Bolje zadnji u gradu, nego prvi u selu

Slovenija, 10 godina kasnije

U Ljubljani je krajem juna i zvanično proslavljena decenija nezavisnosti, na sletu koga se ni Broz ne bi odrekao. Dan kasnije, pučanstvo se vratilo svakodnevnim brigama, životu koji za namernika iz drugihg delova bivše SFRJ izgleda kao putovanje u budućnost.

Ljubljana, 05.07.2001.

Kako je u Sloveniji, danas? To je pitanje koje često čuju oni koji dolaze iz Slovenije u ostale države nekadašnje Jugoslavije. Deset godina samostalnosti bila je dobra prilika da se pogleda unazad; najkraći odgovor na postavljeno pitanje je jednostavan - većina živi više nego dobro. Materijalno, u proseku kao krajem devedesetih ili malo bolje, ali na potpuno drugačiji, kvalitetniji način. Bar što se izbora i "pluralizma" tiče, u svakom pogledu - od političkog preko preduzetničkog do velikog izbora raznih usluga i roba, informacija i servisa. S izuzetkom onog dela stanovništva koje predstavlja "kolaternalnu štetu" procesa osamostaljenja i naglog raslojavanja, a na koje je predsednik Republike Milan Kučan podsetio i u svečanom govoru na proslavi osamostaljenja, pomenuvši one koji žive u bedi, uz nauk "da se ne može graditi sreća na nesreći drugih". Siromašni i besposleni čine ukupno oko petnaestak procenata populacije.

Viši standard vidi se odmah - već posle prelaska granice, na drumovima koji su puni novijih modela automobila. Skroz nov "čelični ljubimac" često menja vlasnika već posle godinu dana. Tako i po slovenačkim šrotovima (mini pijaca "odsluženih" vozila uz auto-salon) mogu da se nadju za naše pojmove "skroz nova" kola, praktično u garanciji, za petinu cene jeftinija. Cenu odsluženom voznom parku starijih godišta radikalno snižava još jedna novina - pumpe su najavile potrošačima da u Sloveniji više neće točiti običan Super (98 oktana), na volju će biti samo bezolovni benzin. Vlasnici "prljavih motora" moraće uz bezolovni da kupe i posebnu flašu "dodatka", sa specijalnim grlićem za pravilno doziranje, kako bi u rezervoaru dobili pravi "mešavinu". Dok im stvar ne dosadi, a budžet omogući da kupe model za koji ne treba umeće alhemičara. U toj odluci im ide na ruku i državna uprava koja je "otkačila" carine sa automobila (izuzev velikih kubatura).

Strane banke, medju kojima preovladavaju austrijske i francuske, pojavile su se na ovdašnjem tržištu već početkom devedesetih. Potpuna liberalizacija bankarskog sistema i osiguravajućih društva planirana je u narednih nekoliko godina, kada će i državne banke biti privatizovane. Tako gradjani mogu svoje devize da ulože u filijalu neke od stranih banaka, ukoliko još uvek ne veruju državnim bankama zbog debakla krajem devedesetih. Uz garanciju da devize mogu da podignu i u inostranstvu. Sve ostale usluge, bezgotovinsko plaćanje, kreditne kartice i slično, dostupno je svakome, brzo i jednostavno. Dodatna mogućnost za bezgotovinski transfer novca već dugo je i Internet. Gotovo sve banke imaju svoje "web portale" putem kojih preko kompjutera i lične lozinke s bilo koje tačke kugle zemaljske manipulišete svojim novcem, kupujete robu i plaćate račune.

Ima mnogo novih propisa. Pomenimo najdrastičnije - visoke kazne za kršenje saobraćajnih propisa (minimalna kazna je od 100 nemačkih maraka, naviše) i strogu zabranu pušenja na svim javnim mestima, od kancelarija do kafana, u šta se ubrajaju čak i otvorene pijace. Pušači ipak nisu diskriminirani - obaveza svake institucije je da obeleži mesto ili prostorije za pušača. U cilju zaštite narodnog zdravlja su, takodje, zabranjene ne samo tv reklame, već propagiranje cigareta, uopšte.

Nekadašnji porezi na promet su u Sloveniji ukinuti, ali je već dve godine na snazi PDV (porez na dodanu vrednost). Što će reći da se i državna kasa puni drugačije, kao što je i odnos izmedju države i pojedinca bitno drugačiji nego nekada. Za početak, svaki gradjanin, bio on penzioner, student, radnik ili nezaposlen - piše poresku prijavu. Svako ima pravo da uz priložene račune dobije odredjene poreske olakšice (kupovina knjiga, lekova), posle čega se razrezuje porez prema unapred odredjenim kvotama. Pošto je sada svaki gradjanin poreski obveznik, razumljivo je da kritički prati svaku informaciju o trošenju državnog budžeta.

Pošto su sudovi nezavisni, država često gubi spor protiv gradjana, tj. gradjani se ne libe da tuže državu, kad smatraju da ih je oštetila. Ako zaključe da ni tu nema pravde, presaviju tabak i državu tuže medjunarodnom sudu u Strazburu. Ni političari nisu nedodirljivi - ne samo da je poželjno da idu peške ili do posla okreću pedale svojih bicikala (svakodnevno, a ne samo u foto-terminu), već redovno moraju da prijavljuju i svoje imovinsko stanje. Niko nije nedostižan pravdi, ni aktuelni moćnici (upravo je zbog korupcije osudjen na visoku globu i tri godine zatvora državni sekretar i visoki funkcioner Drnovšekove LDS). Zato je korupcija u Sloveniji najniža od svih "tranzicijskih" država.

