Republikanska odeca cara

Bugarska:

Da li ste ikad čuli za republikanskog monarha? To je isto kao da ste videli drveni kamen. I ma koliko to zvučalo neverovatno, republikanski monarh postoji ili je bar na putu da se pojavi. Car Simeon II vratio se u republikansku Bugarsku da bi upravljao zemljom i odlučivao o njenoj sudbini.

Mada se još uvek nije zvanično zakleo u važeći Ustav čime bi ga bezuslovno priznao, Njegovo Veličanstvo prihvatilo je izazov da igra na terenu republikanaca prema pravilima koji vaze za republike. I za sada uspeva da dobija - svoju prvu pobedu Simeon II izvojevao je tako što je osvojio glasove birača i na parlamentarnim izborima17. juna dobio većinu od 120 poslanika u Narodnom sobranju koje broji ukupno 240 poslanika. Njegova sledeća bitka je sa vremenom - da li će mu poći za rukom da stavi na noge privredu zemlje i da poveća životni standard Bugara. Ukoliko to uspe, biće još bitaka u kojima treba da pobedi. Ko zna, možda je jedna od njih vezana za promenu Ustava u pravcu monarhije.

Bez obzira što je bio car Bugarske tri godine, Simeon II nikada nije upravljao Bugarskom. Razlog je u njegovoj mladosti - godine 1943. kada je umro njegov otac car Boris III, Simeon je imao tek 6 godina. Državom su upravljali regenti prema odredbama Trnovskog ustava. Njegov sadašnji povratak u zemlju i pobeda na parlamentarnim izborima sa Nacionlnim pokretom Simeon II pruza mu šansu da po prvi put neposredno odlučuje o budućnosti Bugarske.

Simeon je sin cara Borisa III i carice Joane, sestre italijanskog kralja Umberta. Rođen je 16 juna 1937. g. i drugo je dete u carskoj porodici posle Marije Luize. 28. avgusta 1943. proglašen je za cara Bugarske. Posle kapitulacije Bugarske u Drugom svetskom ratu i dolaska na vlast komunističke partije, carska porodica se iz rezidencije Vrana kraj Sofije prebacila u Rilski manastir. Stric Simeona princ Kiril egzekutiran je 1. februara 1945. g. kao bivši regent.

Narednih 50 godina presudni značaj u životu cara odigrao je referendum o ukidanju monarhije. 26. jula 1946. g. Narodno sobranje usvojilo je Zakon o narodnom referendumu za ukidanje monarhije i proglašenje narodne republike i sazivanje Velikog narodnog sobranja. Na referendumu održanom 8. septembra iste godine 92,72% glasača glasalo je za republiku dok je 4,37% bilo za očuvanje monarhije.

I dan danas prema mnogim savremenim bugarskim političarima referendum iz 1946. g. bio je manipulisan i neobjektivan. Postoje opravdani argumenti u prilog takve teze jer je za vreme održavanja referenduma Bugarska već dve godine bila pod upravljanjem komunističke partije. Čitava propagandna mašinerija bila je pokrenuta za odbacivanje monarhije i proglašenje republike. Na birališta je izvedeno skoro 92% glasača u zemlji.

Neosporna je međutim činjenica da se za proteklog pola veka republikansko uređenje bezalternativno utvrdilo u Bugarskoj. Tamne strane oko referenduma iz 1946. g. još uvek daju razloga nekim promonarhistički raspoloženim političarima da zahtevaju održavanje novog referenduma koji bi stavio kraj spekulacijama na ovu temu.

Još 9. septembra 1946. g. carska porodica je primorana da napusti Bugarsku. Nedelju dana kasnije Simeon, njegova majka carica Joana, njegova sestra Marija Luiza i knegonja Evdokija (Simeonova tetka) prešli su tursku granicu. Simeonu nije lišen bugarskog državljanstva. Od tog trenutka počinje njegov ćivot u inostranstvu. On je 5 godina živeo u Aleksandriji, Egiptu, a zatim je na poziv špamske vlade porodica došla u Madrid. On nije tražio srugo državljanstvo, mada nema ni bugarskih ličnih dokumenata. "Nemam dvojno državljanstvo, već jedino bugarsko. 50 godina sam putovao različitim putnim ispravama što mi je stvaralo puno problema i prepreka na granicama, ali nikad nisam poželeo da dobijem strano državljanstvo. Ovako me je vaspitala moja majka", kaže Simeon II u jednom intervjuu od pre više godina.

