Milošević u Hagu: A šta sad ?
Izručenje Slobodana Miloševića haškom Tribunalu za ratne zločine u bivšoj, dodatno je uzdrmala ovu, sadašnju Jugoslaviju, i ponovo postavilo pitanje opstanka vladajuće koalicije na saveznom i republičkom republičkom
AIM, Beograd, 29.6. 2001.
Na vanrednoj konferenciji za novinare, u utorak 26. juna, predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica je u obliku "lične ispovesti" saopštio samo jednu novu stvar: da u zemlji, osim ratnih i antiratnih, postoje i "haški profiteri". Sve ostalo poznato je odavno, naročito od spektakularno traljavog, trodnevnog hapšenja Slobodana Miloševića, ironijom sudbine okončanog baš 1. aprila. Neko se tom ironijom poigrao još jednom, odlučujući da dva dana kasnije Miloševića u Hag pošalje na Vidovdan.
Znalo se da unutar koalicije 18 stranaka koje čine Demokratsku opoziciju Srbije (DOS) postoje značajne razlike u odnosu na pitanje saradnje sa haškim Tribunalom; Koštunica je samo obelodanio činjenicu da je njegova, Demokratska stranka Srbije, na DOS "koordinacijama" ostala u manjini. Suđenje Miloševiću nemoguće je održati u Beogradu zbog spoljnog pritiska Vašingtona i unutrašnjeg pritiska većine u vladajućoj koaliciji. Među "haškim profiterima", političarima čiji se program svodi na bezuslovnu saradnju i spremnost na sve ustupke, čak i anticipaciju zahteva koji će tek biti postavljeni, prednjače bivši Miloševićevi saradnici i oni koji su s njim svojevremeno pregovarali. Koštunica se uzdržao da pominje imena, kao što su se najveći dnevni listovi iz nekog razloga sutradan uzdržali da pomenuti deo njegovog izlaganja objave. Dušan Mihajlović, sadašnji ministar policije Srbije, i Nebojša Čović, potpredsednik republičke vlade zadužen za rešavanje problema na jugu Srbije, imali su visoke funkcije u Miloševićevom režimu. Među "pregovaračima" svakako je najčuveniji premijer Srbije, Zoran Đinđić: njegovi tajni pregovori sa Miloševićem u vreme građanskih protesta 1996/97 poslužili su kao izgovor za rasturanje ondašnje koalicije "Zajedno", dok mu danas neki crnogorski mediji spočitavaju dva tajna sastanka sa Milom Đukanovićem u poslednjih petnaesatk dana.
Vojislav Koštunica je u prošlogodišnjoj izbornoj kampanji često pominjao da mu je Hag "deveta rupa na svirali", isticao je da Tribunal deluje na političkim a ne načelima prava i jednake pravde, potom - već kao predsednik SRJ - da Miloševiću najpre treba suditi u Beogradu, zatim da je saradnja sa Hagom nužna ali se može obaviti u pravim okvirima koji će zadovoljiti Vašington, Hag i domaću javnost, posle toga da se saradnja mora regulisati zakonom, onda vladinom uredbom i, najzad, bar poštovanjem procedure u odlučivanju o isporuci optuženih. Ostatak DOS-a nije toliko sklon da se drži pravila, procedure i lepih manira. Koštunica je osudio kao neukusno odbrojavanje dana do Miloševićevog izručenja od strane lidera koalicije, a vladu Srbije zbog oglašavanja u stvarima koje joj, u demokratskoj podeli vlasti, nisu u nadležnosti. Ova opaska tiče se Đinđićeve najave da će vlada na čijem je čelu, ukoliko savezni Ustavni sud na zahtev Miloševićevih branilaca suspenduje primenu uredbe o saradnji sa Tribunalom, saradnju/izručenje optuženih obaviti direktnom primenom statuta Tribunala, što se već sutradan obistinilo.
