Od nezapamćene afere do naduvanog procesa

Presuda Okružnog suda bivšim čelnicima Državne bezbednosti

Da li je bilo potrebno da sudjenje Radomiru Markoviću, Nikoli Ćurčiću, Branku Crnom I Milanu Radonjiću bude zatvoreno za javnost. Jedini svedok optužbe Miloš Teodorović, savetnik načelnika Resora republičkog DB, tvrdio da im je dao diskove sa dosijeima opozcionih političara .Svi optuženi kažu da to nije istina

AIM, Beograd,11.7.2001.

Jos pre četiri meseca prilikom hapšenja trojice DB-ovaca iz vrha bivše Službe državne bezbednosti Srbije, Nikole Ćučića, Branka Crnog i Milana Radonjića osimnjičenih zajedno sa svojim šefom Radomirom Markovićem koji je već bio u zatvoru, za krivično delo odavanja državne tajne, nametala se pomisao da će njihova eventualna krivica biti teško dokazana budući da je reč o iskusnim ljudima koji, pod pretpostavkom da optužbi ima mesta, ne bi sebi dozvolili da budu otkrivljeni. A kad je javni tužilac predložio, a sud prihvatio da sa procesa bude isključena javnost, odnosno da ni novinari neće moći da prate sudjenje, jer je reč o državnoj tajni čije bi obelodanjivanje navodno ugrozilo državu, bilo je više nego izvesno da je reč ili o ogromoj i kod nas nezapamćenoj aferi (državne tajne se prodaju za velike pare) ili o naduvanom procesu. Ovo drugo bilo je bliže pameti.

"Ako nisu krivi za ovo (odavanje državne tajne, prim. aut.) krivi su za nesto drugo." obajsnio je u izjavi za "I.D" potpredsednik Vlade Srbije I potpredsednik Veća republika prof. dr Žarko Korać. Ministar pravde Srbije, Vladan Batić, komentarišući jedan drugi sudski proces je dodao: "Nije Ustav sveto pismo" potsećajuci nas tako na čuvenu Titovu rečenicu: "Boga mu, te sudije ne treba da se drže zakona k'o pijan plota".

Sem da su uhapšeni i okrivljeni za odavanje državne tajne, nikakav drugi podatak nije bio zvanično objavljen. Medjutim, nešto tu nije bilo u redu. Pogotovo kad je ministar policije Dušan Mihajlović, najverovatnije opterećen bezbrojnim "istragama u toku", da li iz neznanja ili nečeg drugog, uneo zabunu izjavom: "Oni (četvorica debeovaca, prim. aut.) su optuženi zbog neovlašćenog uništavanja službene dokumentacije i zbog neovlašćenog iznošenja službene dokumentacije ("Danas" 2-3 jun 2001). Ova ispravka ministra Mihajlovića usledila je nakom panike izazvane odlukom Vlade Srbije i objavljivanjem Uredbe o skidanju oznake poverljivosti državna tajna sa svih dosijea Službe državne bezbednosti..." (Službeni glasnik SR Srbije od 22.maja 2001). Praktično, prema toj uredbi koju je, da nevolja bude veća, potpisao baš potpredsednik Vlade Dušan Mihajlović, trebalo je da uhapšeni debeovci budu odmah oslobodjeni potužbe i pušteni iz zatvora (izuzev Radomira Markovića protiv koga se vodi istraga povodom četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali). Zanimljivo je da su na sednici Vlade prevideli taj detalj. Inače, prema optužnici koju javnost nije imala prilike da vidi, četvorici nekadašnih čelnika DB stavljeno je na teret da su nešto muljali sa dosijeima označenim kao državna tajna, odnosno da neovlašćeno poseduju sadržinu iz petnaestak dosijea opozicionih lidera, narezanih na nekoliko kompakt diskova, što su okrivljeni uporno negirali.

Pojednostavljeno, prema pomenutoj uredbi, odavanja državne tajne nije se više moglo smatrati krivičnom delom. Može se samo zamisliti kakva je gužva nastala u Vladi Srbije koja je ipak brzo isplivala iz nenadanih nevolja: već

1. maja na hitno zakazanomj sednici, Vlada je donela novu Uredbu, istog dana štampanu u Službenom glasniku, kojom je bila izmenjena ona od 22. maja i skidanje oznake poverljivosti "državna tajna" sa dosijea vodjenih u DB ostavila za neka buduća vremena. Novu Uredbu je inače potpisao prof. dr Žarko Korać.

