Politički profil gradjanskog nezadovoljstva

Istraživanja

Najnovije analize raspoloženja javnog mnjenja u Srbiji pokazuju da su njeni gradjani počeli da "misle stomakom", i da u prvi plan stavljaju životne probleme. Nezadovoljstvo učincima vlade u oblasti životnog standarda izrazilo je 68 odsto ispitanika, dok je samo šest odsto reklo da je zadovoljno.Vlast i gradjani ne nalaze zajednički jezik ni kada je reč o reformama: većina gradjana "hoće sve i hoće odmah", manji deo njih je skromniji i zadovoljio bi se "i malim poboljšanjem".

AIM, Beograd, 1. 7. 2001

Sasvim je razumljivo što su gradjani, pre svega, orijentisani na poboljšanje standarda, i što je za njih 67 odsto to u ovom trenutku najvažniji cilj, kad se ima u vidu činjenica da 45 odsto stanovništva dotiče "dno života" i nalazi se ispod praga koji spaja i razdvaja krajnju bedu od podnošljivog života. Na drugom mestu su mir i politička stabilnost za koju se opredeljuje 50 odsto ispitanika. Da su se gradjani odrekli nacionalnih projekata i manuli ideja o "nebeskoj Srbiji" svedoči i podatak da je svega 13 odsto njih medju tri ključna cilja stavilo očuvanje granica Srbije, a samo osam odsto rešavanje nacionalnog pitanja.

U novi milenijum Srbija je ušla s novom vlašću rešenom da sprovede celovite ekonomske reforme. Početne teškoće u vidu otpora radnika i sindikata novom setu zakona, protesti profesora, lekara, rudara, govore da to neće ići baš lako. Ovdašnja vlada se, naime, znatno brže nego u ostalim zemljama u tranziciji sukobila se sa pojedinim grupacijama radnika. I to mnogo brže i od onog vremena koje se smatra pristojnim za apstinenciju od socijalne konfrontacije, ne dobivši, čak, ni 100 kurtoaznih dana.

Stiče se utisak da je namah zaboravljena čitava decenija sunovrata i da, zapravo, sloj stanovništva na kojem se temeljio opstanak bivšeg režima od novih vlasti "hoće sad i hoće sve". S druge strane, vlast se nije baš pretrgla da gradjanima dovoljno objasni šta u srpskoj varijanti znače "krv, znoj i suze". Neki, ne bez pakosti, primećuju da vlada baš to svoje figurativno obećanje jedino dosledno ispunjava. Utisak je da se euforija i vera u brzi boljitak sve više hlade i da ustupaju mesto razočarenju. Strpljenja je, čini se, sve manje, a poverenje u novu vlast opada...

Najnovija sondaža javnog mnjenja Srbije pokazuje da je dosadašnjim učinkom novih vlasti u proseku nezadovoljna gotovo polovina gradjana, svega 15 odsto je zadovoljno, dok ostali (38 odsto) nisu ni zadovoljni ni nezadovoljni. U ocenama od 1 (potpuno nezadovoljstvo) do 5 (potpuno zadovoljstvo), prosečna ocena je prilično loša – 2,49. Ništa nije bolja ni ocena prvih 100 dana Vlade Srbije – 2,70. S tim je u skladu i ocena 56 odsto gradjana da oni i njihove porodice žive 'teško podnošljivo' ili 'nepodnošljivo'.

Ovo su samo neki od zaključaka istraživanja o političkom profilu gradjanskog nezadovoljstva koje je sproveo Centar za proučavanje alternativa početkom juna na uzorku od 1.698 gradjana Srbije u 62 opštine. Poredeći nalaze istraživanja od pre pola godine sa najnovijim junskim, rukovodilac projekta, Srećko Mihajlović, kaže da raste broj nestrpljivih (sa 13 na 21 odsto), ali i da 43 odsto gradjana ostavlja Vladi najmanje godinu-dve da reši ono što treba da reši, a 24 odsto njih svoje strpljenje oročava samo do kraja ove godine. "U šahovskoj partiji izmedju vlade i gradjana, vladi preti – pad zastavice", kaže Mihajlović.

