Monarhija na srpski nacin

Srbija:

Istorijat

Dinastija Karadjordjevic stara je dva veka. Godine 1804. Srpski svinjarski trgovac Djordje Petrovic, kasnije poznat kao Karadjordje, podigao je Srbe u ustanak protiv Otomanske imperije. Karadjordje je 1811. proglašen za vladara. Ustanici su poraženi 1813. godine, Turci su povratili Beograd, a Karadjordje je pobego u emigraciju, u Austriju. Ubijen je 1813. u pokušaju da se vrati u Srbiju i podigne ustanak. Po drugi put Karadjordjevici su došli na srpski presto 1842. godine. Monarh je postao Knez Aleksandar I, i on je 1858. god. svrgnut sa prestola i na srpski tron vraceni Obrenovici.

Treci put dinastija Karadjordjevica dolazi na vlast 1903. godine, posle oficirskog puca koji je izvela "Crna ruka". Posle ubistva Aleksandra Obrenovica na presto je doveden Petar, Karadjordjev unuk. Kralj Aleksandar I, je od 1914. god. vršio dužnost Princa Regenta umesto bolesnog oca. Njega je 1934. godine u Marseju, ubio makedonski terorista koji je radio za racun hrvatskih ekstremista, uz madjarsku i italijansku podršku.

Sin Kralja Aleksandra I, Prestolonaslednik Petar, imao je samo 11 godina kada mu je otac ubijen, a on postao Kralj. U njegovo ime zemljom upravljaju namesnici: knez Pavle Karadjordjevic, dr Radenko Stankovic I dr Ivan Perovic. Regent princ Pavle je potpisao pakt o nenapadanju sa Nemackom i Italijom. Ubrzo nakon toga, 17. marta 1941. god. Princ Pavle i i Kraljevska vlada, svrgnuti su vojnim udarom, a mladi Kralj Petar II proglašen je punoletnim. Na dan kada je izvršen državni udar, 27. Marta 1941. godine, kralj Petar II, koji još nije imao punih 18 godina, preuzeo je vlast od namesnika. Kralj Petar II rodjen je 6. Septembra 1923. godine u Beogradu, a sa devet godina poslat u London na dalje školovanje. Nedelju dana kasnije Nemacka, Bugarska, Madjarska i Italija napale su Jugoslaviju i vojska je bila prinudjena da kapitulira. Kralj Petar II I jugoslovenska vlada otišli su u emigraciju u London. U toku rata, kralj Petar se oženio grckom princezom Aleksandrom, a 1945. godine dobio je sina Aleksandra.

Nakon sloma Jugoslovenske vojske u zemlji su se oformila dva suparnicka pokreta otpora. Prvi je bio Kraljevska vojska u Otadžbini, (Cetnicki pokret), na celu sa generalom Dragoljubom (Dražom) Mihajlovicem. Drugi je bio revolucionarni partizanski pokret, koji je vodio komunista Josip Broz - Tito.

Uspostavljanje Republike

Pred kraj rata, pod pritiskom Cercila, Kralj Petar je dao mandat bivšem hrvatskom Banu Subašicu da formira zajednicku vladu sa Josipom Brozom (vlada Tito-Subašic). Ova vlada je kasnije preko koalicione vlade I kraljevskih namesnika 1944. godine dovela komuniste na vlast. Time je bila zapecacena sudbina Kraljevine Jugoslavije. Naredne godine, u novembru 1945. godine, monarhija je ukinuta, bez referenduma, a Jugoslavija je postala jednopartijska država pod vlašcu komunisticke partije. Kralj Petar II nikada nije abdicirao. Ukazom Predsedništva Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije od 8. marta 1947. godine konfiskovana je celokupna imovina. Istim Ukazom Karadordevicima je "trajno zabranjen povratak" u zemlju.

U Los Andjelesu 3. novembra 1970. godine preminuo je, kralj Petar II Karadjordjevic, poslednji kralj Jugoslavije. Kralj Petar potpisao je poslednju poruku: "Da li ce sutra i Jugoslavija biti ponovo monarhija ili republika i sa koliko i kakvih jedinica, to ce odluciti svojom suverenom voljom naš slobodni narod koji je izvor i utoka vlasti, u svojoj slobodnoj državi i kroz svoju slobodno izabranu Ustavotvornu Skupštinu. Mi se molimo Bogu i verujemo da ce sudjenog dana i Naš sin-jedinac Prestolonaslednik Aleksandar, kao potomak slavnih Karadjordjevica, pokazati pozitivne kvalitete buduceg vladara slobodne I demokratske Jugoslavije, pa, kao otac i Kralj, ostavljam mu u amanet, da upravlja zemljom mudrošcu, da bude pravican, slobodoljubiv i slobodouman i da nepokolebljivo ostane veran tradicijama naše porodice Karadjordjevic, da cuva jedinstvo Jugoslavije, i nezavisnost naše otadžbine". Monarh sada živi u Londonu (Engleska) i bavi se privatnim biznisom.

