Kidnapovanje ili lažiranje?

Slovenija vs. kriminal

Uoči proslava kojima Slovenija obeležava deset godina osamostaljenja - koje je 25.06.1991. godine praktično otvorilo proces raspada bivše države i ratova na području nekadašnje SFRJ - domaću javnost je iznenadila vest da je pre pet meseci nestali major Slovenačke vojske Ladislav Troha pronadjen živ i zdrav kraj nekog puta na području Vrhnike.

Ljubljana, 25.06.2001.

Svezanog Trohu su 23. juna u pola šest ujutro uz bankinu šumskog puta koji vodi prema Logatcu pronašla dva meštanina, o čemu su odmah obavestili policiju. Troha je izjavio kriminalistima da su ga 18. januara ove godine u predgradju Ljubljane (Podutik) kidnapovala tri maskirana muškaraca (kasnije je izjavio šest). Prema Trohinom svedočenju, ubacili su ga u vozilo, oko sat-dva vozili u nepoznatom pravcu i zavezanih očiju uveli u neku kuću, gde je u podrumu proveo poslednjih pet meseci. Ispada da kidnaperi nisu ništa tražili od Trohe, šta više, nisu ni razgovarali s njim, hranili su ga krompirom i makaronima dok mu se nije smučilo, sve dok im na kraju nije rekao da "tako više ne ide", zato neka ga "ubiju ili puste". I kidnaperi su ga sledećeg dana - pustili! Dalje, Troha ne zna ko su bili kidnaperi niti je koga prepoznao.

Ovako bizarna priča sa hepiendom naletela je na hladan prijem medija i javnosti. Mediji su, mimo običaja, pokazali solidnu dozu podozrenja i opreza, aludirajući na mogućnost da se Troha možebiti i "samokidnapovao", zbog čega je "pevajući major" prestao da daje izjave za pojedine medije. Naročito ga je naljutila izjava jednog od inspektora policije koji je potvrdio da je policija sporadično dobijala podatke da je Troha vidjen ovde-i-onde, čas na moru (Izola), čas medj' planinama, a šokantno je delovala i aluzija da je policija načula ono o čemu je čaršija navodno poslednjih dana brujala - da će se Troha pojaviti za proslavu desetogodišnjice državnosti. S druge strane, ostalo je nejasno zašto je policija, ukoliko je zaista znala gde se Troha nalazi - tako dugo ćutala.

Ukratko, ni Trohin iskaz, ni policijsko i medijsko namigivanje nisu otkrili ništa novo. Tako su u opticaju ostale tri mogućnosti - Troha je zaista kidnapovan, zato da bi mu se oprao mozak ili da bi ga se zaplašilo (ako je već vraćen živ i zdrav), odnosno, kidnapovanje je izumeo sam da bi se sakrio od gnevnih kamarada i privukao pažnju javnosti. Da je u pitanju najverovatnije baš poslednje potvrdio je i Pavle Čelik, iskusan stručnjak koji je bio načelnik slovenačke uniformisane policije do početka devedesetih godina.

Ima mnogo detalja koji unose sumnju u Trohinu priču. Na mestu gde je u rano jutro dva dana uoči centralne proslave osamostaljenja Troha izbačen iz kombija, kriminalisti su pronašli na putu još jedan neupotrebljen kanapčić, sličan onima kojima su Trohi bile vezane ruke i noge. Prema jednoj verziji, radi se o tzv. montažerskom kablu, prema drugoj, novijoj, iste vrpce koristi i policija, a njihov službeni naziv je samozatezajuće. Troha je odmah prebačen u Klinički centar, gde su ga pregledali lekari specijalisti ali nisu otkrili ništa posebno, izuzev da je smršao i zarastao (kosa i brada, zbog čega uopšte ne podseća na glatko izbrijanog i kratko podšišanog oficira, kakav je bio pre nestanka); zato je zadržan samo jedan dan, na "odmaranju".

