S verom u Boga, na naciju razbrojs

Vojvodina: veronauka u školama

Pokrajina sa više od 20 nacija i čak 39 verskih zajednica, bez jednonacionalnih enklava, ima sve šanse da najbolnije istrpi neustavnu i nedovoljno promišljenu odluku vlasti, a đaci će u odeljenjima biti razdvajani po verskoj i nacionalnoj osnovi

AIM, Beograd, 31.7.2001.

Bez obzira na motiv Vlade Srbije da, na brzinu usred raspusta, odluči da uvede veronauku, odnosno nauku o demokratiji, u škole, naći će se pred velikim problemima da tu odluku sprovede u Vojvodini, osim ako se ne odluči za versku, a posledično i nacionalnu, segregaciju dece. A drugačije neće moći.

Pokrajina sa više od 20 nacija i 34, a po nekim podacima čak 39, verskih zajednica, bez jednonacionalnih i (isto)verskih enklava, ima sve šanse da najbolnije istrpi neustavnu, nedovoljno promišljenu i javno osporavanu odluku vlasti. Teško da iko, uopšte, ima predstavu kako bi to, praktično imalo izgledati. Jedno je sigurno: već ove jeseni roditelji će morati da prijave i veroispovest svog sedmogodišnjeg deteta da bi bilo klasifikovano u "ispravan" razred. Podvajanje dece na verskoj osnovi, u Vojvodini se može pretvoriti i u razdvajanje po nacionalnoj osnovi, s devizom: s verom u Boga, na naciju razbrojs'!

Kada je predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić, sa stepeništa (pravoslavnog) hrama, objavio "urbi et orbi" da se veronauka ima uvesti u državne škole, jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica nije reklamirao povredu Ustava. Ako je " presecanje mačem " zahuktale polemike o verskoj nastavi u državnim školama posledica kupovine pravoslavne indulgencije za vidovdanski "veliki haški transport" Đinđić je oproštaj tog "greha" platio skupo i tuđim novcem. Objašnjavajući da Miloševića šalje u Hag zbog budućnosti "naše dece", nekoliko dana potom, tu budućnost je suzio na izbor: nauka o veri ili nauka o demokratiji.

Predsednik Skupštine Vojvodine i lider Lige socijaldemokrata Nenad Čanak za AIM kaže: "Ja tu odluku ne mogu drukčije da prokomentarišem nego da ne mož' Srbin bez marksizma! Ne može da se napravi poštena škola u Srbiji, a da tu nema još i nekog koncipiranja načina mišljenja". Dodaje da je supstitucija pravolinijska, do neukusa.

"To je strateški vrlo ozbiljno pitanje. Mislim da to, u svakom slučaju, treba izbeći. Jer, pravo čoveka da veruje ili ne veruje, i u šta će da veruju, je jedno od osnovnih ljudskih prava koje ne sme biti narušavano. U tom smislu, neka crkva pravi sebi škole, a ne da se uvlači u državne. Tu i jeste glavni nesporazum. Niko ne pokušava da promeni sistem tako da se pojave privatne škole, a u privatnim školama neka se uči ovako, ili onako, na ovom, ili onom jeziku. Zašto crkva ne pravi sebi škole, ako baš treba i uz pomoć lokalne samouprave, u koje bi išla deca čiji roditelji žele da oni budu vaspitavani u određenom duhu? A ne terati celu državu da se pokrštava, na ovaj ili onaj, način. To sa pokrštavanjem u Vojvodini nikad na dobro nije izlazilo, pa neće ni sada", kaže Čanak.

Na pitanje - hoćemo li se, posle još jednog mogućeg, oktroisanja ustava probuditi u zemlji čiji će vrhovni zakon propisivati da živimo u državi Srba čija je religija pravoslavna, a ostale se dopuštaju , Čanak za AIM kaže: "E, ja ne mislim da će biti dopuštene...Zato što tendencija talibana oko Koštunice i jeste da se napravi pravoslavna džamahirija gde bi se praktično išlo za verskom, ne čak ni nacionalnom, državom. To je potpuno vidljiv proces, kombinovan sa fašizacijom društva. To više nije instrumentalizovani fašizam odrađivan od strane državnih represivnih organa, nego je u pitanju fašizam koji, sve više, ulazi u svaku poru društva, i motiviše i mobiliše ugrožene psihosocijalne slojeve da, evo, tuku prvo homoseksualce, pa sutra kogod se kupa prečesto za lokalnu tradiciju, do tučenja svega i svakoga ko se iz nekakvog razloga izdvaja iz opšteg miljea beznađa i užasa. I, nikakva ekonomska čuda tu ne mogu ništa da učine bez jednog složenog procesa denacifikacije i prolaženje kroz proces ekonomskog oporavka, uz stalno preispitivanje postignutih rezultata".

