Deset godina kasnije

Godišnjice

Ovoga 7. jula prošla je tačno decenija od završetka tzv. "desetodnevnog rata", kako su nazvani oružani sukobi vodjeni izmedju jedinica slovenačke Teritorijalne odbrane i policije (s jedne strane) i Jugoslovenske narodne armije, s druge strane. Sve je počeo ujutro, posle zvaničnog proglašenja nezavisnosti i podizanja slovenačke zastave u centru Ljubljane. Deset dana borbi okončano je privremenim primirjem a potom i trajnim dogovorom, postignutim 7. jula na Brionima posredstvom Evropske Unije. Sklopljena je "Brionska deklaracija", prva u nizu desetina raznih diplomatskh pokušaja da se razreši kriza u nekadašnjoj SFR Jugoslaviji.

Ljubljana, 07.07.2001.

Na dan 25. juna pre jedne decenije slovenačka skupština je na osnovu plebiscita usvojila akt o osamostaljenju. "Danas su dozvoljeni snovi, sutra je nov dan," izrekao je tada predsednik Slovenije Milan Kučan u Ljubljani, dok je četa teritorijalaca pozdravljala skidanje jugoslovenske i podizanje slovenačke zastave. Iste noći su dogadjaji počeli su da se odvijaju po već naslućenom scenariju - rano ujutro jedinice JNA krenule su ka graničnim prelazima. Slovenija ih je dočekala barikadama, koje su razbijane tenkovima. Oklopnjaci JNA nisu štedeli ni vozila koja su im civili isprečili na putu, a meta avijacije bili su i odašiljači nacionalnog radija te televizije. Sporadične borbe trajale su deset dana. Njihov ishod nije bilo teško predvideti.

"Snage R Slovenije su u borbi protiv JNA s većim ili manjim intenzitetom napale svih 35 graničnih prelaza kao i neke manje jedinice u 87 karaula i približno četrdeset drugih objekata... Pošto je ukupna snaga naših jedinica koje su krenule u pohod na granične prelaze bila svega 2000 ljudi, jedinicama (slovenačke) TO i policije prilikom obavljanja glavnih zadataka nije bilo teško da postignu povoljniji odnos snaga, koji je na nekim kotama iznosio od 10 do 20 ljudi prema - 1. Jer, dok su se naša vozila kretala putevima, suprotna strana je iskoristila prednost domaćeg terena, dakle karakteristike gorsko-planinskog terena kao i pomoć domaćeg stanovništva, zahvaljujući agresivnoj propagandnoj podršci," priseća se general-major JNA u penziji Konrad Kolšek u svojoj upravo objavljenoj knjizi 'Uspomene na početak oružanog sukoba u Jugoslaviji 1991'.

Kolšek, po rodu Slovenac, u ono doba komandant Pete vojne oblasti sa sedištem u Zagrebu, bio je po naredjenju Generalštaba JNA i savezne vlade (SIV) taj koji je akciju protiv matice pokrenuo. Medjutim, posle deset dana sukoba postalo je jasno da savezna vojska nema podršku odumiruće federacije, a ni Srbije, iz koje je Milošević (prema svedočenju tadašnjeg predstavnika Srbije u zajedničkom državnom Predsedništvu - Bore Jovića) poručio da treba da se bori za "granice buduće Jugoslavije".

Sve je završeno uz asistenciju Trojke EU na Brionima, gde je postignut sporazum o tromesečnom moratorijumu na sve odluke. Evropska zajednica je tražila vraćanje federalnih pograničnih tabli i obeležja, suspenziju jednostranih akata, vraćanje oružja oduzetog od JNA i tako dalje. Samo deo tih zahteva je ispunjen. Rukovodstvo Slovenije je bilo prvo koje je shvatilo da Evropa samo glasno preti, a onda ipak prihvata "faktičko stanje"; uostalom, to je politika koju evropske države vode od početka krize, do danas. (Jedini izuzetak bila je intervencija protiv SRJ.) Zanimljivo je, posle Kolšekove knjige, uporediti kako se različiti akteri sećaju kako se pre deset godina razgovaralo na Brionima. Prvu verziju je ponudio dnevnik Borisava Jovića, tadašnjeg člana Predsedništva SFRJ.

