Parlamentarni izbori u Albaniji: Mission possible?!

Tirana, 22.06.2001.

Nema ni jednog istraživanja javnog mnenja koje bi dalo predviđanja rezultata parlamentarnih izbora koji će se održati u Albaniji 24 juna. Međutim, Albanci idu prema glasačkoj kutiji najmirnijom predizbornom kampanjom tokom deset godina postkomunističke decenije. I, u stvari, značajnije od imena pobednika izgleda da će biti način odvijanja izbora i priznavanje ili nepriznavanje njihovog rezultata.

Ne očekuje se da ćemo se u albanskim izborima suočiti sa nekim iznenađenjem, kao ona što se dogodila u Bugarskoj na izborima prošle nedelje. Albanskom političkom scenom u potpunosti dominiraju Socijalistička partija na vlasti, koju vodi bivši premijer Fatos Nano, i Demokratska partija u opoziciji, koju vodi bivši predsednik Sali Berisha. Ne očekuje se da će male partije odigrati neku posebnu ulogu, a nedostaje neka treća ozbiljna politička snaga koja bi mogla privući glasove neodlučnih birača.

Međutim, nedeljni izbori izgleda da će okončati po prvi put ''dvotrećinsku'' hegemoniju , koja je bila prisutna u Albaniji tokom čitave decenije. Na svim dosadašnjim parlamentarnim izborima (do sada ih je bilo četiri), pobednici su kontrolisali dve trećine mesta u Parlamentu.

Izlaženjem 24 juna po deseti put na glasačke kutije za deset godina političkog pluralizma (osim četiri parlamentarna izbora, održano je i tri lokalnih izbora i dva referenduma za Ustav, ne ubrajajući tu i referendum oko oblika političkog sistema, koji je održan pre četiri godine istovremeno sa opštim izborima), Albanci obaraju svaki rekord. Toliko da ne bez argumenta kruži vic da ''ako je za Amerikance nacionalni sport bejzbol, za Albance su ... izbori''.

Igleda da glasanje u nedelju neće biti glasanje iz protesta, ili glasanje protiv, kao što se to obično dešavalo u Albaniji. Publika izgleda umorna i razočarana politikom, i u zemlji se više oseća ravnodušnost nego li protest. To bi moglo dovesti do manjeg izlaska birača na birališta nego obično, ali ne manje od 60 odsto. Izgleda da će se Albanci po prvi put svojim glasovima odlučivati između dve glavne alternative, a ne da se referendumski izjasne za ili protiv jedne osobe. Pre četiri godine, na junskim izborima 1997 godine, nakon krize piramidalnih finansijskih shema, izbori su u stvari predstavljali svojevrstan referendum za ili protiv konzervativnog predsednika Sali Berishe.

Berisha je uspeo da politički ponovo stane na noge i stremi da se vrati na vlast. Nakon izbora na lokalnim izborima oktobra 2000 godine, Berisha je primenio ono što on naziva politikom ''novog početka'', osetno moderirajući svoj politički rečnik i pozivajući disidente, udaljene iz partije, da se ponovo vrate.

Uprkos neagresivnim tonovima u njegovoj kampanji, bivši predsednik se ni u jednoj prilici nije jasno izjasnio da li će priznati izborni rezultat, ako ih on izgubi. U jednom intervjuu za BBC, Berisha je rekao da on neće priznati ni jedan rezultat koji će proizaći iz izmanipulisanih izbora, i optužio je Vladu da manipuliše sa biračkim spiskovima.

Berisha je osnovao široku koaliciju snaga desnice, gde su ušli i republikanci i monarhisti. On je takođe ostavio otvorena vrata saradnje nakon izbora i sa Demokratskom Alijansom, koju sačinjavaju njegovi bivši protivnici, i sa Partijom za ljudska prava koja zastupa interese grčke manjine. Ako pobedi, Berisha će biti primoran da se suoči sa unutrašnjim i spoljnim skepticizmom oko njegovih demokratskih kredencijala.

Sa njihove strane, socijalisti su oslonili svoju kampanju na presecanjima vrpci sa otvaranja telefonskih centrala i putnih deonica po selima Albanije, ne zaboravljajući kartu anti-Berisha.

Premijer Meta je na mitingu u Skadru, jedan od glavnih centara demokrata, upozorio da je ''završeno vreme države od papira i da će biti odsečene ruke svakom ko pokuša da dira u glas naroda''.

