Ko će kontrolisati ruševine TV Bastilje

Državna televizija izmedju Djindjića i Koštunice

Kasno popodne petog oktobra, posle dvočasovnog mraka na ekranima televizora uključenih u neki od tri "državna" tv kanala pojavio se natpis Nova Radio-televizija Srbije. Do danas, to je ostalo jedino novo na njoj

AIM, Beograd,29.7.2001.

Istina, već je i početak objavljivanja agencijskih vesti bez njihove selekcije po podobnosti predstavljao kopernikanski obrt spram načina na koji je Radio-televizija Srbije (RTS) svoju misiju javnog informisanja obavljala u protekloj deceniji. U velikim protestima opozicije marta 1991, RTS je stekla neslavni nadimak "TV Bastilja" koju je režim tenkovima branio odlučnije nego bilo koju drugu instituciju vlasti. To će dovesti do njenog proglašenja za "legitiman vojni cilj" NATO bombardovanja 1999. i, na kraju, spaljivanja zgrade 5. oktobra prošle godine.

Nove vlasti pokazale su više nego simptomatičnu nezainteresovanost za zbivanja u nacionalnoj tv kući. Spolja posmatrano, činilo se da će sređivanje stanja u njoj biti prepušteno "unutrašnjim snagama" koje su, sudeći po licima na ekranu, predvodili nekadašnji urednik informativnog programa TV Beograd Nenad Risitić, bivši sportski novinar i penzioner Petar Lazović, novinar specijalizovan za ekonomiju Milorad Petrović i Aleksanad Crkvenjakov, koji je početkom devedesetih napustio TV Beograd u kojoj je prethodno upamćen kao urednik kolažne emisije "Čekajući metroa". Njihova različita iskustva uticala su na izgled udarnih informativnih emisija: Ristić i Petrović nisu uspeli da pokažu ništa više od epohalne pregaženosti predmiloševićevske "stare škole" televizijskog novinarstva, Lazović je tome dodao jednako zastareli "šarm" oduševljenja pobednicima, dok je Crkvenjakov, zahvaljujući dugogodišnjem otustvovanju iz medija, jedini ostavio utisak novog lica i izvesne, ne preterano upadljive profesionalnosti.

Ne računajući spikerke koje su se preko noći prekvalifikovale u urednice i novinare, ništa se bitno nije promenilo na nacionalnoj televiziji. Petnaestak istaknutih jurišnika Miloševićeve propagandne mašinerije nestalo je sa ekrana, nekolicini je uručen otkaz, ali je većina onih koji su samo "radili svoj posao" ne samo ostala, nego i želi da nastavi sa radom. Novom v.d. rukovodstvu nije uspelo da se takvih otarasi ni radikalnim smanjenjem i inače bednih plata. Posao im nikako nije olakšavalo višemesečno odugovlačenje vlasti da imenuju upravni odbor RTS-a, ali je ta upadljiva sporost samo istakla neke druge stvari. S jedne strane, elektronski mediji koji su ne manje uspešno od RTS održavali Miloševićev režim, nisu doživeli nikakve promene veće od kozmetičkih, dok su RTV Košava, vlasništvo Marije Milošević, i "julovska" RTV Pink na poprilično nejasan način promenile vlasnike, odnosno vlasničku strukturu.

Zahtev Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) da se uvede moratorijum na vlasničku transformaciju bar elektronskih medija do donošenja zakona o informisanju i telekomunikacijama, s druge strane, nije proizveo nikakav odjek osim verbalne podrške nadležnih (i nenadležnih) ministarstava. Javnost i novinarski stalež bavili su se nagađanjem ko iz DOS-a "preuzima" medije, čije su koje novine, kome, kako i koliko je plaćeno nesmetano emitovanje suštinski nepromenjenih programa - osim što su dojučerašnji neprijatelji i izdajnici postali miljenici.

Kao DOS-ov kandidat za mesto generalnog direktora RTS mesecima je figurirao - i u tom smislu i sam davao izjave - lider Reformske stranke Vojvodine, i sam novinar, Miodrag Isakov. Među drugim kandidatima najčešće su pominjana imena Gordane Suše, bivše novinarke Informativnog programa RTS, sada na mestu predsednice NUNS-a, i Ofelije Backović, direktorke RTV Pančevo, stanice koja je u poslednjim mesecima Miloševićeve vlasti jedina, i to delimično, "pokrivala" Beograd vestima koje režim nije kontrolisao (ali ih je zato snažno ometao). Konačno formiran, Upravni odbor RTS na čijem se čelu nalazi reditelj Dejan Mijač, odlučio je da na mesto generalnog direktora postavi Aleksanda Crkvenjakova.