Tako je nesmetano mogao da bude nastavljen sudski proces koga su od trenutka podnošenja krivične prijave pratile neprimerene izjave političara s ciljem da se utiče na rad suda. Za razliku od advokata optuženih, koji su bili obavezni da potpisuju zapisnik iz istrage uz obavezu da neće u javnosti izneti nista što se čulo pred istražnim sudijom, političari, identifikujući sebe sa državom i sudom, nastojali su maltene da donesu presudu pre suda obelodanjujuci gotovo sve detalje iz optužnice. I to veoma nespretno, često padajuci u kontradikciju. "Na tone i tone materijala su isečene i spaljene u Institutu za bezbednost. O tome imamo pisane naredbe da se svi predmeti (dosijei, prim. aut.) radjeni u poslednje dve godine unište. Zbog toga što su neovlašćeno narezali i prebacili na diskove podatke iz dosijea svih opozicionih lidera, pokrenuti su postupci protiv pojedinih lica" (Dušan Mihajlović u listu "Danas" 6. april 2001). To, inače, nije istina jer je kompletan krivični postupak vodjen zbog odavanja državne tajne. Premijer Srbije dr. Zoran Djindjić je, mada je reč o drugom još neokončanom sudskom postupku protiv bivšeg šefa DB, dozvolio sebi da prejudicira presudu: "Radomir Marković dao je nalog za ubistvo na Ibarskoj magistrali (Politika, 5. maj 2001). Čemu onda upošte sudski proces? Sud bi onda trebalo samo da odmeri kaznu ako već političari u medjuvremenu ne preuzmu i tu obavezu!

Kad je reč o dosijeima bivših opozicionih lidera, ministar policije Mihajlović je takodje rekao da su oni prazni. Premijer Djindić kaže: "Sve što je bilo interesantno u dosijeima, sklonjeno je ili uništeno", a ministar Mihajlović dodaje: "Podaci su snimnjeni na kompakt disk koji je završio u pogrešnim - mafijaškim rukama, pa je moguća njihova zloupotreba za kompromitovanje i ucenjivanje. Samo je savezni ministar policije Zoran Živković ustvrdio da je imao uvid u dosije - fasciklu sa svojim imenom, dok ostali čelnici DOS, ako im je verovati, nisu imali vremena da pogledaju šta je sve tajna policija znala o njima. Šta je tačno? Postoje li ili ne dosijei? Bilo kako bilo, postavlja se niz neizbežnih pitanja: ako je istina da su dosijei prazni, u čijem je interesu da sa sudjenja bude isključena javnost; da li je reč o odavanju državne ili privatne tajne, s obzirom da aktuelni političari sve vreme govore o svojim dosijeima; zašto je odbijen predlog odbrane da procesu ne prisustvuje javnost samo u onih delovima sudjenja kad se sud upoznaje sa sadržinom dosijea narezanih na diskove, što inače Zakon o krivičnom postupku dozvoljava. Drugim rečima, javnosti nije ni jednog trenutka bilo omogućena da čuje i drugu stranu, odnosno šta na optužbe kažu okrivljeni i njihovi branioci. Jedini svedok optužbe Miloš Teodorović (trenutno na funkciji savetnika načelnika Resora republičkog DB) tvrdio je da je svojim bivšim kolegama dao diskove... Svi optuženi kažu da to nije istina. Ko laže?Svi ostali svedoci, su inače, saslušavani na okolnost da su diskovi bili narezani podacima iz dosijea.

Sve u svemu, nikome ne pada na pamet da brani optužene zbog eventualne krivice, ali je nepojmljivo da je, umesto suda, utvrdjuju političari, unapred izriču presude i time u znatnoj meri ometaju rad suda. "Javno su izrečene mnogobrojne neistine koje su našle mesto u sredstvima javnog informisanja pošto su ih iznosile javne ličnosti ove države. Nažalost, one se nisu mogle demantovati budući da je na sudjenju bila sve vreme isključena javnost" bilo je sve što su branioci optuženih saopštili nakon okončanog procesa.

Zbog odavanja državne tajne, optuženi Radomir Marković, Branko Crni i Milan Radonjić osudjeni su 6. jula u beogradskom Okružnom sudu na po godinu dana, a Nikola Ćurčić na godinu i četiri meseca zatvora. Inače, Krivičnim zakonom Srbije za pomenuto krivično delo zaprećena je kazna od jedne do 10 godina zatvora.

Neodgovorne izjave političara i pritisci na sudove se nastavljaju. Na pitanje da li se sudije i tuzioci plaše izvršne i zakonodavne vlasti, nekadašnji ugledni sudija Okružnog suda u Beogradu Miroslav Todorović kaze: "Klecaju im kolena pred novim bogovima pravosudja zaslepljenim vlašću i voljom za moći."

Jovan Dulović (AIM)