Da li se Srbija nalazi pred vanrednim izborima

Zajednički zahtev tri parlamentarne opozicione stranke za vanrednim izborima na saveznom nivou i u Srbiji nije od presudnog značaja da li će do njih doći, koliko to zavisi o odnosa u vladajućoj koaliciji, jer DOS, posle ostvarenja glavnog cilja –rušenja Miloševićevog režima – sve više ispoljava znakove neefikasnog delovanja.

AIM, Beograd, 29. 6. 2001

Opoziciona trojka u srpskom parlamentu – Socijalistička partija Srbije, Radikalna partija i Stranka spskog jedinstva – sklopila je sporazum kojim zahteva raspisivanje vanrednih republi-čkih izbora. Ova inicijativa izazvala je pažnju u javnosti bez obzira što ova grupacija ne raspolaže s dovoljnom skupštinskom snagom, koja bi mogla da izazove parlamentarnu krizu i pored pretnje da će se u ostvarivanju svog zahteva služiti i vanparlamentarnim sredstvima. Njen značaj, pre svega, dobija na težini zbog zbivanja u vladajućem DOS-u, u kome se neke od najuticajnih stranaka u ovoj 18-članoj koaliciji ne ustručavaju da javno nagoveštavaju mogućnost održavanja vanrednih izbora na republičkom nivou.

Doduše ova mogućnost se predvidja kao epilog krize na saveznom nivou, ali poslednja zbivanja, vezana za osporavanu Uredbu Savezne vlade o saradnji s Haškim tribunalom, i hitro izručenje Slobodana Miloševića sudu u hagu, pokazuju da u samom DOS-u postoje razmimoilaženja koja bi mogla da dovedu do raspada koalicije koja je na poslednjim izborima srušila režim Slobodana Miloševića. Pored ranijih znakova, na ovakvu mogućnost upućuje i vanredna konferencija za medije predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice koji je osetio za potrebnim, da i pored konstatacije da je Uredba dovoljno jak dokument koji omogućava Jugoslaviji da optužene za ratne zločine preda Haškom sudu, izrečene “kroz zube”, naglasi kako je u neformalnom predsedništvu DOS-a bio preglasan kod odlučivanja o donošenju Uredbe.

Koštunica je elegatno prepustio da se o Uredbi izjasni Savezni ustavni sud, koji radi u krnjem sastavu, jer su ga njegovi članovi iz Crne Gore napustili, pa mu je kvorum okrnjen, pogotovu što u njegovom srpskom delu ima bolesnih sudija, koji samo povremeno dolaze na posao. Koštunica je potvrdio da u koaliciji koju je predvodio na izborima postoje oprečna mišljenja o pojedinim pitanjima, uz opasku da u odlučivanju DOS-a još pretežu korisne odluke, s nagoveštajem da kada nastupi obrnuta situacija nema razloga da ova grupacija i dalje ostane na okupu. U javnosti je ova izjava primljena kao dovoljno jasna poruka da uloga DOS-a, koji je stvoren s prevashodnim ciljem da obori Miloševića, polako slabi. Tome u prilog idu i rezultati anketa, koje pokazuju da se poverenje gradjana u DOS postepeno kruni.

Od toga druge opozicione političke strukture ne mogu da očekuju korist, jer se njihov rejting ne povećava na račun slabljenja DOS-a. Ankete samo daju do znanja da deo javnosti nije zadovoljan DOS-om, smatrajući ga nedovoljno efikasnim u promenama, pogotovu onim koje bi dovele do bržeg rasta životnog standarda širokih siromašnih slojeva.

U javnosti se dosta špekuliše o neslaganju dvojice ključnih ljudi u DOS-u Vojislava Koštinice i premijera vlade Srbije Zorana Djindjića, koji su lideri dve najjače stranke u DOS-u, Demokratske stranke Srbije i Demokratske stranke. Obojica su potekli iz Demokratske stranke na čijem čelu je bio Dragoljub Mićunović, koji, prema kazivanju upućenih ima najveće zasluge što medju spomentom dvojicom nije došlo do radikalnijeg razlaza i raspada DOS-a. Reč je o dvojici lidera koji imaju različite pristupe u rešavanju najkrupnijih političkih pitanja. Dosad su ove razlike uspešno prevladavane, ali se ne zna kada "kola" DOS-a mogu da se slome.