Zoran Đinđić je epitet "pragmatičnog" političara stekao zahvaljujući čestim promenama stavova, spremnošću da danas negira jučerašnje izjave i postupke bez posebnih obrazloženja i, najzad, pristankom da kao koorinator predizborne kampanje DOS-a radi u korist Koštunicine kandidature za predsednika SRJ. Koštunica je oduvek u znatno većoj meri držao do reči: uostalom, njegova izborna kampanja je i počela sloganom "Dajem reč...". Taj detalj možda upućuje na nepolitička iskušenja obojice lidera: i jedan i drugi su svojim potpisom garantovali Slobodanu Miloševiću da ga ne hapse zbog izručenja Hagu; sad je pitanje koga potpis više obavezuje. Iz tog ugla posmatran, potres koji upravo drma Jugoslaviju može se tumačiti i kao (zlo)upotreba Koštunice od koalicionih partnera: ne uspevajući da uhapse Miloševića prilikom Koštunicinog odsustva iz zemlje, zatražili su njegov potpis na garanciju, i dobili su ga; kada je propao pokušaj da sa koalicionim partnerom na saveznom nivou postigne prethodni dogovor o donošenju zakona o saradnji s Tribunalom, većina u DOS-u i najveći deo vlade Srbije odlučio je da Miloševića izruči, usput preteći "otcepljenjem" Srbije od Jugoslavije.
Zoran Đinđić delovao je ozbiljno i odlučno 28. juna uveče, objavljujući da je njegova vlada donela akt o saradnji sa Tribunalom na osnovu člana ("Miloševićevog") Ustava Srbije koji predviđa da u slučaju nesaglasnosti saveznih i republičkih zakona republika ima pravo da se ponaša samostalno, da je odluka već štampana u službenom listu, da je stupila na snagu i da se primenjuje u roku odmah... Sednica vlade bila je "leteća", sudeći po tome što su se neki njeni članovi pojavili neposredno pred saopštavanje odluke. U tom trenutku Milošević je već bio na putu za Hag, tj. u rukama istražitelja Tribunala - cela procedura od početka sednice vlade Srbije do potvrde da se Slobodan Milošević nalazi u Hagu trajala je jedva nekoliko sati. Povod za vladinu odluku i superbrzo izručenje Zoran Đinđić našao je u rešenju Ustavnog suda Jugoslavije po kome je primena uredbe savezne vlade o saradnji sa Hagom suspendovana do ocene njene ustavnosti, što inače spada u rutinsku proceduru. Drugi razlog je donatorska konferencija u Briselu, odnosno mogućnost da neizručenje Miloševića utiče na iznos donacija, tok pregovora sa klubovima poverilaca i, tako, na budućnost cele zemlje. Najzad, premijer se pozvao i na to da savezni Ustavni sud u sadašnjem (Miloševićevom) sastavu ne radi u skladu sa interesima Srbije, mada bi Đinđić svakako trebalo da zna pravilo po kome sudovi rade po ustavu i zakonu, a ne interesima.
Kako god bilo, najozbiljniji udarac Koštunicinom autoritetu do sada mogao bi da predstavlja neuspeh ozakonjenja saradnje sa Hagom, za šta je bila neophodna saglasnost Socijalističke narodne partije (SNP) Crne Gore. U ubeđivanju je izgubljeno gotovo dva meseca, jer je SNP, pozivajući se na stavove svog izbornog tela, konačno odbila da u saveznoj skupštini podrži zakon o saradnji. Tako je, bez obzira sa čime kalkuliše SNP, ostalo da DOS donese odluku o izručenju koju će, već je rečeno, proslaviti ceo svet, kojim će biti okončan jedan mračan period, i zbog čega je portparol tužioca Tribunala, Florans Artman, po sopstvenom priznanju, već popila neutvrđene količine pića.