Podela reakcija gradjana na lična raspoloženja i na njihovu procenu stanja u društvu je vrlo uslovna, jer nosi pečat lične, političke ili ideološko-vrednosne orijentacije (na primer, ublažavanje ocena ili "gledanje kroz prste" bliskoj političkoj grupaciji ako se smatra da je ona odgovorna za situaciju u društvu), pa se pojedine ocene ispitanika mogu različito procenjivati. Recimo, i pored nezadovoljstva radom vlade, polovina ispitanika budućnost vidi u optimističkim tonovima vezujući je za očekivani dobar rad vlade (u ranijim istraživanjima veliki broj ispitanika nije video nikakvu perspektivu).

Kad je reč o opštem raspoloženju, po proceni dr Bore Kuzmanovića, rastu pesimistička raspoloženja u poredjenju sa decembarskim istraživanjem. Tada je, recimo, 63 odsto pokazivalo veru da će uskoro sve biti bolje, a sada je taj broj prepolovljen (33 odsto).

Ambivalentan stav gradjani imaju i oko pitanja privatizacije. Načelni stav gradjana kreće se izmedju kolebanja i podrške. Podrška privatizaciji je značajna, ali ne i natpolovična (40 odsto). Direktan otpor izražava tek svaki deseti ispitanik, ali zabrinjava činjenica da je više onih koji se kolebaju (26 odsto) ili, uopšte, ne mogu da odrede stav prema privatizaciji (25 odsto). Medjutim, podrška privatizaciji je vrlo uslovna i isključuje dalja odricanja. Naime, više od dve trećine gradjana nije za privatizaciju ako ona nosi umanjenje plata i penzija (70 odsto), ostajanje bez stalnog zaposlenja (66 odsto), pa ni veći rad i zalaganje za istu platu (65 odsto). Indikativno je da se samo osam odsto gradjana zalaže za vaučersku privatizaciju (radničko akcionarstvo) mada je sindikati i analitičari propagiraju kao većinski model.

Kako je želja za boljim životom, i to odmah, sasvim legitimna, kao i protesti i štrajkovi (sondaže javnog mnjenja ukazuju na porast raspoloženja da se protestvuje na ulici), ostaje pitanje i za novu političku elitu, ali i za gradjane, kakve i koliko brze reforme ova zemlja želi (ili može da podnese).

Slikovitijim pristupom u tumačenju suvoparnih podataka nalaza istraživanja o učinku nove vlasti, poslužio se i dr Stjepan Gredelj, član istraživačkog tima. Po njegovom tumačenju "učinak novih vlasti u Jugoslaviji (koja je završila prvi semestar) i 'prvo tromesečje' sricanja vladavine u Srbiji okončano je sa ocenom 'dobar', malo ko se 'naročito ističe', većina se provlači, a nekima će, izgleda, biti potreban 'popravni ispit'".

Po proceni Gredelja, generalno gledano, poverenje javnog mnjenja u institucije postepeno raste, odnosno oprezno se vraća, mada u različitim srazmerama, zavisno od aktera. Harizmatska personifikacija oktobarskih promena se i dalje veoma visoko kotira: sedam puta je više onih koji u Koštunicu imaju poverenje (od toga gotovo polovina – 46 odsto, potpuno), u odnosu na ispitanike koji iskazuju nepoverenje. Zatim, dva i po puta više ispitanika ima poverenja u crkvu u odnosu na one koji nemaju poverenje.

Veoma dobro se kotiraju vojska i policija, posebno vojska u koju poverenje ima 57 odsto ispitanika, dok nepoverenje iskazuje njih 16 odsto, ali i policija, koja posle dužeg vremena, izaziva znatno veće poverenje (dve petine) od nepoverenja.

Po mišljenju ispitanika sudstvo će morati na "popravni ispit", jer je dvostruko više ispitanika pokazalo da nema poverenja u ovu instituiju. Pravo na dalje školovanje izgubio je predsednik Srbije Milan Milutinović, pošto preko polovine ispitanika nema poverenja u njega (tri puta više od onih koji imaju), kao i opozicione partije – dve trećine nema poverenja u njih, što je sedam puta više od onih koji im još ukazuju poverenje.

