Prislino mobilisanbi traže odštetu

Izbeglice tuže državu Srbiju zbog nezakonitog slanja u rat

Na ratište su odvođeni ljudi, koji su prethodno doživeli razne strahote, a da bi se od njih spasili došli su u Srbiju. Umesto zaštite zadesila ih je mobilizacija, ratovanje, zarobljavanje i druge nevolje. Posle pada Miloševićevog režima pokrenuta su 643 sudska postupka za naknadu štete, a procenjuje se da je na nezakonit način u rat odvedeno više hiljada ljudi

AIM, Beograd, 3.8.2001.

U senci pokretanja optužbi protiv “krupnih riba “ koje su zloupotrebljavale pogodnosti bivšeg režima, u Srbiji se paralelno vode na stotine sudskih postupaka u kojima građani tuže državu zato što su u proleće 1955. godine nezakonito lišavani slobode i poslati na ratišta u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Mnogi su tamo ostavili živote, iako su se u Srbiju sklonili da ne bi ratovali. Državni organi Srbije su ih isporučili tadašnjoj Republici Srpskoj Krajini, kao i Republici Srpskoj. To je urađeno protivno Konvenciji o statusu izbeglica kojom se zabranjuje da se izbegle osobe nasilno vraćaju na ratom ugroženo područje.

Na ratište su odvođeni ljudi, koji su prethodno doživeli razne strahote i da bi se od njih spasili došli su u Srbiju. Umesto zaštite zadesila ih je mobilizacija, ratovanje, zarobljavanje i druge nevolje. Među njima je bilo i takvih koji su mučeni u Hrvatskoj, hapšeni u Srbiji, a zatvarani u Bosni i Hercegovini.

Uz pomoć Fonda za humanitarno pravo prva tužba protiv Srbije usledila je još 1996. godine. Tada se svega jedanaestoro nasilno mobilisanih ohrabrilo da tuže Srbiju zbog nezakonitog lišavanja slobode i upućivanja na ratna područja. Od Srbije su tražili nadoknadu za učinjenu nepravdu i sve ono što su pretrpeli na frontu i u zarobljeništvu. Presudom suda u Beogradu Srbija je bila odgovorna samo za postupanje pripadnika MUP-a, ali ne i za nadoknadu štete koju su izbeglice pretrpele van Srbije, time što su nasilno mobilisani i protivzakonito izručeni.

Posle pada Miloševićevog režima u kojem su ovakve stvari mogle da se dogode povećan je broj tužbi protiv države Srbije od strane izbeglica. Razlog tome je što su se oštećeni ohrabrili, smatrajući da sada mogu da računaju na povoljniji sudski tretman. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo trenutno se u u sudovima Srbije vodi 643 postupaka u kojima izbeglice traže nadoknadu štete.

Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je presudu prema kojoj je država Srbija dužna da Radetu Ćosiću, nasilno mobilisanom izbeglici iz Hrvatske, isplati 30 hiljada dinara. Onima koji su prvi podneli tužbe nadoknada je bila simbolična i dosad nije isplaćena, jer je, po pravilu, viši sud poništavao prvobitne presude, prelazeći preko strahota koje su izbeglice i njihova najbliža radobina preživljavale zato što ih je srpska policija nezakonito hapsila i isporučivala vojnim organima RSK i RS. Da apsurd bude veći zbog učešća u ratu u koji su nasilno odvedeni neki od njih našli su se, posle toga, u Hrvatskoj na spisku ratnih zločinaca i sada ne smeju tamo da se vrate.

U proleće 1995. godine policija u Srbiji, uz asisitenciju posebnih grupa RSK i RS sprovela je višemesečni lov na ljude po Beogradu i ostalim srpskim mestima u kojima su boravile izbeglice. Hapšenje je vršeno po kućama, na ulici, u gradskom prevozu, kafićima. Na desetine hiljada ljudi skrivalo se od srpskih vlasti koja ih je okupljala u sabirne centre, a odatle upućivala u republike bivše SFRJ odakle su pobegli sa suprugama i decom da bi izbegli stradanja ratnog obračuna. Samo su slučajni svedoci takvih akcija znali za masovan lov na ljude, jer mediji pod kontrolom vlasti o tome nisu obaveštavali javnost. Nikakva opravdanja nisu uzimana u obzir, pa čak ni bolest. Tadašnji komandant vojske RSK Mile Mrkšić, za kojim postoji optužnica Haškog tribunala, objašnjavao je kako ne sme niko da bude bolestan kada se brani srpska država.

Supruge i rodbina odvedenih pokušavali su da stupe u kontakt s nasilno mobilisanim ljudima, od kojih je većina odvedena onako kako je zatečena prilikom hapšenja. Mnogi su otišli u papučama ili kratkim pantalonama. Obraćali su se i pojedinim poslanicima Skupštine RSK, od kojih su najčešće dobijali utešni odgovor kako je najčasnije braniti državu. To su im govorili isti oni koji su se, istovremeno, po Beogradu i drugim gradovima Srbije bavili preprodajom benzina i drugim veoma traženim robama.

Iako se ne zna tačan broj ljudi koji su protiv svoje volje odvedeni na ratište procenjuje se da je više hiljada njih moralo da ratuje u krajevima iz kojih su pobegli od ratnih strahota. Na ratištu su proveli nekoliko meseci, jer je u avgustu 1995. godine Hrvatska porazila vojsku RSK, ali nevolje nasilno mobilisanih ljudi time nisu bile završene.U tom ratnom vihoru mnogi su poginuli, a dosta njih je zarobljeno, dok je samo malom broju uspelo da ponovo pobegne u Srbiju, gde su odmah stali u red pred stranim ambasadama, tražeći trajni boravak u njihovim zemljama.

Zarobljenici su bili izloženi maltretiranjima i teškom danonoćnom fizičkom radu. Živote su spasili, uglavnom, oni koje je Međunarodni crveni krst pravovremeno popisao, ali i oni koji su poslužili Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, gde su bili zarobljeni, kao svedoci da je Srbija slala ljude na ratišta, čime se htelo pokazati međunarodnoj javnosti da je i Srbija učestovala u tim ratovima, iako je njena tadašnja vlast uporno odbijala takve optužbe. Pod pritiskom međunarodnih institucija većina zarobljenika je posle više meseci u zatvorima bila oslobođena, ali s posledicama zbog kojih su morali da se podvrgnu dugotrajnom lečenju. Oni koji su na ratištu izgubili noge ili ruke ostali su invalidi s trajnim posledicama.

Ratomir Petković (AIM)