Uz sve to ide i sloboda medija. Slovenija je jedna od retkih država koja prema podacima instituta IPI iz Beča lani nije prekršila slobodu informisanja. Jesu neki državni funkcioneri, poput Dimitrija Rupela pokušavali na sudu da obračunaju sa nepoćudnim novinarima ali su svi slični napori propali, jer su sudovi prihvatili standarde Evropskog suda za ljudska prava - za "kritiku javnih ličnosti važe drugačiji standardi nego za obične gradjane". Ukratko, u Sloveniji nije problem kritikovati i ismejavati državne funkcionere, ponekad čak i veoma teškim rečima.

Mnogo liberalniji su i uslovi služenja vojnog roka za mladjariju. Vojni rok traje šest meseci, služi se posle završene srednje škole odnosno fakulteta, regruti su stacionirani u kasarnama blizu zavičaja i svakog vikenda odlaze u civilu kući, da mame operu i ispeglaju veš, uključujući i šatorsko krilo, po potrebi. Za one koje ne žele da "prime oružje" omogućeno je civilno služenje vojnog roka u trajanju od 12 meseci. Tako oni koji praktikuju "prigovor savesti" rade po bolnicama, staračkim domovima, kao čuvari u osnovnim školama, a neki i kao ispomoć na domu. I policija je na boljitku - u pluralizmu je dobila pravo da organizuje svoje sindikate. Drugačije je i na granicama - čuvaju ju je policajci a ne vojska, a na odredjenim deonicama patroliraju mešovite italijansko-slovenačke ili austrijsko-slovenačke ekipe. Na graničnom prelazu Pavličevo sedlo je upravo otvorena "zajednička" granična kućica, koju dele slovenački i austrijski policajci i carinici.

Lajtmotiv slovenačke spoljne i unutrašnje politike jeste "približavanje Evropskoj Uniji". Zvanična Ljubljana je trenutno u vrhu, medju tri kandidata za članstvo u EU koji su najperspektivniji po svojim perfomansima i brzini promena zakonodavstva. Zato slovenački parlament svake godine prihvati oko 100 zakona iz paketa "evropskog zakonodavstva", čime se, kako su ovih dana istakli nadležni ministri, našla u "predsobi EU" i već dodiruje kvaku. Iako pregovori sa komisijom EU nisu pregovori bukvalno, pošto Brisel jednostavno izdiktira Ljubljani sledeći zadatak. Koliko je cenkanje sa Evropom uspešno, to je stvar procene. Državotvorni smatraju da se isplati žrtvovati deo suvereniteta za bolji život, u društvu stvarno velikih. Brisel se tu i tamo potrudi za hladan tuš - najveće razočarenje bila je odluka da Sloveniji ne dozvoli produženja ugovora o slobodnoj trgovini koji je potpisala sa Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom, a koji je nameravala da sklopi i sa SRJ.

Ipak, posebna priča je i dalje unekoliko rigidan odnos slovenačke državne uprave prema tzv. "balkanacima". Otežano je, gotovo nemoguće zapošljavanje radnika iz Srbije, Hrvatske, Bosne i drugih država nekadašnje SFRJ. Direktori pojedinih uspešnih firmi se žale da bi mogli da prošire proizvodnju i zaposle čak i do novih 300 radnika, ali će uskoro zbog diktata iz Brisela "moći da zaposle radnike iz Finske ili Portugalije", ali "ne i iz bliže Hrvatske ili Bosne".

Ta "balkanofobija" bila je neko vreme prisutna i u spoljnoj politici. Tek u poslednje vreme Slovenija aktivnije učestvuje u raznim medjunarodnim aktivnostima bez straha da će ponovo biti ugurana u nekakvu novu "Jugoslaviju" ili društvo koje ne priliči "srednje-evropskoj državi". To je mešavina razumljivih nastojanja da se pobegne od pakla etničkih konflikata i nešto stereotipa o sopstvenoj "superiornosti". Pojavu je medju prvima prepoznao početkom devedesetih jedan od najpoznatijih ekonomista na ovim prostorima dr Jože Mencinger (danas rektor Univerziteta u Ljubljani) kada je pisao esej "Slovenija zime 2001".

"Seljak, 'prvi u selu', odlučio je da postane gradjanin, pa makar bio i 'poslednji u gradu'. Iako mu u selu niko ne želi ništa na žao, on shvata da nema šansi za bolji život pošto ostali seljani nisu spremni da učine ono što već rade u drugim selima, gde su već počeli da se svadjaju o pradedovima i njihovim gresima. Kad ode, on se naseli na rubu grada i strpljivo čeka na dozvolu da ga puste unutar gradskih zidina. Ubrzo ga postane sramota što je sa sela, zato odbaci svoje ruho i običaje koji ga podsećaju na selo..." To je, prema Mencingeru, slovenački proces odvajanja od "Balkana" i približavanje "Evropi". Dalje - seljak uskoro uvidi da su pravila u "evropskom gradu" neobična, da skuplja samo mrvice sa stolova bogataša, ali problem je što više ne može natrag, ne samo zato što to ne želi, već i zato što su njegova sabraća, seljaci, u medjuvremenu zbog komšijskih svadja i starih računa spalili selo...

No, Mencinger je svoju mračnu (i pronicljivo tačnu) viziju sa kraja prošlog veka ovih dana korigovao. U povodu ordena koji mu je uručio predsednik Republike, Jože Mencinger priznaje da je početkom devedesetih naslućivao mnogo crnji scenario za Sloveniju, nego što se kasnije desilo; šta više, smatra da danas "Sloveniji baš dobro ide". Možemo da se nadamo da će sada, kada se spaljena sela ponovo grade i kada nekadašnje komšije i same žele da udju iza utvrda evropskog grada, možda i u Sloveniji posustati klima poslovične ksenofobije.

Svetlana Vasović (AIM Ljubljana)