Ko je pretendent na presto Albanije

Albanija:

Ugašeni san o monarhiji

Leka Zogu, aktuelni pretendent na kraljevski presto u Albaniji, rodio se 5. aprila 1939. godine, samo dva dana pre nego što su njegov otac, Kralj Zogu I (rođen kao Ahmet Bej Zogolli) i njegova majka Mađarica, Geraldina (rođena kao Kontesa Apponyi von Nagy - Appony), napustili Albaniju 6. aprila, dan uoci italijanske okupacije.

Otac Leke Zogua, Ahmet Zogu (1895-1961), poticao je iz patrijarhalne porodice iz regiona Mati, regiona koji se nalazi u centralnom delu severne Albanije, sin Xhemal Pashe, jednog od najmocnijih klanovskih vodja u regionu, kojeg je, upravo zbog toga, Otomansko carstvo priznalo kao pašu regiona Mati. Nakon sticanja nezavisnosti Albanije (1912) Ahmet Zogolli bio je aktivan u albanskoj politici, kao jedan od najsnažnijih predstavnika velikih feudalaca i zemljoposednika, koji su svoja bogatstva nasledili od titula i položaja koje su imali u vreme dok je Albanija bila deo Otomanskog carstva. Do 1924 godine, Ahmet Zogolli je imao za protivnike takozvane liberale, najintelektualniji i najliberalniji deo stanovnistva koji su imali za cilj sprovođenje korenitih reformi u Albaniji, u pravcu njene evropeizacije, ali bez vece podrške među stanovništvom sa takoreći više od 90 odsto nepismenih. Decembra 1924. godine, Ahmet Zogu je eliminisao svoje rivale, koji su ga svrgnuli juna te godine, a 1925. godine se vratio na čelu zemlje kao premijer, ostavši na toj funkciji do 1928. godine, kada je sebe proglasio za kralja Zogu Prvog.

Zogu se smatra kontraverznom figurom. Poznat je kao veoma ambiciozna osoba, sa posebnim talentom za iskorišćavanje mana Albanaca, snažne intuicije i sposobnosti da podstakne druge da rade za njega i kada to oni nisu željeli. Smatra se da je uspostavio prvu stabilnu albansku državu, prvu albansku administraciju. Svakako da su njegove metode vladanja bile despotske i arbitrarne. Ova arbitrarnost, kao i podrška velikih feudalaca na štetu reformi koje je zemlja zahtevala, učinile su da ne bude omiljen među najintelektualnijim delom stanovnistva zemlje. Njegov odlazak i italijanska okupacija omogućile su da se u Albaniji stvore druge političke snage, kao što su komunisti i nacionalisti, koji nisu bili za povratak kralja i koji izgleda da su imali veći uticaj u narodu nego njegovi pobornici, legalisti. Na početku antifašističkog pokreta, ove tri političke snage bile su udruzene, ali vremenom su preovladali komunisti koji su ih kasnije I razbili.

Albanski komunisti su 24. maja 1944. godine sazvali Kongres u Permetu, gde su osnovali prvu vladu i istovremeno proglasili pad monarhije, proglašavajući Zogua nezakonitim i zabranišvi mu povratak. Oni su 11. januara 1945. proglasili Republiku Albaniju. Formalno, Zogu Prvi je abdicirao 1946. godine. Ne bas dobra reputacija Zogua kako među simpatizerima komunista, tako i među pobornicima nacionalista, kratko vreme kraljevanja, kao i nedostatak neke ozbiljnije podrške iz inostranstva, bili su dovoljni razlozi da Albanci njegov odlazak ne dožive kao nepravdu, ciji nacionalizam je u to vreme gušila komunistička propaganda obećavajuci im mnogo srećniju budućnost od siromaštva i neznanja u kojoj su živeli u vreme Zogua.

Zogu Prvi je počeo na neki način da se rehabilituje u albanskom javnom mnenju zbog okrutne diktature koju su Albanci doživeli tokom komunističkog režima i koja je dovela zemlju u izolaciju. To je bio razlog što su Zogua i njegovo vreme, ljudi počeli posmatrati u jednom boljem svetlu.

Pretendent na presto, sin Zogua Prvog, Leka Zogu, nije nikada imao priliku da poseti Albaniju. Tokom komunističkog perioda Leka Zogu je živeo u raznim zemljama, prvo u Engleskoj, zatim u Egiptu, sledeći svoga oca, kasnije u Španiji i na kraju u Južnoj Africi, gde živi i danas. Nakon oceve smrti, 1961. godine, on je bio sve aktivniji u svojim ambicijama da se ponovo vrati kao monarh Albanije. Oko sebe je okupio dvor s uskim krugom ljudi i preduzimao je razne političke aktivnosti zajedno sa albanskom diasporom koja je ostala svakako podeljena.

Povratak Leke Zogua

U vreme pre pada komunizma, a narocito nakon njegovog pada Leka Zogu se počeo sve više pominjati kao jedan od mogućih faktora u albanskom političkom životu. On sam je bio takoreći nepoznat, ali mit o njegovom ocu mu je dosta pomogao kod dela progonjenih ljudi monarhističkog porekla koji su uglavnom postali podržavaoci njegovog povratka. U Albaniji su osnovane dve partije Legaliteta, koje su bile u međusobnom sukobu oko toga koja će od njih uživati podršku kralja.