Crkva i država, suptilnošću slona u parfimeriji, umešale su se u privatnost građana i pravo pretvorile u obavezu.Visoki funkcioner Reformista Vojvodine (RV) Đorđe Subotić, poslanik pokrajinske Skupštine, tom parlamentu je postavio pitanje šta će učiniti organi APV da se zaštite vojvođanska deca od verske segregacije i šta će učiniti da se taj protiustavni čin u Vojvodini ne primenjuje. Žestok protivnik mešanja državnih i crkvenih poslova, Subotić za AIM kaže: "Na mala vrata, uvodi se državna religija". Vest da će nauka o veri i nauka o demokratiji, alternativno, biti obavezni predmet u prvim razredima, vremenski se poklopila sa najvom potpredsednika pokrajinskog Izvršnog veća Duška Radosavljevića da će Vojvodini biti vraćene ingerencije u oblasti kulture i obrazovanja. No, da li će, kada će, i šta će od toga stvarno biti, i koliko su takva obećanja samo vojvođanski snovi, tek će biti viđeno. Činjenica je da sada Vojvdina nema ovlašćenja da se meša u prosvetne poslove.

Pokrajinski ministar za obrazovanje Zoltan Bunjik kaže: "Nas u pokrajinskom sekretarijatu niko nije konsultovao o uvođenju veronauke i mi nemamo nikakve informacije da je ta odluka doneta". On smatra da za takav poduhvat nema dovoljno vremena, jer kako je rekao, za uvođenje bilo kog novog predmeta u škole treba oko godinu dana. "Mislim da stručne odluke treba da se donose bar dva do tri meseca ranije i stoga verujem da odluka o uvođenju veronauke u škole još nije utemeljena", kaže Bunjik.

Republički ministar vera Vojislav Milovanović kaže da će se veronauka u Srbiji učiti sa konfesionalnim pristupom i pripadnici svake verske zajednice imaće udžbenike i veroučitelja iz te zajednice. Ocene će biti opisne, a prvi mesec verske nastave biće smatran pripremom učenika za novi predmet.

Čini se da su prosvetne vlasti, s izvesnom dozom nemoći, prepustile inicijativu agresivnim ministarstvima vere i da su i same začuđujućene odlukom. Zamenik republičkog ministra prosvete Vigor Majić, prvi koji se odluci o uvođenju veronauke u državne škole odupro ostavkom, svedoči da je odluka o uvođenju veronauke u državne škole doneta još u aprilu: da je telefonom pozvan na sastanak u ministarstvo vera gde su se nalazili i predstavnici verskih zajednica ("jedna zaverenička grupa") da je na tom sastanku zaključeno da se javnost ne sme obaveštavati, da je stvar već rešena i da mu je bila oduzeta reč kad je hteo da upozori na tehničke teškoće.

Među vojvođanskim političkim strankama, prvi su i veoma oštro, reagovali Reformisti Vojvodine (RV) izričitim protivljenjem da veronauke uđe u škole kao obavezni i kao izborni predmet upozoravajući da će svega šest verskih zajednica, "od 39 registrovanih u pokrajini", moći da ima veroučitelje u školama uz napomenu da nacija nije isto što i pripadnost veri i pitaju se šta će biti sa Rumunima, Rusinima, pa i Srbima koji nisu pravoslavni? Kritika Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) gađa u, jedan prosvetni i jedan državni, problem: "Vlada Srbije je i ovog puta ostala slepa za probleme Vojvodine i za prosvetu uopšte. Krajnje je vreme da se uradi decentralizacija školstva". Ovakvi projekti zahtevaju značajna sredstva i logično da će biti potrebno više para, a škole su u veoma lošem stanju i rade u veoma lošim uslovima, plate prosvetara su ispod proseka pa, pitaju ligaši, zar taj novac ne bi mogao da se upotrebi za unapređenje nastave i položaja prosvetnih radnika?

Začuđujuća je, ipak, mlaka reakcija vojvođanske javnosti, posebno prosvetne i pedagoške. Nema polemike o tome može li se demokratija i tolerancija naučiti kroz jedan predmet, jedan čas nedeljno. Nema javnog propitivanja kako će, u istom razredu, deca sa znanjem veronauke i deca sa znanjem demokratologije, komunicirati među sobom...

Majka dvojice osnovaca, besno kaže da će, ako treba i jedina, demonstrirati protiv uvođenja veronauke u škole. Krštena katolkinja, pohađala je veronauku ("baš zato neću dozvoliti deci"), deca su joj krštena u pravoslavnoj veri oca, ali da on, kojim slučajem nije kršten, deca bi joj, kaže, bili katolici, ali ni tada ne bi dozvolila da uče veronauku. Vojvodinu, možda, čeka jesen vrelija od leta. Jer, priča ove majke je samo jedan primer od beskrajnog broja varijacija.

Teško će se, kroz sve to, probiti miris tolerancije i ekumenstva; i obratno. Uostalom, nije nadomet podsetiti da je vladika bački Irinej (Bulović), pre nekoliko godina, zabranio održavanje "Zmajevih dečjih igara" tradicionalno igrane na kraju Zmaj Jovine ulice, ispred spomenika Jovanu Jovanoviću Zmaju i vladičanskog dvora u Novom Sadu. Smetala mu je dečja graja pri kontemplaciji i zapretio je da će, dok igre traju, zvoniti crkvena zvona. Pobedio je. Zvona ne zvone, a deca graje na drugom mestu.

Milena Putnik (AIM)