti "izvlačenje" biznismena, još manje njihovo učešće u predstojećoj privatizaciji, pripremljenoj da bude "brza i efikasna" - što, sa stanovišta radnika, znači samo: bolna.

Prvi predlog za rekonstrukciju vlade Srbije, međutim, najavio je sam premijer Đinđić početkom juna, po okončanju preuzimanja kontrole nad kopnenom zonom bezbednosti na jugu Srbije. Na talasu tog uspeha i, verovatno, nekih dogovora (u trouglu SRJ/Srbija - albanska zajednica Preševa, Bujanovca i Medveđe - međunarodna zajednica), Đinđić je objavio da će u vladu Srbije biti uključen i po jedan predstavnik albanske zajednice pomenutih opština, odnosno muslimanske zajednice Sandžaka. Vidovdansko izručenje Slobodana Miloševića bilo je dovoljno jak povod Demokratskoj stranci Srbije (DSS) Vojislava Koštunice da, izdvajajući svoje poslanike u Skupštini Srbije iz poslaničkog kluba DOS-a - što su potom učinile i Nova Srbija Velimira Ilića, i Pokret za demokratsku Srbiju Momčila Perišića - zatraži i širu rekonstrukciju vlade. Demantujući da je zainteresovana za ministarstva policije i pravde ,odnosno bar šest potfelja, DSS je u prvi mah isticala nužnost preispitivanja dosadašnjeg rada, "kako je koje ministarstvo radilo i da vidimo generalno šta nam je za budućnost potrebno". Ministar pravde, Vladan Batić, izjavljuje da bi vlada rekonstrukcijom trebalo da bude dopunjena samo nekim ministarskim mestima bez portfelja, da je njegovo ministarstvo radilo najbolje od svih i da je pravosuđe sposobno i kompetentno za suđenje po haškim optužnicama.

Neposrednu vezu zahteva za rekonstrukciju Vlade sa postupkom izručenja Miloševića istakla je već naredna izjava koju je, u ima DSS, dao Dušan Prokopović, potsećajući da su Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić i Milan Milutinović pri hapšenju Miloševića 1. aprila potpisali izjavu da ono nije u vezi sa izručenjem. DSS je za rekonstrukciju vlade jer ima, rekao je Prokopović, "kritičke objekcije" na rad mnogih ministarstava, a pre svih ministarstva pravde i policije. Vladimir Goati, istaknuti stručnjak za politički sistem i stranke, ocenio je da DOS-u najozbiljnija opasnost preti od unutrašnjih deoba, neminovnih "jer više ne postoji protivnik koji je držao jedinstvo koalicije". Njegovu ocenu kao da potvrđuje izjava Žarka Koraća, potpredsendika Vlade, po kojoj DSS "pokušava da iznudi parlamentarne izbore u Srbiji". Podjednako iznenađujuće kao i Koraćeva ocena da se DSS politički pomera ka "poraženim snagama" bila je izjava iz Demokratske alternative(DA), koja je takođe nezadovoljna radom ministarstava policije i pravde. Velimir Ilić, jedan od retkih ključnih "igrača" u događajima 5. oktobra koji nije preuzeo nikakvo mesto u Vladi (možda zbog ambicije da postane predsednik Srbije), podržao je ideju rekonstrukcije rečima: "Nije loše da budu napravljene analize rada ministara i vidi ko je za šta odgovoran, s obzirom na to da postoje teške optužbe, između ostalog i za kršenje Ustava. Očekujem da i republička vlada bude rekonstruisana, nije to ništa strašno. Vlada je tražila 100 dana, dobila je 100 dana, rezultat nije zadovoljavajući, prošlo je i još mnogo dana, nema rezultata". Nezadovoljstvo radom vlade izjavili su, kao i podršku inicijativi DSS za njenu rekonstrukciju, i vojvođanski "autonomaši", jer "neće biti dobro ukoliko se nastavi dosadašnja tendencija koja je doprinela tome da su se autohtone vojvođanske partije, u interesu zaštite svojih ciljeva i interesa, odlučile za osnivanje posebnog bloka".

