Srbija traži formulu povratka na Kosovu

Priština, 29.07.2001.

Nakon promene režima u Beogradu, nova vlast nije imala neku konzistentnu politiku prema pitanju Kosova. Činjenica što je Kosovo od juna 1999 godine pod administracijom OUN i kontrolom trupa KFOR-a (NATO + Rusija), sa vremenski neodređenim mandatom, nije pružala manevarski prostor za zvaničnike u Beogradu, posebno u fazi kada su oni bili zaokupljeni konsolidacijom vlasti i elimisanjem brojnih nasleđenih problema od prethodnog režima. Jedan od problema koji je imao prvenstvo bilo je rešenje krize u Dolini Preševa, gde su naoružane albanske grupe, nezadovoljne statusom i kontinuiranom policijskom i vojnom represijom, tokom vladavine Miloševića započeli pobunu koja je postala izazov za red i teritorijalni integritet Republike Srbije. Opredeljujući se za političko rešenje problema, a ne za nastavak konflikta, srpska je Vlada uspela da u saradnji sa NATO-om i UNMIK-om reši preševsku krizu.

Nakon ovog uspeha, u poslednje vreme, srpska Vlada pokazuje znake da je odlučila da preduzme aktivniju i određeniju politiku prema pitanju Kosova. Nakon što je Nebojša Čović, glavni srpski pregovarač za rešenje krize u Dolini Preševa, postavljen za predstavnika srpske Vlade za pitanje Kosova, iz Beograda u poslednje vreme je lansirano nekoliko novih i ambicioznijih inicijativa.

Nekoliko je razloga zašto se Đinđićeva vlada opredelila za otvorenije suočavanje sa Kosovom. Od prvenstvene važnosti za lansiranje inicijativa su agende razvoja na samom Kosovu, koje ne dozvoljavaju pasivnu politiku. Jedan od izazova za Beograd su opšti izbori koji će se održati na Kosovu novembra ove godine. Srpska Vlada nije mogla ostati indiferentnom ili bez određene platforme oko izbora, pre svega zbog pitanja participacije ili neučestvovanja srpske manjine na Kosovu na tim izborima. Srpska politička scena na Kosovu, koja je ranije podržavala Miloševićevu politiku, i nakon rata opredeljena za bojkot međunarodne administracije, u međuvremenu je ušla u fazu unutrašnjih vrenja i stvaranja veza novih zavisnosti sa centrima odlučivanja u Beogradu. Srpske političke snage na Kosovu nisu uspele da stvore jedan nazavisan i zajednički program i projekat, već su njihove nade vezali za novu vlast, ili pak za ostatke starog režima. Bojkot izbora na Kosovu koji se nametao kao kontinuitet stare politike neslaganja sa novom realnošću na Kosovu, nije obećavao mnogo ni kosovskim Srbima a ni Beogradu. U međuvremenu, nakon intenzivnih konsultacija sa odgovornima u UNMIK-u i OEBS-u na Kosovu, srpski su se zvaničnici opredelili za fleksibilniji pristup, dakle ne odbijanja participiranja Srba na kosovskim izborima, već njihovog uslovljavanja ispunjavanjem nekoliko uslova i povlastica, koji bi unapredili ne samo položaj i uticaj kosovskih Srba, već i uticaj Vlade u Beogradu.

Najnovija platforma kosovskih Srba i Beograda može se nazvati platformom sofisticirane opstrukcije procesa koji treba da unaprede institucije samouprave na Kosovu. Ova platforma se sastoji u zahtevu da se obezbedi povratak Srba, raseljenih nakon juna 1999 godine, na Kosovu, značajno poboljšanje bezbednosti i njihove mobilnosti, popis svih stanovnika Kosova koji žive na Kosovu ili koji se vode kao privremeno raseljeni, kao i participiranje na izborima partija koje su registrovane u Srbiji. U pregovorima koji su vođeni sa odgovornima UNMIK-a i OEBS-a, srpskim partijama je data koncesija participiranja na kosovskim izborima bez obaveze da se preregistruju na Kosovu. Njima ostaje samo obaveza da podnesu UNMIK-u dokaz da na Kosovu imaju 500 članova.

Nekoliko partija iz Srbije, sa njihovim ograncima na Kosovu, već su iskoristile tu mogućnost uslovnog prijavljivanja za kosovske izbore. Još uvek ostaje tajna koje su to partije, ali se pretpostavlja da one pripadaju krilu partija koje su sada na vlasti u Srbiji i Jugoslaviji. Međutim, sama formula dozvoljava da na izborima na Kosovu participiraju bez ikakvog ograničenja i uslovljavanja i Socijalistička partija Srbije (SPS), Srpska radikalna stranka (SRS) i Stranka srpskog jedinstva (osnovana od strane zloglasnog zločinca Željka Ražnatovića Arkana), partije koje su godinama vodile diskriminatorsku, rasističku i genocidnu politiku prema Albancima na Kosovu, što je i isprovociralo rat sa velikim razaranjima i žrtvama. Eventualno učešće ovih partija na kosovskim izborima predstavljalo bi veliku provokaciju bez presedana, bez obzira na to što bi one objektivno mogle da obezbede samo ograničen broj rezervisanih mandata za srpsku manjinu na Kosovu, koja u najboljem slučaju predstavlja samo 6-7 odsto biračkog tela na Kosovu, i taj procenat ne mogu preći ni u budućem Parlamentu Kosova.