Meta je uspeo da zabeleži značajan uspeh nekoliko dana pre izbora, kada je na Samitu u Goteborgu odlučeno da se otvore pregovori oko Sporazuma o asocijaciji i stabilnosti između Albanije i Evropske unije.

Socijalisti su izneli kao svoj cilj pobedu od oko 60 odsto glasova zajedno sa svojim saveznicima, što bi im omogućilo da biraju predsednika nakon isteka mandata Mejdaniju 2002 godine. Izgleda da će socijalisti svoj cilj od 60 odsto glasova teško dostići, posebno ako se ima u vidu da oni idu na izbore samostalno, nakon neuspeha nastojanja za stvaranje predizborne koalicije sa njihovim saveznicima socijaldemokratima i drugima.

Međutim, ako socijalisti i dalje budu ostali na vlasti, oni će morati da se suoče sa izazovom poređenja sa demokratskim standardima, a ne sa Berishom, kako se to dešavalo do sada. Berishin alibi ne bi mogao funkcionisati i ne bi se mogao pravdati i u drugom mandatu. Nezavisni analitičari u Tirani su izrazili zabrinutost da bi se eventualnim dobijanjem drugog mandata kod socijalista osnažila neka vrsta soft-arrogance ili hidden arrogance koja se već sada može zapaziti.

Pitanje koje se postavlja već sada u Tirani je koliko će uticati rezultat nedeljnih izbora na izbor Predsednika zemlje nakon godinu dana. Prema novom Ustavu Albanije, za izbor Predsednika potrebno je 60 odsto glasova. Ako se Predsednik ne izabere nakon tri glasanja u Parlamentu, onda se organizuju prevremeni izbori u zemlji. U uslovima kada 60 odsto glasova izgleda skoro nedostižno za obe glavne partije, a kompromis umetnost koja nije poznata u Albaniji, ne isključuje se mogućnost da se Albanci okrenu glasačkim kutijama po jedanaesti put naredne godine.

Sada su već poznata i imena mogućih premijera. Ako socijalisti ostanu na vlasti, Ilir Meta će i dalje voditi kabinet, koji će i dalje ostati unutarsocijalistička koalicija između grupe Nanoa i grupe Mete, za koje nije nikakva tajna da se međusobno ne vole.

Ako se demokrate vrate na vlast, novi premijer će biti Ridvan Bode, aktuelno Generalni sekretar Demokratske partije. Bode je kratko vreme upravljao Ministarstvom za finansije, nekoliko meseci pre krize piramidalnih shema. Berisha sam nije jasno izneo kakvu ulogu želi rezervisati sebi ako pobedi na izborima.

Bilo ko da bude pobednik, on će imati kao prednost činjenicu što je Albanija sada zemlja koja ide napred, sa zadovoljavajućim razvojnim ritmom, sa većom stabilnošću. I bilo ko da bude pobednik, on će se suočiti sa izazovom raširene korupcije, ilegalne trgovine i šverca i organizovanog zločina.

Izbori u Albaniji su veoma malo privukli međunarodnu pažnju i izgleda da su oni ostali u senci makedonske krize. Pada u oči činjenica da kriza u Makedoniji, kao i Kosovo, nisu deo predizborne debate. Kako socijalisti na vlasti, tako i demokrate u opoziciji, su zauzeli slične stavove u odnosu na krizu u Makedoniji, usvajajući veoma obazrivu i moderiranu liniju. S druge strane, izjava Demokratske alijanse, od pre nekoliko nedelja, o ujedinjenju Albanije sa Kosovom je naišla na kritike svih političkih snaga i nije imala nekog iole značajnijeg odjeka tokom predizborne kampanje.

Iako izgleda da je zemlja oslobođena straha od nemira nakon izbora, ili od sindroma ''a day after'', ne isključuje se uopšte mogućnost da rezultat izbora ne bude priznat. Ako se to desi, to bi bila najgora varijanta. Albanija je među malobrojne bivše komunističke zemlje koja nije prešla test normalne i mirne rotacije vlasti. Raniji izborni procesi su osporavani, sa pravom ili bez, od strane onih ju su proglašeni gubitnicima. U ovom smislu, predstojeći izbori više nego izbori će biti i svojevrstan test. Test za demokratiju i stabilnost Albanije.

AIM Tirana, Remzi LANI