Vojvođanski zahtev za rešavanje pitanja autonomije u međuvremenu je poduprt nekom vrstom ultimatuma tri partije ostatku DOS-a da se do 3. avgusta pitanje stavi na dnevni red, inače će biti internacionalizovano

mada internacionalizacija, po rečima Jožefa Kase, "ne znači i vojnu intervenciju". Rok je prošao, DOS je raspravu o Vojvodini odložio "za posle". Za sada bezbolno, argumentujući to neophodnošću poštovanja zakonske procedure u kojoj je trnutno na prvom mestu zakon o lokalnoj samoupravi, zatim rasprave o regionalizaciji Srbije i, najzad, odgovarajuća ustavna rešenja koja su, opet, u direktnoj vezi sa pitanjem Crne Gore. Teško da će "autonomaši" imati strpljenja do marta 2002, za kada je ponovo odložen crnogorski referendum, kao što je teško zamisliti i da će DSS odustati od svojih zahteva za veće učešće u republičkoj vlasti, makar samo suočen sa njenim sistematskim (iako "incidentnim") podrivanjem autoriteta savezne vlade i predsednika SRJ. Suviše su česte otrovne žaoke upućene iz Beograda na račun Socijalističke narodne partije, koalicionog partnera bez kog DOS ne može da zadrži saveznu vladu pod kontrolom, kao što i povremeno koketiranje delova DOS-a sa crnogorskim "separatistima" ne ide u prilog onom delu izbornog programa DOS-a koji izričito naglašava da će bivša opozicija, nastojeći da očuva zajedničku državu u svakom slučaju poštovati većinsko mišljenje građana Crne Gore. "Đinđićev" Beograd, u tom smislu, ne samo što ne nudi ništa privlačno "Đukanovićevoj" Podgorici, nego obeshrabruje i jugoslovenski orijentisane Crnogorce. Posledice takve politike očite su iz paradoksa da, posle rekonstrukcije savezne Vlade, raspoloženje "za" Jugoslaviju u Crnoj Gori blago raste, a u Srbiji - opada.

Pojačavajući zahtev za promenama, neki funkcioneri DSS optužili su Vladu za korupciju i rad "na ivici zakona" - manje-više ponavljajući optužbe iz redova radikalsko-socijalističke opozicije - i prihvatili mogućnost da kriza DOS-a vodi prema novim izborima u Srbiji. Intervencija s vrha stranke je tu vrstu ispada utišala, istovremeno utičući na dodatna istraživanja javnog mnjenja i dodatno angažovanje ovdašnjih analitičara političke scene. Međunarodna krizna grupa odmah je, već početkom jula, uskočila s analizom po kojoj DOS čine "stabilizatorsko" i "reformsko" krilo - što je u medijima već poznata i eksploatisana podela na "tradicionaliste" i "reformiste" u DOS-u. Ukratko, "premijer Srbije se možda neće odlučiti na skori obračun, dok bi Koštunica na takav izazov mogao da odgovori traženjem prevremenih saveznih i republičkih izbora iz kojih bi, zajedno s DSS, mogao da izađe snažniji... Zbog svega toga treba očekivati da će se DSS na bilo kojim predstojećim izborima kandidovati kao samostalna stranka". Domaća istraživanja raspoloženja javnosti, osim beleženja malog pada popularnosti DOS-a u celini, potvrđuju najveću podršku Vojislavu Koštunici (DSS kao stranka ima veću popularnost od svih ostalih članica DOS-a) te Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića koji - prvi kao potpredsednik saveze Vlade, drugi na mestu guvernera NBJ - uživaju ugled nestranačkih stručnjaka.

Podela i njome izazvani prevremeni izbori u ovom trenutku ne odgovaraju nikome u DOS-u. Osim pomenutih nerešenih problema, u svakom smislu iritirajućih troškova i dodatnog produbljivanja svih zamislivih podela, izbori bi sa političke scene mogli počistiti veći deo članica DOS-a, čak i u slučaju formiranja posebnih izbornih koalicija "autonomaša", "regionalista", "reformista" i "tradicionalista". Formiranje četiri odvojena poslaničkih kluba je, formalno bar, dovelo u pitanje komotnu većinu DOS-a u Skupštini Srbije i u tom smislu ukazuje na pregrupisavanje čijim bi se posledicama moglo nadugačko i naširoko baviti, ili ga - kao sociolog Slobodan Antonić - svesti na na sukob pobornika autoritarne modernizacije Zorana Đinđića, i nedemokratske modernizacije Vojislava Koštunice. "Po sadašnjem stanju stvari mi imamo jedan sukob koji će verovatno da potraje ne narednih nekoliko meseci nego nekoliko godina, a možda i čitavu deceniju", smatra Antonić. U međuvremenu, taj dugi rasplet započeće septembarskom rekonstrukcijom Vlade Srbije koja, zbog mnoštva koalicionih partnera i taktičkih – mnogo pre i više nego strateških - interesa, najpre može značiti povećanje broja ministarstava i srazmerno opadanje efikasnosti administracije. Imena kandidata i njihove sposobnosti su u svemu tome manje važna.

Aleksandar Ćirić (AIM)