Na Kosovu se smatra da je partijama kakve su SPS, SRS, SSJ trebalo zabraniti delatnost na Kosovu, kao što su zabranjene fašističke partije u zapadnim zemljama. Međutim, problem UNMIK-a i OEBS-a leži u činjenici što su većina kosovskih Srba u prošlosti glasali upravo za ove partije, i pretpostavlja se da je njihov uticaj još uvek veoma velik. Njihovo eventualno zabranjivanje bi značilo isključenje jednog velikog broja kosovskih Srba iz izbornog procesa. Međunarodni administratori sada mogu računati samo na samoisključenje ovih partija, pošto su se one javno izjasnile za bojkot izbora.

Još jedan motiv za aktivnije prisustvo Srbije na Kosovu je potreba Beograda za definisanje jedne dugoročnije strategije interesa Republike Srbije i srpske nacije. To se vezuje sa aktuelnom krizom jugoslovenske federacije, koja je ostala federacija samo na papiru zbog činjenice što Republika Crna Gora, koja je članica te federacije, ne priznaje i bojkotuje savezne institucije, pripremajući referendum za nezavisnost. Potreba redefinisanja ili zatvaranja poglavlja Jugoslavije kao zajedničke države južnih Slovena, svakako postavlja i pitanje redefinicije statusa Kosova, koje se prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti još uvek smatra delom te federacije.

Prema srpskom premijeru Zoranu Đinđiću, nezavisnost Crne Gore, ako bi ova republika organizovala referendum na kojem bi se većina opredelila za nezavisnost, Srbija ne bi sprečavala i prihvatila bi njeno odvajanje. Međutim, Đinđić ističe da eventualni raspad federacije Srbije i Crne Gore ne bi trebalo uopšte da utiče na pitanje statusa Kosova, kao sastavnog dela Srbije. Srbija, po njemu, nije etnička država, već građanska država, i ova država bi trebala da insistira da Kosovo ostane u njenom sastavu.

Na Kosovu i u svetskim centrima, među političarima i stručnjacima međunarodnog prava, dominira suprotno ubeđenje da bi raspadom jugoslovenske federacije, koja se danas smatra da je subjekat međunarodnog prava i nosilac suvereniteta Republike Srbije, Republike Crne Gore i Kosova sa statusom protektorata OUN, ne bi bio samorazumljiv opstanak zajednice Srbije sa Kosovom. U stvari, iz razloga što Srbija nema više vojnu i administrativnu kontrolu nad Kosovom, nije zamisliv povratak administracije i srpskih snaga na Kosovu a da se time ne isprovocira novi rat. Ni srpska Vlada, možda, nema iluzija oko toga.

Ono na šta pretenduju srpski zvaničnici danas bolje se može razjasniti oslanjajući se na izjavu zamenika premijera srpske Vlade, Nebojše Čovića, u kojoj se kaže da su Srbiji otvorena mala vratašca za povratak na Kosovu, šansa koja bi mogla da se iskoristi samo ako bi Srbija vodila pametnu politiku, a ne sledeći partikularne interese i posebno ambicije srpskih lidera sa Kosova, koji nemaju smisla za odnose snaga i realne državne interese Srbije. Čović, koji je jedan pragmatičan političar i koji je uspešno vodio pregovore o okončanju konflikta u Dolini Preševa, izgleda da se angažuje za minimalističku soluciju povratka srpskih snaga samo u srpskim enklavama, pre svega na severnom delu Kosova. On je ubeđen da je to ostvariv cilj koji ne bi vodio prema novom konfliktu sve dok je Kosovo pod nadgledanjem KFOR-a. Čović se angažuje za stvaranje dva entiteta na Kosovu, albanskog koji bi obuhvatao najveći deo Kosova, i srpskog koji bi se rasprostirao na severu Kosova, u zoni gde Srbi predstavljaju većinu stanovništva. Srpske snage bi se mogle vratiti, pretpostavlja Čović, u severnom delu, garantujući tako teritorijalnu i političku autonomiju srpskog dela. Ova solucija ne podrazumeva podelu Kosova i promenu granica, već kantonizaciju Kosova kao prelazno rešenje. U Beogradu se smatra da je ovo najrealističkija opcija za multietničko Kosovo, oslanjajući se na činjenicu da su i sami KFOR i UNMIK faktički stvorili odvojene etničke entitete, štiteći svojim trupama srpske enklave. Povratak srpskih snaga u te enklave, po modelu Bosne, bi vodilo u podelu Kosova. Iako glasnogovornici politike Beograda tvrde da bi Kosovo ostalo teritorijalna-politička celina, ono bi se teško funksionalizovalo i postalo kooperativnom celinom. Politički subjekti na Kosovu misle da bi takvim jednim rešenjem Srbija obezbedila punu kontrolu nad delom Kosova, dozvoljavajući da ostali deo, onaj sa albanskom većinom, sledi svoju sudbinu i u perspektivi i da se osamostali ili da uspostavi uže odnose sa Albanijom.

AIM Priština, Shkelzen MALIQI