Povratak monarha i ucešce u politickom životu

Princ prestolonaslednik Aleksandar je prvi put došao u Jugoslaviju 5. oktobra 1991. godine. "Relikvija bez uticaja", nazvao je tada BBC prestolonaslednika Aleksandra, pretvorena je u novi, politicki faktor, tokom dva dana jedne uzbudljive emocijama nabijene posete. Formula kojom je prognani Prestolonaslednik osvojio Beograd bila je: "Mir kroz pregovore. Sloboda kroz parlamentarnu demokratiju. Nacionalni ponos I ekonomski napredak." Kod naroda i u javnom mnjenju povratak prestolonaslednika je dobro primljen. Mnogi su racunali da on može da bude politicka formula za prelaz iz kvazi-višestranackog, a u suštini još uvek komunistickog politickog sistema u sistem parlamentarne demokratije. Vremenom se pokazalo da ova formula ne deluje u Jugoslaviji, narocito je postalo jasno posle Vidovdanskog sabora, velikog višemesecnog protesta protiv Miloševicevog režima. Tada se pokazalo da, kako su mnogi mislili "uspostavljanje parlamentarne monarhije i dolazak Aleksandra II Karadjordjevica - kao pomiritelja, ujedinitelja i spasioca" nije više nego prazna politicka formula koja nema prolaza u srpskoj politici. Tokom prvog dolaska u otdžbinu Aleksandar je izjavio - da se nece trajno vratiti u zemlju ako ga "ne pozovu sve stranke u Srbiji.", taj poziv još uvek ceka.

Vece republika jugoslovenskog parlamenta 26. februara 2001. Godine ukinilo je Ukaz o oduzimanju državljanstva i imovine porodici Karadjordjevic. U obrazloženju Vlade SRJ istice se da je Ukaz bio nezakonit i sa gledišta pravnog poretka koji je bio na snazi 1947. godine i tada važecem zakonu o državljanstvu.

Demokratska opozicija Srbije, koja je sada na vlasti u Srbiji i SRJ, tokom prošlogodišnje predizborne kampanje obecala je da ce po dolasku na vlast vratiti imovinu i državljanstvo porodici Karadjordjevic. Imovina im još uvek nije vracena. Potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus rekao je da ce, zakon imati samo pravno dejstvo a buducnost: "Vraca se državljanstvo porodici Karadjordjevic, a ostavlja se po strani pitanje imovine. šta je bila državna, šta privatna (imovina), to ce se rešiti posebnim zakonom I drugim imovinskim pitanjima".

Tokom 1991. i 1992. godine pokrenuto je više inicijativa i predloga da državni organi zvanicno konstatuju pravnu ništavnost pomenutog Ukaza. Jedna inicijativa bila je upucena Ustavnom sudu bivše Jugoslavije, ali se ovaj sud proglasio nenadležnim, uz objašnjenje da je rec o pojedinacnom a ne o opštem pravnom aktu. Krajem 1991. godine poslanici SPO uputili su inicijativu Narodnoj skupštini Srbije sa zahtevom da donese deklaraciju o nelegalnom oduzimanju državljanstva i imovine Karadjodjevicima, pa da na osnovu te deklaracije vrati državljanstvo i oduzetu imovinu. Medjutim, skupština je inicijativu odbila sa objašnjenjem da Ukaz iz 1947. godine nije u njenoj nadležnosti.

Postojanje monarhistickih partija i njihovo ucešce u politickom životu zemlje i zvanicnim vladinim institucijama.

Prestolonaslednik se postavljao vanstranacki, nepristrasno i krajnje pomiriteljski i domacinski, kao neophodni kohezioni faktor. Srpski pokret obnove (SPO) je najznacajnija politicka stranka koja u svom programu zagovara referendum o pitanju Monarhija ili Republika, I koja takticki vrlo cesto nastupa sa pozicija monarhizma. U Programu SPO se zalaže za "obnovu monarhije u Srbiji... u kojoj bi kralj imao prvenstveno casti, ali ne i vlasti, i bio simbol jedinstva države i nadstranacki krov u višestranackoj demokratiji". Posle serije pogrešnih poteza u unutrašnjoj politici ova stranka je na poslednjim izborima za republicku skupštinu doživela debakal i nije prošla cenzus, odnosno ostala je bez mandata u parlamentu.

