Vrli novi svet

Tranzicija medija u Sloveniji

Tri godine rada stotine eksperata konačno su iznedrile Zakon o medijima, koji je zbog rigidnosti pojedinih odredbi već naleteo na kritike stručnjaka i javnosti.

Ljubljana, 09.07.2001.

Trebalo je da prodje tek nešto više od mesec dana da novi zakon o medijima (posle usvajanja u parlamentu) u praksi pokaže prve loše strane, pa su i u dnevnim novinama sve češće kritike na račun nove regulative. Zakon, koji su više od dve godine pripremale tri slovenačke vlade, od početka boluje od šlampastih sveobuhvatnih odredbi, represivnih metoda i birokratskih rešenja. Boljka je poznata - umesto da tekstopisci materiju podele u nekoliko zakona, sve je strpano pod isti krov.

Problema ima mnogo. Kao prvo, i ovog puta je izbegnuto rešavanje pitanja zaštite izvora informacije - pitanje koje je za novinare verovatno najvažnije u rečenom zakonu. I to uprkos činjenici da se zbog tog problema lome koplja već deset godina. Novi zakon odredjuje da "urednik, novinar ili autor članka nije dužan da otkrije izvor informacije, izuzev u slučaju kada to odredjuje kazneni zakon". A pošto kazneni zakon ne priznaje neka posebna prava novinara, (iako poznaje lekarsku, advokatsku, ispovedničku tajnu) novinar je uistinu dužan da na sudu ispriča i otkrije sve što se od njega traži. Jasno da je pozitivna praksa u svetu sasvim drugačija - u Zapadnoj Evropi i SAD je to pravo definisano mnogo preciznije. Orvelovski rečnik u slovenačkoj varijanti, medjutim, nije slučajan - nešto slično je bilo pre otprilike pola veka ugradjeno u zakonike Frankove Španije.

Da paradoks bude veći, sve to je rezultat išegodišnjih ťnaporaŤ funkcionera Društva novinara Slovenije, koji su po raznim komisijama presedeli sate i sate, ćaskajući sa birokratama s državnih jasli. A kako posle usvajanja tako sramnih paragrafa nije bilo nikakvog zvaničnog protesta ili bar kritike od strane novinarskog ceha, to dovoljno govori o funkciji Društva novinara Slovenije. Tako je u poslednjoj dekadi jedini značajniji rezultat profesionalnog udruženja novinara u Sloveniji zagarantovan popust od 5 % članovima organizacije prilikom kupovine automobila marke Reno...

Neobično je i da je zakon, koji je pripreman tako dugo, potpuno zaobišao regulaciju Interneta. A navodno je pokrivanje pravnih praznina koje su se pojavile zbog razvoja novih tehnologija bio jedan od glavnih ciljeva zakona. Zna se da slovenački ministri medjusobno (a i sa biračkim telom) komuniciraju preko interneta, kao i da u Sloveniji trenutno oko 400.000 domaćinstava koristi usluge Interneta. I onda stiže toliko očekivani Zakon, čija regulativa o toj vrsti komunikacije kao da nema pojma. Što je loše za korisnike ali i za preduzeća, koja svoje zvanične izveštaje još uvek moraju da objavljuju samo putem novina. Da paradoks bude veći, uvreda objavljena na Internetu, koju može da pročita ceo svet, u Sloveniji nije kažnjivo delo.

Zakon, medjutim, do tančina odredjuje neke detalje koji zagorčavaju život malim izdavačima. Oni (kao i svi drugi izdavači) od sada moraju u impresumu da navedu broj štampanih primeraka, a za registraciju firme je neophodno probiti se kroz mnogo više administrativnih začkoljica. Mnoge su iznenadile i stroge odredbe o prekršajima - Zakon sankcioniše čak 59 prekršaja. U poredjenju s tim je ceo Kazneni zakon Slovenije s svojih 264 kaznenih radnji tek proširenje Zakona o medijima. Zakon sankcioniše, na primer, prikriveno oglašavanje, reklamiranje alkohola, nedozvoljen uticaj sponzora na programe medija, oglase koji "vredjaju ljudsko dostojanstvo" i objavljivanje bilo kakvog teksta koji je na ťneslovenačkim jezicimaŤ.

Poanta je jasna - zaštita slovenačkog jezika je stroga i rigidna. Odgovorni urednik može biti postavljen na funkciju i obavljati svoj posao samo ako ima potvrdu o znanju slovenačkog jezika. Isto važi i za strance. Svi mediji u Sloveniji obavezni su da koriste isključivo slovenački jezik. Iznimke su dozvoljene samo u slučaju "priznatih" manjina (tako široku populaciju ťjužnjakaŤ i njihovih kulturnih potreba Zakon uopšte ne priznaje, već ih diskriminiše navodeći samo "ustavno priznate" slovenačke manjine - italijansku, madjarsku i Rome); nije poznato kako će se ubuduće snalaziti sporadični mediji koji su izlazili dvojezično ili trojezično - namenjeni ciljnoj publici na engleskom, hrvatskom, albanskom, srpskom jeziku... Ukoliko se neki medij i pojavi na nekom od ťneslovenačkih jezikaŤ, mora na koricama objasniti ťvidljivim grafičkim, optičkim ili akustičnim znacima na slovenačkom jeziku" zašto takva publikacija izlazi na neslovenačkom jeziku.

Jeste da je novi Zakon mnoga područja života ostavio nedorečenim i nejasnim, ali zato je bar jedno jasno - pripadnici tzv. jezičkih manjina posle ovakvih odredbi više se neće olako baviti izdavaštvom, pa čak ni ako je u pitanju čisto nepolitičko štivo, recimo objavljivanje poezije na maternjem jeziku. Na stranu što je sve to u suprotnosti i sa evropskim zakonodavstvom. Proces integracije očigledno nema iste efekte na velike i male zemlje. Dok je, na primer, u Nemačkoj za predsednika PEN-a izabran Iranac (kako zbog svog opusa, tako i zbog razbijanja etničkih stereotipa), dok novine sa arapskim slovima vise sa svakog kioska u Engleskoj, u malim državama poput Slovenije pad spoljnih granica podiže sve moguće duhovne barijere.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)