Ocenjujući da je trenutak izuzetno težak, gotovo sudbinski, Vojislav Koštunica obratio se javnosti kasno uveče 28. juna, na početku konstatujući da se uz svo ružno nasleđe Miloševićevog režima Jugoslavija suočava i sa problemom "koji je nepotrebno i nepromišljeno ovde stvoren. Večerašnje izručenje bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića haškom Tribunalu, kao i prethodno izručenje Milomira Stakića, ne mogu se smatrati zakonitim i ustavnim". Ignorisanje odluke Ustavnog suda od strane vlade Srbije može se "protumačiti kao ozbiljno ugrožavanje ustavnog poretka zemlje" a pravna država, programski cilj DOS-a, "ne može se graditi na nepravu. Iz arsenala Miloševićeve politike, koja je bila zaista pogubna po državu i narod, sada su preuzeti i oživljeni upravo njeni najnedemokratskiji elementi: bezakonje i povlačenje ishitrenih i ponižavajućih poteza koje niko u međunarodnoj zajednici nije tražio, bar ne izričito". Uobičajeno staloženo i bez ikakve spoljne dramatike, Koštunica je u nastavku ocenio da je nužna saradnja sa haškim Tribunalom ovako svedena na "puko izručivanje optuženih, bez ikakve zaštite građana i, konačno, zaštite interesa same države. Nije poštovan ni najosnovniji postupak, kao da se nekome ovde, a ne nekome spolja, žurilo da što pre ispuni ko zna kada, kako i od koga preuzetu obavezu". Izručenjem je vlada Srbije praktično poništila i onaj minimalni pravni okvir za saradnju, uredbu savezne vlade. Kratko obraćanje javnosti Vojislav Koštunica je zaključio da "bez oklevanja, ali hladne glave" sledi suočavanje sa posledicama i sprečavanje najgoreg, kako ovaj i slični potezi ozbiljno ne ugroze zemlju, njene građane i već narušeni mir u regionu: "Učiniću sve što je u mojoj moći da se to najgore spreči i da se očuvaju jedinstvo države, interesi njenih građana, kao i da se sve ono dobro što je do sad postignuto u saradnji sa međunarodnom zajednicom nastavi na zdravim međunarodno-pravnim osnovama".
Iste večeri dve-tri hiljade Miloševićevih pristalica - njegovih socijalista i Šešeljevih radikala - protestvovalo je na beogradskom Trgu Republike. Državna televizija (RTS) i priličan broj onih elektronskih medija koji se 5. oktobra prošle godine preko noći priključio pobednicima upadljivo je "prigušivao" sve reakcije koje bi odluku vlade Srbije mogle dovesti u pitanje, objavljena je vest o okončanju iskopavanja prve otkrivene grobnice sa leševima kosovskih Albanaca i, najzad, i Zoran Đinđić se direktno obratio javnosti. Ponavljajući sve ranije razloge za donošenje odluke, uz pomalo čudnu ili bar nejasnu napomenu da je Ustavni sud uredbu savezne vlade o saradnji sa Hagom suspendovao "na neodređeno", premijer je istakao da je teška odluka o izručenju doneta "ne u naše ili ime naših očeva, nego u ime naše dece".
Kao i u slučaju Miloševićevog hapšenja 1. aprila, vlada Srbije je i pri njegovom izručenju 28. juna pokazala trapavost za koju nema objašnjenja u domenu javno poznatih činjenica. Neke vesti govore o Miloševićevom otporu kada je shvatio o čemu se radi, druge o odbijanju upravnika beogradskog Centralnog zatvora da ga preda. Istražni sudija u slučaju Milošević - Goran Čavlina, koji se u prethodna tri meseca nije istakao nekim rezultatima u istrazi pa, koliko je poznato, optužnicu nije proširivao ni povodom "otkrića" masovnih grobnica - navodno je odbio da potpiše papir o "transferu"... Sličnih priča ovih dana biće mnogo, uprkos lakonskoj izjavi iz Stejt dipartmenta da je Vašington znao za izručenje, a Beogradu je ostavljeno da reši "tehničke probleme".