Pored SPO-a, medju uticajnije stranke koje su po samoodredjenju monarhisticke spada i "Nova Srbija". Njen je predsednik Velimir Ilic, jedan od lidera Demokratske opozicije Srbije (DOS), on je vec uveliko krenuo u predsednicku kampanju, iako je do izbora predsednika Srbije ostalo još godinu dana. Sve to je saveznog ministra policije I potpredsednika Demokratske stranke navelo da se javno zapita kako kako to da "Nova Srbija, kao monarhisticka stranka, predlaže nekoga za predsednika Republike".

Ostale politicke stranke se drže manje više na distanci prema monarhiji, ali poštuju deo birackog tela koji je monarhisticki opredeljen, i zato javno koketiraju sa monarhom.

Kakav je pristup glavnih politickih partija i državnog rukovodstva prema Monarhu? Sudeci po anketama, samo cetvrtina stanovništva Srbije podržava ideju monarhije, dok politicke stranke u princu vide simbol državnog kontinuiteta i dokaz druge, nekomunisticke Srbije i moguceg izmiritelja opozicije. Pre dolaska na vlast lideri DOS-a su izjavljivali da što se tice stava prema monarhiji to pitanje "treba da bude rešeno na Ustavotvornoj skupštini koja je jedina nadležna za tako osetljiva i važna pitanja". Socijalisticka partije Srbije Jugoslovenska udružena levica i Srpska radikalna stranka, doskora vladajuce stranke su otvoreno antimonarhisticke, i u takvom stavu nastavljaju tradiciju komunistickih vlasti.

U poslednjih deset godina nije bilo referenduma o monarhiji/republici, iako je opozicija predlagala da se organizuje takav referendum. Ali, opozicija nije imala dovoljno politicke snage da taj zahtev i ostvari. Zbog toga je, opozicija zagovarala i drugu opciju - Ustavotvornu skupštinu, kao sredstvo kojim bi trebalo da odluci o pitanju državnog uredjenja. Ali, ni ova ideja nije realizovana, iako je, i sada, povremeno predlažu mnoge stranke koje su trenutno na vlasti u okviru koalicije pod imenom Demokratska opozicija Srbije (DOS).

Princ Aleksandar, otvoreno priznaje da bi želeo da sledi primer svog dalekog rodjaka, španskog kralja Huana Karlosa: "Ja ne želim da kljukam narod monarhijom". Tokom prošle decenije monarh je stalno prisutan na politickoj sceni. Pred poslednje izbore, organizovao je dva skupa na kojima je okupio prvake opozicionih stranaka, jedan je bio u Atini (2000), a drugi u Budimpešti (krajem 1999). na kojima su bili tadašnji lideri opozicije koji su sada na vlasti. Za skup opozicionih celnika u Atini, 22. Aprila 2000. Dragor Hiber, potpredsednik GSS-a i jedan od ucesnika je rekao da se tu ne radi o "skupu za monarhiju vec o pokušaju da se, uz posredovanje princa Aleksandra Karadjordjevica, otklone nesporazumi unutar opozicije, kojih, u ovom trenutku nema previše".

Osim direktnog kontakta sa partijama monarh u Jugoslaviji deluje i preko Krunskog veca i Krunskog saveta. Jedan od clana veca je Dušan T. Batakovic, sadašnji ambasador Jugoslavije u Grckoj, a u dvadesetoclanom krunskom savetu imenovani su ugledni naucni radnici i akademici (Ivan Atnic, profesor arhitekture, Miroslav Gašic, profesor hemije, Matija Beckovic, pesnik, Dragoljub Kavran, profesor prava, Predrag Palavestra, istoricar književnosti, Pavle Nikolic, profesor prava, Milorad Pavic, književnik, Dušan Kovacevic, književnik, Svetlana Velmar Jankovic, književnica, ...).

Male su, skoro nikakve šanse da monarh utice na buducnost zemlje u ulozi vladaoca, kao obican ucesnika u republickom politickom sistemu vec I sada utice, ali se relativno malim uticajem. Na pitanja o njegovoj buducoj ulozi i sudbini monarhije sam Aleksandar Karadjordjevic je odgovorio da ce, "kada dodje kuci, prepustiti stvari da idu svojim tokom" i ponovio da ne želi osvetu nego pomirenje I integraciju zemlje u medjunarodnu zajednicu. Nastavicu moju ulogu u promovisanju demokratije i ponovo uspostaviti moje blisko prijateljstvo sa srpskim narodom. želeo bih da vidim ocuvanje današnje Jugoslavije koju cine Srbija i Crna Gora". Upitan o tome kako ce reagovati ako ishod nekog buduceg referenduma o uspostavljanju monarhije bude negativan, Karadjordjevic je rekao da je "siguran da niko u Srbiji ne bi želeo da me vidi da još jednom odem".

Dragoslav Grujic (AIM Beograd)