Kontroverze oko učešća Srba na kosovskim izborima

Priština, 28.06.2001.

Mogućnost da političke partije iz Srbije učestvuju na narednim parlamentarnim izborima na Kosovu uzburkao je ovdašnji javni život. Šef OEBS-a na Kosovu, Dan Everts, je prošlog vikenda posetio Beograd gde je razgovarao oko ovih pitanja sa visokim srpskim zvaničnicima. U prvim ocenama nakon tih razgovora on je izrazio nadu da će Srbi možda učestvovati na izborima. Tamošnjim je novinarima ponovio poznati stav da je eventualni bojkot izbora po njih najgori politički izbor. Time bi se samo još više marginalizovali od kosovskih tokova. Izbori će se održati i bez njihovog učešća. Samo učešćem u izgradnji demokratskih institucija Kosova, prema mišljenju Evertsa, Srbi bi mogli držati otvorenom njihovu političku agendu. Kao što je poznato, srpska agenda je zadržavanje Kosova u okviru Srbije i Jugoslavije.

Svi su izgledi da Everts u Beogradu nije postigao neki sporazum. Zato, mnoga pitanja oko eventualnog učešća političkih partija Srbije na parlamentarnim izborima na Kosovu, koji će se održati 17 novembra ove godine, u Prištini nisu jasna. Ovdašnji predstavnici OEBS-a i UNMIK-a kažu da je reč o kosovskim Srbima i njihovim partijama, a nakon direktnijih insistiranja za razjašnjenje tih pitanja, oni objašnjavaju da su neke partije ovdašnjih Srba ogranci političkih partija koje deluju u Srbiji, i ako žele da uzmu učešća na izborima, oni moraju da se registruju i na Kosovu i ispune predviđene uslove, kao i sve ostale partije. Međutim, još uvek ostaje nejasno da li one na Kosovu moraju da se registruju ponovo, kao što su registrovane i u Beogradu, ili njihovi ogranci treba da se registruju kao posebne partije na Kosovu. Obrazloženje-refren međunarodnih zvaničnika je da potrebni potpisi za učešće na izborima moraju biti kosovskih Srba, kandidati takođe, razume se i glasači. Na pitanje jednog novinara da li bi mogao učestvovati na kosovskim izborima ogranak neke partije iz Albanije, jedan međunarodni zvaničnik je izjavio da je u tom slučaju reč o jednoj drugoj državi. Sugestija je jednostavana i sasvim razumljiva: Albanija je druga država, Srbija ne. Ova logika je važila i onda kada su UNMIK i KFOR organizovali i obezbedili glasanje kosovskih Srba na izborima na nivou srpsko-crnogorske federacije i na nivou Srbije.

Da bi se Srbi primamili za izlazak na izbore, Dan Everts je novinarima u Beogradu rekao da Srbi mogu dobiti 20, čak i 25 odsto ukupnog sastava budućeg parlamenta Kosova. Istovremeno, on ih je posavetovao da na izbore izađu što ujedinjeniji kako bi u završnom obračunu glasanja imali što manje izgubljenih glasova. Međutim, izgleda kao da na predstavnike kosovskih Srba ova računica nije ostavila nikakav utisak. Izgleda da ni u Beogradu nisu zainteresovani za uspešan razvoj demokratskih procesa koji bi stvorili povoljne opšte okolnosti za razmatranje i pregovore oko odnosa na relaciji Priština-Beograd i definitivnog statusa Kosova. Predstavnici Srba streme ka drugim stvarima i drugačijim garancijama. Računajući na međunarondo insistiranje za učešće na izborima, predstavnici ovdašnjih Srba i Beograd nastoje da otvore put suverenitetu Srbije nad Kosovom. Zahtevi za veću sigurnost, slobodu kretanja, i za povratak raseljenih lica sa Kosova pre dve godine, koji predstavljaju istinske probleme Srba i Kosova, ispada da su to argumenti u funkciji drugačijih ciljeva. Još uvek se ništa ne može reći oko učešća Srba na izborima. Ali, jedno se zna: oni neće glasati ako iz Beograda ne budu dobili preporuku da glasaju. Jedan od srpskih predstavnika, Rada Trajković, je izjavila da Srbi neće izaći na izbore sve dok se ne vrate oni koji su izbegli, bez rasvetljavanja sudbine nestalih i poboljšanja bezbednosti. Ako se ispune ovi uslovi, mi ćemo izaći na izbore, rekla je ona. Međutim, ovaj stav ne treba uzimati kao tipičan za predstavnike kosovskih Srba. Srpski statovi se kreću od blagih uslovljavanja do odbijanja bez obzira na eventualno ispunjavanje uslova.