Na ovdašnji običaj brzog zaboravljanja i pozitivno dejstvo ishoda donatorske konferencije Đinđićeva vlada očigledno računa, kao i na jedinstvo svih koalicionih partnera u njoj, vizuelno demonstrirano zajedničkim izlaskom pred novinare da se saopšti vest o izručenju, još i podvučeno javnim čitanjem imena svih koji su za odluku glasali. Dalji razvoj događaja nezahvalno je prognozirati, ali su bar neki od prvih ishoda predvidljivi. SNP, koja je sve do donošenja uredbe o saradnji sa Hagom omogućavala funkcionisanje savezne vlade, verovatno će se povući iz koalicije što, s obzirom na raspored snaga u saveznom parlamentu, vodi u nerazrešivu paralizu savezne vlasti. Kriza vlade formalno može biti razlog za raspisivanje saveznih izbora, ali za izlazak na njih su u ovom trenutku raspoloženi samo Šešeljevi radikali, a na rečima i socijalisti. Crnogorske stranke koje podržavaju Mila Đukanovića - uključujući i njegove lične savetnike - već su ocenili da je odluka vlade Srbije kojom su narušeni ustavi Srbije i Jugoslavije poslednji dokaz da zajednička država ne postoji. Separatističke ambicije, (o)hlađene činjenicom da među građanima Crne Gore ne postoji dovoljna većna za odvajanje koliko i pritiskom međunarodne zajednice, sada su dobile (ili mogu dobiti) neočekivano snažan podstrek.
Na dnevnom redu ponovo je i staro pitanje o trenutku odnosno povodu koji će dovesti do raspada DOS-a. U proteklih devet "saveznih" i četiri "republička" meseca ta šarolika koalicija pokazala je zavidnu otpornost na udarce koji su stizali uglavnom iznutra, iz "politbiroa" stranačkih lidera i njihovih najbližih saradnika. Najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je DOS u međuvremenu potrošio poprilično one popularnosti koja ga je dovela na vlast. Razočaranje otsustvom bilo kakvih znakova popravljanja standarda ili spremnost da na njih čeka najdalje do kraja ove godine izražava 45, dok je na još godinu-dve strpljenja spremno 34 odsto građana ispitanih u tek objavljenom obimnom istraživanju beogradskog Centra za proučavanje alternativa (CPA). Na listi popularnosti kod građana ubedljivo vodi Vojislav Koštunica (odnos pozitivnih i negativnih ocena 77:5) a znatno niže su guverner Narodne banke Mlađan Dinkić (54:11) i potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus (52:8), obojica javnosti poznati kao ekonomski eksperti a ne poliitčki lideri. Slede Nebojša Čović (50:15), Goran Svilanović (48:13) i Zoran Đinđić koji i dalje dobija visoke negativne ocene (43:25).
Prema pomenutom istraživanju, najveću podršku javnosti uživa Koštuničina Demokratska stranka Srbije, čiji je "pozitivni saldo", razlika dobrih i loših ocena, 51. Neuporedivo niže kotiraju se još jedine četiri "pozitivne" stranke, Đinđićeva Demokratska (14), Čovićeva Demokratska alternativa (11) i Svilanovićev Građanski savez Srbije (5). Analitičari CPA procenjuju da u javnosti postoji opšta saglasnost o rešavanju osnovnih društvenih problema, ali da je upadljiva razlika u izboru prioriteta kod građana s jedne, i vlade, s druge strane. Otuda i zaključak o nužnosti da se DOS "blagovremeno razjasni s građanstvom oko toga da 'ne postoji besplatan ručak', tj. da u socijalnom dijalogu usaglasi prioritete, kako kasnije ne bi došao u dramatičniji sukob s preovlađujućim mnjenjem".
Deo srpske javnosti će aplaudirati vladi i Zoranu Đinđiću zbog preuzimanja tereta odluke da po kratkom postupku isporuči Slobodana Miloševića u Ševeningen, deo će se zabrinuti nad činjenicom da mirni demokratski preobražaj Srbije posle devet meseci zahteva revolucionarne poteze, treći će žaliti nad zauvek propuštenom prilikom da Miloševiću sude oni koje je najviše ojadio, a neki četvrti slegnuće ramenima nad još jednim dokazom o neodoljivoj privlačnosti vlasti i nestrpljenju ovisnika... U ovom trenutku verovatno najteže odluke prestoje Vojislavu Koštunici, odluke koje se lapidarno opisuju izrekama o plaćanju i na mostu i ćupriji, kajanju i onih koji uđu i onih koji ne uđu, te sličnim priručnim mudrostima. U tom smislu, možda se može reći i da predsednik SR Jugoslavije nema šta da izgubi. Dobitke koalicionih partnera će, ovako ili onako, objašnjavati oni sami. Do sledećih izbora.