Rata ce ipak biti!

Jer ovdasnji politicari vec sest meseci vode zemlju u to pravcu. I nakon tri dana pregovora u Ohridu, nije se maklo sa mrtve tacke. Uprkos optimistickih najava da ce predsednik drzave i lideri cetiri najvece politicke partije u Makedoniji moraju se sporazumeti jer drugi izlaz i nemaju i krcme zadnju sansu da zemlja ne udje u pravi gradjanski rat.

AIM Skopje, 30.07.2001

U proteklih meseci od februara do danas cini se da je jedina uvek prisutna, jaca varijanta moguceg razvoja dogadjaja u Makedoniji bio rat. Jer sve ono sto se kao alternativa u odnosu na njega pojavilo - i pored logicne konstatacije da je svaka druga mogucnost bolja od rata - brzo potrosilo. Jos na samom pocetku medjunarodna zajednica je pored osude trazenja politickih prava oruzjem, zahtevala zapocinjanje medjuetnickog politickog dijaloga. Koji nikako nije pocinjao iako se rat selio iz Tanusevca u tetovska, pa u kumanovska sela. Zatim je kao spas vidjena vlada siroke koalicije - ideja da se dijalog vodi u okviru vlade i parlamenta. Zamisao je propala kada je vlada birana zbog provokativnog ekpozea premijera i njemu primerene reakcije albanske Partije za demokratski properitet. Zapravo zbog sve vidjivije polarizacije onih koji su smatrali da jedino sila moze dovesti mir u Makedoniji i onih koji su bili da se najprije istrose politicke varijante. Otada Makedonija prakticno i nema vladu, iako ova redovno zaseda. Ministri u javnost izlaze sa potpuno suprotstavljenim stavovima, a vladin portparol je, recimo, sveden na glasogoronika premijera.

Zatim je u igru ubacen mirovni plan predsednika Trajkovskog, zapravo plan kojeg su "stranci" pisali, a predsednik potpisao. Tada su zapoceli i njegovi susreti sa liderima cetvoro najvecih vladinih i parlamentarnih partija, najprije "solo", zatim i sa medjunarodnim posednicima - pretstavnikom EU Leotarom i poslanikom amerckog predsednika Djemsom Perdjuom. Ova dvojca su na scenu stupila, kada je neumornom dvojcu Havir Solana -Djordj Robertson postalo jasno da mogu uspeti u svojoj misiji "dovodjenja pameti" lokalnih politicara samo ako se presele u Skopje. Kako im to nije odgovaralo, nakon "epizode Aracinovo" odlucili su da imaju svoje ljude sa privremenim boravkom u Skopju. Ukljuceni su i stranski eksperti za ustavna pitanja i stari su krenule da bi konacno zaglibile oko zadnje verzije politickog spoazuma kojeg makedonski politicki lideri nisu nikako hteli prihvatiti, jer po njima je sadrzala sporne zahteve o drugom zvanicnom jeziku u zemlji i mogucnosti veceg uticaja lokalnih vlasti na izbor prvih policajaca u opstinama.

Stvar je tu zapravo definitifno zaglibila iz vise razloga. Najprije je zadnja verzija papira kojeg su ponudili Leotar i Perdju, i pre no sto je procitana kako treba proglasena neprihvatljivom za makedonsku stranu, tako sto su mediji digli frku, a makedonska javnost uzavrela do te mere da za makedonske politicare nije bilo ni teoriske mogucnosti da se povuku i prihate ponudjeni papir. Jednostavno postale su zrtve kashe koju su sami skuhali. Albanski politicari u pregovorima imali su i jos uvek imaju jos suzeniji prostor. Prakticno su "mrtvi" u ocima svoje izborne baze. U deset godina makedonske nezavisnosti nisu uspeli da se izbore za vracenja vec uzivanih prava svoje populacije. Marginalizirani su jos vise faktom da je makedonska UCK postala gotovo jedini poddzavani faktor kog Albanaca u Makedoniji - neefikasnost politicara jacala je pozicije Nacionalno oslobodilacke armije (NOA) ne samo kod albanske populacije,vec, recimo i kod NATO, koji je prvi, jos pre Aracinova usla u direktne kontakte sa politickim pretstavnikom Ali Ahmetijem, s kojim do dana danasnjeg komunicira i pregovara. I na kraju, jer ih i medjunarodna zajednica, jedino odrzava time sto su joj potrebni, kako pregovaraci sa makedonskom stranom, jer jos uvek nije moguce da se ti pregovori vode direktno sa Ahmetijem i NOA. Za njih, s jedne strane zavrsetak pregovora kod Trajkovskog, znaci i zavrsetak njihove politicke misije - tada nikome nece biti potrebni, ni bazi koja ih je otpisala, ni strancima. S druge strane pregovri i uventualno nametanje usvajanja sto vise albanskih zahteva za njih je i jedina sansa da prezive, time sto ce uspeh pregovora po Albance, proglasiti svojim uspehom.