Međutim, dolazak na vlast Demokratske partije sa autoritarnim predsednikom i bivšim komunistom Sali Berišom, umnogome je otežalo povratak Leke Zogua. Partije koje su ga podržavale bile su legalne, ali povratak samog Zogua bio je veoma otežan između ostalog i zbog toga što demokrate nisu ukinuli odluke Kongresa u Permetu. Po prvi put Leka Zogu je došao u Tiranu 1994. godine, prenebregavsi zakon. Pojavio se na aerodromu u Rinasu sa pasošem kojeg je izdala njegova fantomska albanska kraljevina - a ne pasošem Južne Afrike čiji je državljanin bio. Nisu ga zaustavili na aerodromu. Dozvolili su mu da provede samo jednu noć u glavnom gradu, a već sutradan odvele su ga policijske snage i proterale iz zemlje.

U svom programu Leka Zogu smatra sebe kraljem Albanaca, što podrazumeva sve Albance i izjašnjava se da je za etničku Albaniju, i zato jedna od glavnih tačaka njegovog političkog programa je i ujedinjenje Albanije sa Kosovom.

Drugi povratak Leke Zogua dogodio se 1997. godine, u vreme kada je Albanija uronula u anarhiju izazvanu krizom usled pada finansijskih piramida, koju predsednik Beriša nije znao da prevaziđe.

U Albaniju su u to vreme raspisani prevremeni izbori koji su održani 29. juna. Leka Zogu se vratio sa ciljem da se uporedo sa tim izborima održi i referendum, na kojem bi se Albanci izjasnili da li su za monarhiju ili republiku. Ovog puta, Beriša, još uvek predsednik Albanije, je pristao, jer je bio u veoma teškom položaju naspram njegovih socijalističkih protivnika i znalo se da je Leka Zogu više protiv njih nego protiv njega. Bilo je to u proljeće 1997. kada je Leka Zogu sa veoma lošim znanjem albanskog jezika i okružen nesposobnom ekipom započeo svoju predizbornu kampanju. Pad zemlje u anarhiju zbog ekstremne sukobljenosti političkih snaga doveo je do toga da ideju o preuzimanju kormila zemlje od strane kralja ljudi pocnu da posmatraju u pozitivnom svetlu, jer su smatrali da bi on mogao da ublaži oštre konflikte u borbi za vlast između glavnih partija. Leka Zogu je pokušao da iskoristi tu situaciju i pobedi na referendumu. U svojoj kampanji on je insistirao na ideji da će sklopiti sporazum samo sa narodom, a ne sa partijama, jer one treba da se međusobno sporazumeju i da prekinu sa konfliktima.

Na izborima 1997. godine narod je glasao i na referendumu, gde je mogao da bira sistem između republike i monarhije. Na najparadoksalniji način, uocava se da je, iako je većina stanovništva glasala za levi centar, i iako je rojalistička partija Legalitet dobila ne više od 3-4%, procenat onih koji su zahtevali povratak monarhije bio dosta velik, oko 30%. Bilo je glasova da je čak taj broj bio i mnogo veci, ali da su u izbornim komisijama, kako socijalisti tako i demokrate, izvršili manipulacije kako bi taj procenat snizili.

Odmah nakon proglašenja izbornih rezultata, tvrdeći da se radilo o manipulacijama, Leka Zogu je na čelu jedne grupe fanatičnih sledbenika pokušao da izvede oružani napad na Centralnu izbornu komisiju. Stvorena je zategnuta situacija. Tokom nemira pala je i jedna žrtva. Malobrojna policija uz podršku stranih vojnih trupa koje su se u to vreme nalazile u Albaniji, nije dozvolila Leki Zogu da ostvari planirani puč. I međunarodnom intervencijom, nakon ovog dogadjaja, Leka Zogu je napustio zemlju. Protiv njega postoji optužba za oružanu pobunu.

Što se tiče davanja albanskog državljanstva, izgleda da Zogu sebe smatra građaninom svoje kraljevine i nije poznato da je podneo zahtev za dobijanje albanskog državljanstva. Njegov politički stav je bio ili kralj Albanije ili van Albanije.

Bilo kako bilo, on ima jednu svoju veoma malu partiju, za koju se ne zna koliko članova broji i koja sebe smatra snagom desnice. U posljednjoj izbornoj kampanji ona se svrstala zajedno sa Demokratskom partijom I izvesnim brojem ostalih malih partija u koaliciju Unija za Pobedu. Ova partija objavljuje i novinu, koja ne izlazi redovno, pod naslovom ''Atdheu'' (Domovina).

Uopšte uzev, što više vremena prolazi, sve se manje govori o mogućnosti povratka Leke Zogua kao monarha u Albaniju. U njegovim intervjuima, Leka Zogu ne negira aspiracije da se vrati kao Monarh Albanije. On i dalje gaji pretenzije na povratak u Albaniju kao monarh, ali te pretenzije postaju sve manje verovatne kako zbog jačanja republikanskog sistema u Albaniji, tako i zbog gubitka njegovog ugleda i veza. U intervjuima datim nakon drugog proterivanja, on je tvrdio da ne odustaje od zahteva za drugim referendumom o monarhiji, ali da će to učiniti kada dođe pravi trenutak. U vreme kada se u Albaniji pripremao referendum za usvajanje Ustava (1998), kojim se Albanija definiše kao republika, on je iz Južne Afrike izdao proglas u kojem iznosi da su oni koji budu glasali za taj ustav - izdajnici.

Leka Zogu je zahtevao da se vrati u Albaniju samo kao kralj, nikada nije pokušao da uđe u poltički život kao građanin, i čini se da će ga ovkve pretenzije i u buduce sve vise odaljavati od Albanije.

Fatos LUBONJA (AIM Tirana)