U proceni ispunjenosti predizbornih obećanja posle 100 dana vlasti u Srbiji, čak četvrtina ispitanika nije mogla (ili nije želela) da oceni učinke nove vlasti. Bez ovih koji vladu ostavljaju neocenjenom, proizlazi da vlada Srbije nije "odlikaš", ali ni "ponavljač": petina ispitanika je široke ruke sa ocenom vrlo dobro i odlično, dok bi svaki osmi vladu poslao na "popravni ispit". Za jednu četvrtinu ispitanika vlada bi se provukla bez popravnog, dok nešto više od od dve petine ocenjuje njene rezultate ocenom dobar.

Najpozitivnije savladanom lekcijom smatra se popravljanje medjunarodnog položaja zemlje, potom one u stvaranju pravne države i delovanju protiv kriminala, dok su najlošije savladane lekcije o stanju u zdravstvu (60 odsto nezadovoljnih prema pet odsto zadovoljnih), privrednoj situaciji (66 prema četiri odsto) i životnom standardu (68 prema šest).

Nezadovoljstvo gradjana i njihova raspoloženja, uključujući i sve manje strpljenje da sačekaju obećane boljitke ima znatan politički potencijal. Za opozicione političke stranke to je dobra argumentacija za napad na vladu, dok bi za stranke na vlasti trebalo da bude upozorenje. Sudeći po nalazima istraživanja opozicione političke partije, ni parlamentarne ni vanparlamentarne, nisu u stanju da politički instrumentalizuju nezadovoljstvo gradjana. Da je reč o gubitnicima vidljivo je iz činjenice da u opozicione stranke u celini poverenje ima tek devet odsto gradjana, dok čak 63 odsto kaže da nema poverenja. Sa stanovišta izbornih šansi evidentirane su samo tri stranke SPS (5 odsto) i SPO i SRS (sa po 3 odsto).

Vladajuća koalicija DOS i dalje je jedina politička opcija gradjana Srbije, iako gradjani svoje nezadovoljstvo vezuju za njihovu vladu. One za sada nemaju konkurenciju. Poverenje u stranke na vlasti, kao celinu ima 33 odsto gradjana, dok četvrtina ispitanika izjavljuje da u njih nema poverenje.

"Ovakava konstelacija odnosa – kada odgovornost za nezadovoljstvo učinkom vlade vezujete za stranke za koje ste politički vezani - jeste donekle šizofreno i kao takvo ne može duže da traje. Ili će se stvoriti uslovi u kojima će se postepeno smanjivati nezadovoljstvo, ili će pucati pozitivna veza gradjana i stranaka na vlasti. Teško da se može pronaći neko treće rešenje", kaže Srećko Mihajlović. U tom kontekstu, po njegovom mišljenju, zanimljive su najave dva trenda u percepciji stranaka objedinjenih u DOS-u. Jedan se ispoljava u vidjenju DOS-a kao jedne stranke na čijem je čelu Koštunica, a drugi se vezuje za predstave o sukobima i brzom rasturanju DOS-a.

U slučaju raspada DOS-a gradjani smatraju da bi se oformile tri struje – jedna koju predvodi DSS, druga sa DS na čelu, a treću bi predstavljale vojvodjanske partije. Na rang listi lidera prednjači Vojislav Koštunica o kome 77 ispitanika ima povoljno mišljenje, drugi je lider Demokratske alternative Nebojša Čović sa 50 odsto, treći Goran Svilanović lider Gradjanskog saveza Srbije sa 48 odsto, a sledi ga lider Demokratske stranke Zoran Djindjić sa 43 odsto.

Posle deset godina Srbija je ponovo pred reformskim izazovom, ovog puta – sudbinskim, a Milošević je, po drugi put, ključni čovek za (ne)uspeh. Promene da se ništa ne bi promenilo, kojima su skloni i gradjani, a, izgleda, i političke elite - više nisu moguće. Jer, posle ovog ispita više nema "popravnog". Bar, kad je o reformama reč.

Vesna Bjekić (AIM)