Potojeće stanje u rukovodstvu vladajuće koalicije najbolje je objasnio predsednik Gradjanskog saveza Srbije Goran Svilanović u jednom TV nastupu kada je potvrdio da postoje sporovi u DOS-u, ali se oni prevazilaze. Oko nekih spornih stvari za kraće, ali ima i takvih za koje je potrebno duže vreme. Takva konstatacija objašnjava zašto je DOS spor, a ova njegova slabost izaziva najveće nezadovoljstvo u delu javnosti, koja je očekivala veću efikasnost u rešavanju gorućih pitanja.

Iz svega proizilazi da zbivanja u DOS-u više upućuju na mogućnost raspisivanja prevremenih izbora u Srbiji, nego zahtev tri opozicione stranke, koje, kako se procenjuje pokušavaju da ovim svojim potezom ubrzaju "lomove" u DOS-u, iako su svoj zahtev objasnile nezadovoljstvom zbog donošenja Uredbe.

Izbore za poslanike Savezne skupštine raspisuje predsednik države, odnosno Vojislav Koštunica, a za poslanike republičkog parlamenta, kao i za predsednika Srbije raspisivanje izbora je u nadležnosti predsednika Narodne skupštine Srbije, odnosno Dragana Maršćićanina. Sticajem okolnosti obojica su iz Demokratske stranke Srbije, čiji pojedini članovi iz vrha partije nagoveštavaju mogućnost održavanja izbora.

Nekoliko poteza DSS protumačena su u javnosti kako ova stranka najviše iskače iz DOS-ovog kruga. Najizrazitije je to ispoljeno prilikom glasanja o poverenju ministru pravde Vladanu Batiću kada su se poslanici iz ove stranke udržali od izjašnjavanja. Time nisu ugrozili njegovu ministarsku fotelju, ali su mu dali do znanja da može vrlo lako da ostane bez njihove podrške. Ostavka trojice poslanika DSS u republičkoj skupštini objašnjena je potrebom za njihovim angažovanjem u stranci takodje je protumačena kao korak koji nagoveštava moguće raspisivanje izbora u Srbiji.

Ovi politički potezi propraćeni su i neizbežnim špekulacijama koje otvaraju mogućnost približavanja DSS-a opozicionim strankama i stvaranju jakog nacionalnog bloka, koji nacionalnu dimenziju stavlja ispred demokratizacije Srbije. Takav pristup preovladao je i početkom 90-tih kada je Slobodan Milošević učvršćivao svoju vlast na talasu srpskog nacionalnog pokreta.

U krugovima analitičara političkih zbivanja u Srbiji preovladava uverenje da Vojislav Koštunica neće da upadne u zamku koju su mu postavile opozicione partije dajući mu podršku i odvajajući ga od ostalog dela DOS-a. Ovakav stav oslanja se na procenu da Koštunica neće ponoviti grešku Slobodana Miloševića, bez obzira na njegovu vidljivu nacionalnu crtu u obavljanju funkcije predsednika Jugoslavije.

Sve u svemu, zahtev tri opozicione stranke za izbore na saveznom i republičkog nivou nije ih učinio izvesnijim niti da se Srbija nalazi na korak od vanrednih izbora, ali ukupne političke prilike ne isključuju mogućnost da do njih ipak dodje pre vremena. Tome pridonosi i pogled prema kome je DOS, obarajući Miloševića s vlasti ispunio cilj zbog kojeg je nastao, te da njegova dvotrećinska u republičkoj skupštini, sastavljena od stranaka s različitim političkim programima, više usporava procese u Srbiji nego što bi to bilo kada bi se raspadom DOS-a jasnije profilirala politička scena Srbije.

Ratomir Petković (AIM)