"Razgovor sa Trojkom Evropske Unije: Van den Brukom, Žakom Posom i Žoao Pineirom, ministrima inostranih poslova Holandije, Luksemburga i Portugalije, na Brionima. Do razgovora je došlo u vreme nastojanja da Slovenija i Hrvatska ispoštuju svoja obećanja i uz garanciju EZ izvrše suspenziju separatističkih odluka za tri meseca, da bi se u medjuvremenu potražilo sporazumno političko rešenje. Praksa je već jasno pokazala da od tog posla nema ništa, a EZ je u ovom razgovoru demonstrirala više pretnje i upozorenja Jugoslaviji nego separatistima i otvoreno najavila 'promenu' svog stava u prilog rasturanju Jugoslavije," priseća se Jović. Posle toga navodi reči izaslanika EZ, Van den Bruka: "Jako sam zadovoljan, pošto sam juče čuo, u izjavi u koju je dao gospodin Milošević, da on prihvata pravo na samoopredeljenje, da prihvata i tu mogućnost i da to može, vremenom, da dovede i do otcepljenja odredjenih republika u Jugoslaviji. Veoma mi se dopalo i to što je rekao da ne osporava princip prava na samoopredeljenje, ali da zahteva da se takvi zaključci baziraju na pregovoru ili na dijalogu, drugim rečima - da budućnost Jugoslavije mora da bude rezultat dijaloga i mirnih pregovora. S tim u vezi, mi smo veoma sagalasni sa gospodinom Miloševićem."

Zvanično, Evropska zajednica je postavljala veoma teške uslove i rukovodstvu u Ljubljani. "Mislim da ste apsolutno u pravu kada stalno, ponovo ističete da je svako rešenje moguće ukoliko je rezultat pregovora sporazum. Stalno ističemo da jednostrani akti, kao takvi, neće dovesti do mirnih rešenja... U našim razgovorima smo Slovencima sasvim jasno stavili do znanja da postoji odredjeni broj razlika i problema koji su nerešeni... jasno smo stavili Slovencima do znanja da ukoliko žele da ostvare svoje težnje i svoje pravo na samoopredeljenje, to mogu ostvariti samo kroz pregovore," upozoravao je predstavnik EZ.

Na kraju je sve završeno potpuno drugačije. Na početku je svuda praštalo oružje, a pregovori su došli tek na kraju, kao potvrda faktičkog stanja na terenu. Ispoštovano je, dakle, samo ono što je vojna sila već isposlovala. Predsedništvu SFRJ (Janez Drnovšek, Stipe Mesić, Bora Jović i ostali) nije preostalo drugo, do da glasovima predstavnika Beograda i Ljubljane potvrde odluku da se JNA povuče iz Slovenije. Činjenica, da je Slovenija na kraju postala samostalna uz pomoć srpskih glasova u Predsedništvu SFRJ (i Janeza Drnovšeka, naravno), ali i uz glas "protiv" sadašnjeg predsednika Hrvatske Mesića, ovih dana se rado zaboravlja. Tako su krajem juna na okruglom stolu u povodu slovenačkog i hrvatskog osamostaljenja u zagrebačkom Interkontinentalu nekadašnji akteri istog, Janez Janša, Dimitrij Rupel, Igor Bavčar, Stipe Mesić, Martin Špegelj i drugi, izrekli medjusobno mnogo komplimenata - samo je dopisnik Dela iz Zagreba upozorio javnost na tu nezgodnu istorijsku činjenicu. Najzad, nema sumnje da je odlazak JNA označio ne samo kraj SFRJ i početak realnog osamostaljenja Slovenije, već i početak krvavih ratova, koji na prostoru nekadašnje države nisu završeni sve do danas.

Što se slovenačkog dela tiče, kriza je okončana tako što je izmedju JNA i predstavnika slovenačkih snaga potpisano nekoliko sporazuma (npr. o "čuvanju oružja i vojnih stanova odlazeće JNA" i slično), koji su na kraju bili vredni koliko i hrpa otpadnog papira. Oružje, ostalo u Sloveniji, danas je deo naoružanja Slovenačke vojske, stanovi su dobrim delom privatizovani, a porodice oficira poražene armije ni do danas nemaju uredjena stanarska niti ostala socijalna prava... Slovenija je svoju prvu državnu desetogodišnjicu proslavila uz vatromet, veliki slet na Trgu republike i govor nemačkog kancelara Gerharda Šredera, jedinog predstavnika one iste EZ koja je i krenula u rešavanje krize u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Mediji su zabeležili da je najava Šrederovog obraćanja slovenačkom narodu izazvala nešto dilema i loših asocijacija, pošto nemački sa ovdašnjih govornica u prošlosti nije značio ništa dobro. U konstelaciji današnjih prijateljskih odnosa, pojedini nezavisni komentatori videli su u Šrederovom istupanju preveliku dozu ulagivanja Nemačkoj. Desilo se da su u nekoliko dnevnih novina izašli komenatari sa potpuno istim naslovom - "Danke Dojčland", sa aluzijama na podaničko zahvaljivanje velmožama iz Bona i Berlina, kakvo je do pre nekoliko godina praktikovano u susednoj Hrvatskoj.

Bilo kako bilo, na isti dan kada je dogovoren "Brionski sporazum" deset godina kasnije neki drugi evropski posrednici doneli su neki novi "kompromisni plan", ovoga puta u Skoplje, prestonicu poslednje jugoslovenske republike u koju se rat preselio, idući na jug.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)