Trohin slučaj je, da podsetimo, zamršen i zapetljan. Postao je poznat u javnosti kada je zbog kritika na račun vojske (loši uslovi) došao u sukob sa pretpostavljenima. Odlučio se za javni protest i nekoliko meseci svako jutro salutirao slovenačkoj zastavi ispred slovenačkog parlamenta, posle čega bi ostao na istom mestu, štrajkujući uz zvuke gitare. Tako je stekao nadimak "pevajući major". Ubrzo je "zbog nedoličnog ponašanja" izbačen sa posla. Dok je trajala suspenzija, Troha ne gubi vreme - piše knjigu i navodno traži velike pare od nekih jakih ljudi u slovenačkoj politici da ne bi ispričao ono što zna. Knjiga je izašla, a Troha je opet primljen u službu, doduše na drugo radno mesto, u Ministarstvu odbrane. Sledi ključni momenat - mariborski Večeru objavljuje veliki intervju u kome Troha teško optužuje trojicu nekadašnjih kolega iz Slovenačke vojske da su svojevremeno po naredjenju ministra odbrane Janeza Janše podmetnuli bombu pod auto poslanika Slovenačke nacionalne partije Zmaga Jelinčiča. Ista priča je, za svaki slučaj, dostavljena i u ruke jednom notaru. Sa zakašnjenjem od nekoliko godina, Troha je ispričao javnosti kako je napad na Jelinčičev auto izveden i ko su bili nalogodavci, kao i kako je sam upleten u celu stvar - po naredjenju pretpostavljenih falsifikuje knjige straže da bi policija skrenula sa sigurnog i vrućeg traga. Tako se i desilo. Policiju je trag doveo do kasarne, ali tu se ispostavilo da osumnjičeni, oficir elitne jedinice Slovenačke vojske MORIS, ima alibi - bio je na straži. Troha je u svojoj naknadnoj ispovesti priznao da mu je žao što je zaveo kriminaliste.

"To su bili teroristički metodi. Možda ćete se zapitati, kao ja - ko je bio ili dolazi na red. Možda ću to biti ja, možda vi..." proročanski je zaključio svoje pismo-svedočenje, deponovano januara kod notara. Jasno je da Trohi posle osam godina ćutanja nije bilo jednostavno da progovori. Ono što daje težinu njegovom svedočenje jeste da su se pojavili i neki drugi sagovornici koji su, navodno, potvrdili istinitost Trohine priče, ali je samo Troha bio spreman da Janšu i drugove raskrinka javno. Početkom januara situacija dobija na ubrzanju - Troha dolazi kod novinara Večera koji je zabeležio njegovu ispovest. "Rekao mi je da mu prete smrću i molio da priču objavimo što pre. Odlučili smo da priču objavimo odmah, kako bi Troha dobio zaštitu javnosti," objašnjavao je kasnije novinar Večera.

Sve ostalo se zna. Intervju i priča su objavljeni, a dva dana kasnije Trohi se gubi svaki trag. Bilo je onih koji su povodom misterioznog nestanka tvrdili da se radi o novom "gafu pevajućeg majora". Medjutim, prošla su dva, pa tri meseca, i mnogi su mislili da majora više nema medju živima. A onda se Troha naprasno prikaže dva dana uoči najvećeg slovenačkog praznika u ovoj dekadi. Jeste da tvrdi da pojma nije imao koji je dan, da je slutio da je možda kraj maja, ili jun. "Šta sam rekao, rekao sam. Znam šta mi se desilo i to sam ispričao. A oni koji pišu svašta - nek' im Bog pomogne, ne znaju šta rade," zaključuje Troha. Pred kamerama odgovara unekoliko nemušto i nesigurno, ljut nije ni malo zbog sudbe koja ga je snašla, brzometno puštanje iz bolnice iako navodno od iscrpljenosti nije mogao da govori, informacije nekih očevidaca da su u svom kraju videli "bradatog" muškarca koji odgovara njegovom ličnom opisu, činjenica da Troha ni posle tri dana od izlaska iz petomesečnog "pritvora" nije ošišao kosu (ako se izuzme fazoniranje iste i štucovanje brade), sve to unosi sumnju u njegovu verziju.

Najgore od svega što bi moglo da se desi jeste da će, ukoliko teorija o "samokidnapovanju" ispadne tačna, u isti koš upasti i najverovatnije autentična priča o podmetanju eksploziva pod Jelinčičev auto. (Jelinčič je u vreme eksplozije bio ljut protivnik Janše i njegovog načina ministrovanja u fotelji ministra vojnog.) Ako ispadne tako, Troha će ostati kratkovida žrtva nekih iskusnijih igrača. A što se Trohe tiče, bilo bi dobro da obnovi Ezopovu priču o čobanu i vuku. O dečku koji je iz vica vikao "Vuk!", pa ga niko nije shvatao ozbiljno kad se vuk zaista pojavio. Jedno je sigurno - ako Ladislava ponovo "nestane", na prste jedne ruke moći će da se nabroje oni koje će to strašno nasekirati.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)