Ocenjujući da je imao sreću što je krajem osamdesetih napustio informativni program, a dve godine kasnije i RTS, Crkvenjakov kaže: "Otišao sam svojom voljom - ja sam uzeo svoju radnu knjižicu, a oni su mi uzeli propusnicu". Deset godina kasnije, sad sa mesta generalnog direktora - sa kog je njegov prethodnik Dragoljub Milanović otišao direktno u istražni zatvor zbog ugrožavanja ljudskih života tokom NATO bombardovanja i finansijskih malverzacija pre i posle toga - Crkvenjakov objašnjava da se u RTS 5. oktobra uveče vratio zato što je "to oduvek bila moja kuća, iz koje su me 'divlji' isterali ". Zatekao je "premnogo grehova, premnogo očekivanja, premnogo ljudi, premalo para, premalo stručnjaka, premalo opreme", teško rešive probleme.

"Znam da gadno zvuči, ali jedini način da sačuvamo i uspravimo nacionalnu RTV je ponovno uvođenje pretplate", kaže. "Nema komercijalne javne radiodifuzije, sve u svetu su na javnim prihodima". Moli za javnu podršku u tom poduhvatu; što se rizika neuspeha tiče, izjavio je: "Već su mi gledali leđa, pa mi neće biti ni teško ni neobično. Otići ću kada zaključim da je sila entropije sistema veća od naše energije da je preokrenemo; ili kada zaključim da ja, kao vanpartijski čovek bez jakih leđa, nemam snage da se oduprem partijskim sukobima koji bi se prelamali preko leđa i tanušnog obraza sistema".

Prvi signali da će se nečija leđa lomiti preko kolena političkih interesa unutar vladajuće koalicije stigli su, međutim, iz "Politike". Darko Ribnikar, vršilac dužnosti generalnog direktora, smenio je pre desetak dana v.d. glavnog i odgovornog urednika lista "Politika" zbog posete predsednika SRJ Vojislava Koštunici redakciji, zato što generalni o tome nije bio prethodno obavešten. Uz kaznu degradiranjem na posao novinara-saradnika, na brzinu je organizovano i gostovanje republičkog premijera Zorana Đinđića TV "Politika".

Ta vrsta liderske neurotičnosti poznata je još iz dana nastanka opozicionih stranaka, koje su dobar deo svojih aktivnosti svodile na brojanje minutaže i veličine tekstova koje su im posvećivali mediji, i optuživanjem redakcija da su se "prodale" ovom ili onom lideru. Tako je, na primer, nedeljnik "Vreme" početkom devedesetih Vuk Drašković smatrao "Đinđićevim", dok je Đinđić sa istom uverenošću držao da je ono "Draškovićevo". Nezavisno mišljenje - ili, još gore, javni stav kakav je isti taj nedeljnik, uprkos svim rizicima, da će podržati kandidaturu Milana Panića za predsednika Srbije ili, prošle godine, kandidaturu Vojislava Koštunice za predsednika SRJ - nikada nije primano blagonaklono, pa ni sad.

Incident u "Politici" ostao je usamljen samo za kratko. Prošle nedelje je Milorad Petrović, jedan od kandidata na konkursu za mesto glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa RTS, objavio da povlači svoju kandidaturu, podnosi ostavku na mesto urednika Drugog dnevnika i napušta RTS. Prema izjavi koju je objavila agencija Beta, Petrović se na taj korak odlučio "zbog velikog političkog pritiska pojedinih vladajućih stranaka, koje su vodile političkoj instumentalizaciji nacionalne televizije". Odbio je da kaže o kojim se političkim strankama radi što, dakako, nije sprečilo širenje glasina. Za ključno mesto urednika Informativnog programa RTS konkurisala je i Gordana Suša, predsednica NUNS-a. Prema informacijama iz vrhova RTS, Upravni odbor ili nije bio presretan zbog prijavljenih kandidata ("očekivani" nisu ni konkurisali), ili su neki potencijalni kandidati postavili neprihvatljive uslove za kandidovanje.

Naravno, stigla su i tumačenja da se radi o jednom od niza sukoba na relaciji Đinđić-Koštunica kao lidera dve najjače stranke vladajuće koalicije. Izvan medijske sfere, taj sukob do sada je doveo do podele poslaničke grupe DOS-a u skupštini Srbije na četiri frakcije, zahteva za ozbiljnom a ne "kozmetičkom" rekonstrukcijom vlade Srbije, ali i do prvih javnih međusobnih optužbi koalicionih partnera za nekompetentnost, nedoslednost i - korupciju. U tom kontekstu odvija se i borba za kontrolu nad nacionalnom RTS, odnosno onim što je od nje ostalo. Nad ruševinom TV Bastilje, ukratko.

Aleksandar Ćirić (AIM)