U prvim godinama izgnanstva porodici su pružali pomoć rođaci sa plemićkim titulama iz cele Evrope. Simeon je služio kao kadet na vojnoj akademiji u SAD i diplomirao je prava i ekonomiju. Radio je kao konsultant banaka i firmi, 13 godina rukovodio firmom bele tehnike u Španiji, bio je u upravnom odboru jedne od najvećih kompanija prehrambenih proizvoda.

Nakon pada komunističkog režima pitanje monarhije i cara ponovo je postalo aktuelno, ali ne toliko da bi se vratio na tron. Sa svojih nekoliko intervjua bugarskim medijima Simeon II je ostavio utisak erudirane ličnosti koja prati situaciju u zemlji i bez obzira na godine provedene u izgnanstvu, perfektno govori bugarski jezik, mada i pomalo arhaičan. Bez obzira na njegov oreol monarhističke političke snage nisu nikada uživale ozbiljnu podršku birača i nikada nisu uspele da preskoče 4-procentnu barijeru za ulazak u parlament. Pitanje "monarhija ili republika" takođe nikada nije bilo na dnevnom redu pošto većina socioloških ispitivanja ukazuju na neznatnu podršku za promenu državne forme upravljanja. Taj fenomen "antimonarhizma" postoji i danas, kada je Simeon II dobio podršku skoro polovine Bugara.

Zvanične vlasti izdale su mu bugarski pasoš u koji je upisan kao Simeon Sakskoburgotski, a 1996. g. došao je trenutak dase prvi put vrati u zemlju nakon 50-godišnjeg izgnanstva. Na hiljade Bugara dočekalo je cara, mada su većina njih izašli na ulice iz radoznalosti. Tada je malo ko verovao da će svega 5 godina kasnije Simeon postati realan politički faktor i ponovo živeti u svojoj domovini.

Snagom Zakona o restituciji oduzete za vreme komunističkog režima carske imovine carskoj porodici vraćen je dovar deo nekretnine. Odlikom Ustavnog suda iz 1998. g. vraćena je sva nekretnina carske porodice. Ipak je deo rezidencija ostao nacionalna svojina jer su bile takve i pod upravljanjem Borisa III. U aprilu 2001.g. Simeon II poklonio je veliki deo naslednog parka Vrana sofijskoj opštini sa jedinom željom da park nosi ime njegovog dede Ferdinanda.

U godinama kada je Simeon II činio kraće postete Bugarskoj, on je uspeo da stvori dobre odnose sa osnovnim političkim figurama - predsednikom Petrom Stojanovim, premijerom Ivanom Kostovim, gradonačelnikom Sofije Stefanom Sofijanskim. Njegov sin Kiril, knez Preslavski, koji je osnivač bugarskog kluba u londonskom sitiju, čak je postao savetnik predsednika Stojanova za ekonomska pitanja.

Međutim, u aprilu 2001. g. dogodilo se nešto što je malo ko očekivao. Njegovo veličanstvo Simeon II, ili kako ga političari već zovu gospodin Simeon Sakskoburgotski, oglasio je svoju nameru da uđe u politiku Republike Bugarske sa Nacionalnim pokretom Simeon II koji je on sam osnovao. On je zatražio snažnu podršku Bugara i dobio ju je na izborima. Sam Simeon međutim nije se uključio u poslaničke liste i sebi odredio drugu ulogu. Još uvek nije poznato kakva je ona - da li premijera ili kandidata za predsednika. U intervjuu španskom listu "El mundo" on izjavljuje da će verovatno postati premijer da bi opravdao očekivanja birača. Tim više što "Bugarska ima predsednika koga narod uvažava i koji će dobiti drugi mandat". Kasnije je Simeon II rekao da nije očekivao da će ta njegova izjava biti objavljena ali nije porekao činjenicu da će stati na čelo nove bugarske vlade.

Kada se zakune u bugarski republikanski ustav on će se praktično odreći svog monarhističkog statusa. Na kraju krajeva, nije li to možda poštenija i praktičnija pozicija? Jer važnije je da radiš za uspeh svoje zemlje bez obzira na poziciju na kojoj se nalaziš.

Georgi Filipov (AIM)