Albanske partije i lideri nisu dokazali da imaju bilo kakvih ozbiljnih odgovora u pravcu prevazilaženja ili olakšavanja ovih problema. Njihove reakcije su uopštene i u stilu: učešće Srba je veoma potrebno, i oni treba da se integrišu u kosovski život, ne treba da dozvole da budu upravljani i manipulisani iz Beograda... Potpredsednik DSK, Kole Berisha, bio je nešto određeniji ističući da učešće Srba na izbore zavisi i od njih samih. Oni moraju da se rasterete prošlosti i prihvate novostvorene realnosti nakon rata. Što se tiče mogućnosti da političke partije Srbije učestvuju na narednim opštim izborima na Kosovu, reakcije su bile sporadične i neodređene. U nekoj od velikih partija se moglo čuti da one ne treba da učestvuju, ali posredno tu mogućnost ostavljaju otvorenom. Odlučnije u tom pogledu su bile neke od malih partija. One su se tome usprotivile i izjavile da u slučaju da se dozvoli političkim partijama iz Srbije da učestvuju na kosovskim izborima, onda Albanci takve izbore treba da bojkotuju.

Međutim, eventualno učešće političkih partija iz Srbije na kosovskim izborima je tretirano sa velikim sumnjama i nedoumicama od strane raznih analitičara. Tim povodom se ne pošteđuje ni ovdašnja međunarodna administracija (UNMIK). Opšti je zaključak da ustupcima koji se čine Srbima, UNMIK i u praksi potvrđuje brojne sumnje da nije neutralan i konsekventan i da deluje smatrajući Kosovo delom Srbije i Jugoslavije. Takvim postupcima on baca sumnje na svoj stav da je neutralan u odnosu na definitivni status Kosova, a s druge strane dozvoljava puteve za povezivanje Kosova sa Srbijom i Jugoslavijom. Tim se povodom ističe da je suverenitet Jugoslavije suspendiran. Svu vlast ima ili bi trebala da ima međunarodna administracija, dok se Srbija ne pominje nigde, čak ni posredno, u Rezoluciji 1244. U ovim se analizama ocenjuje da bi ova koncesija, koja bi se ustupila Srbima, imala dalekosežne posledice i već od sada može zaoštriti odnose na Kosovu. Mogućnost da u budućem parlamentu Kosova sednu žrtve i dželati je najava da taj parlament neće funkcionisati. Samo dve i po godine nakon završetka rata, kada još uvek nisu otvorene sve masovne grobnice, teško da se može zamisliti saradnja Albanaca sa Šešeljevim radikalima, arkanovcima, Miloševićevim socijalistima, sa Koštuničinin sledbenicima koje je on ohrabrivao sa kalašnjikovom na prsima, niti sa ostalima koji i nakon rata obnavljaju i podstiču nastavak Miloševićeve politike. Ovde se između ostalog stalno ističe da jednako, kako u vreme njegove vladavine, tako i nakon njegovog svrgavanja, kosovski se Srbi u velikoj većini izjasnili za Miloševića i njegovu partiju.

AIM Priština, Fehim REXHEPI