Medjunarodni posrednici su zaglibili time sto je njihov zadnji predlog postao neprihvatljiv za makedonsku stranu, a svako vracenje nazad u prethodne varijante neprihvatljivo za albanske pregovarace. U misiji spasa su opet doleteli Solana i Robertson, da zemlju vade iz rata, jer po njima postignut je sporazum oko 95 procenata, fali jos samo 5, a zbog njih rat nije vredan. Tada je dosao na red Ohrid.

Ovih je dana puno novinara sa duzim pamcenjem potsetilo na nezgodnu koincidenciju da je Ohrid bio i zadnja stanica karavana predsednika republika bivse SFRJ, mesto u kome su se slozili da nema saglasnosti oko mirnog resenja za tadasnju ju-krizu. Stoje nakon toga bilo, zna se.

Razgovori u Ohridu i ne mogu doneti nista novo ukoliko neka od zaglavljenih strana, ona makedonska ili ona albanska, ne promeni bitno svoje stavove. A nagovestaja za to nema. Pritom, nije uposte vazno sto je recimo razlog za to pitanje dali ce i kako albanski jezik biti upotrebljavan kao oficijalni. I nije vazno, sto recimo albanska strana trazi ono sto su Albanci imali u Socijalistickoj Republici Makedoniji od kraja osamdestih, a makedonska zapravo nudi ono sto manje vise vec postoji u vazecem zakonu o lokalnoj samoupravi. Obe strane pate od neizlecive boljestine - makedonska, jer smatra da Albanci suvise traze, albanska jer je ubedjena da premalo dobija, a uz to od njenih konkretnih pregovaraca razvoj situacije najmanje zavisi. Naravno da ce ukoliko do politickog sporazuma ne dodje opet jedina jaka alternativa biti rat. Kojeg kao da svi prizeljkuju.

Jer, premijer Georgievski, po stranim diplomatima (izvor skopska TV Telma) kao da ne zeli da do sporazuma u Ohridu dodje. A poznato je da je on samo pre nekoliko dana pismom pozvao predsednika drzave da konacno iskoristi svoja ovlascenja i krene u ratnu opciju resenja stvari, a njegovi poslanici zahtevali vanrednu sednicu parlamenta na kojoj bi se raspravljalo o uvodjenju vanrednog stanja. Njegov ministar unutrasnjih poslova je optuzio ministra vojnog zajedno sa armiskim generalima da previse razmislajaju o mirnim opcijama, idu na ruku medjunarodnoj zajednici koja je vec za vecinu Makedonaca neprijatelj jer zahteva ocuvanje primirja. Makedonci -stanovnici tetovskih sela iz kojih su pobegli, a koje je drzala i otstupila NOA u vecini traze garancije za povratak u njih, koje znace da se drzava resi "terorista" silom. Medji na makedonskom u znatnoj meri su blize ovim opcijama.

U Tetovu albanska zivalj je bila pomalo razocarana kada je NOA napustila pozicije oko i u nekim delovima grada. Zale sto nisu oslobodjeni. NOA zasad jedina je "kul". Ahmeti je povlacenjem sa pozicija oko Tetova i tetovskih sela pokazao da kontrolise i nove nervozne momke u svojim redovima. Jedan od poznatijih komandanata NOA, koje je napocetku bio oko Tetova, zatim oko Kumanova i na kraju u Aracinovu (odakle je porucio da ce bombadovati aerodromi ciljeve u Skopju), izjavio je Frans presu da "ukoliko oni (misli se na makedonske vlasti) zele rat, dobice ga". Ovde vec i pilci na grani znaju kada uporedjuju vojnu efikasnost makedonskih bezbedonsonih snaga i NOA, ko je zasad efikasniji.

I sto se na osnovu svega zakljuciti. Pesimisticka prognoza iz naslova i nije tako neostvarljiva.

ISO RUSI