I nakon dve godine - Albanci i Srbi na suprotnim stranama!

Priština, 19.06.2001.

Dve godine nakon ulaska KFOR-a i uspostavljanja međunarodne administracije (UNMIK), na Kosovu su se desile velike promene. Međutim, još više je ostalo da se uradi. I lokalni zvaničnici, i oni međunarodni su već duže vreme svesni nekih stvari koje je trebalo uraditi a nisu urađene, posebno u oblasti ekonomije i sigurnosti. Ne skrivaju da su prepreke za akcije bile i ostale dileme i nedoumice političkog i diplomatskog karaktera. Nije raščišćeno do kraja dokle može da deluje UNMIK kao međunarodna administracija a da ne ugrozi suverenitet Jugoslavije nad Kosovom, kako je to definisano Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti OUN. Zato, i ono što je urađeno, i ono što treba da se uradi se obrazlažu tom Rezolucijom. Tim dokumentom se pokriva sve: uspesi, neuspesi, propusti, nedostatak profesionalnosti... Dodatni teret predstavljaju dileme, pristupi i politička gledišta velikih sila, koja dolaze do izražaja posredstvom njihovih ljudi koji rade na Kosovu. Izgleda da nema šansi da se takve prepreke odstrane do određivanja definitivnog statusa Kosova.

Stanje nije samo belo ili samo crno, već se dobija utisak kao da prevladavaju tamnije boje. Takav utisak nameću, u prvom redu, nejasnoće po pitanju perspektiva privrednog razvoja, loši međuetnički odnosi, posebno između Albanaca i Srba, zatim neka vrsta haosa u pravnom sistemu, nefunkcionisanje organa gonjenja i sudova i, uopšte uzev, neuspela nastojanja u borbi protiv kriminala i stavljanja pod kontrolu organizovanog zločina. Javno se veoma malo govori o velikim egzistencijalnim problemima veoma velikog dela stanovništva. Ali, to je samo jedno lice života, ono javno. Druga strana, ona stvarnog života, je užasna borba za fizičko preživljavanje.

Na ovu dvogodišnjicu, zvaničnici UNMIK-a bi radije da govore o uspesima u ponovnom uspostavljanju elementarnih funkcija društva. Prvo bi pomenuli povratak nekoliko stotina hiljada Albanaca svojim kućama, zatim oživljavanje službi kao što su obrazovanje, zdravstvo, komunalne usluge, uključujući i električnu energiju gde su urađene veoma velike investicije, obnovu ili izgradnju najvećeg dela putne mreže i mostova, nekoliko desetina hiljada kuća, škola, ambulanti. Rekli bi da su investirana pozamašna sredstva za revitalizaciju poljoprivrede, stimulaciju malih i srednjih preduzeća, zatim za opremanje i modernizaciju brojnih službi, za reformu obrazovanja i univerzitetske nastave. U oblasti politike, velikim dostignućima ovdašnji međunarodni zvaničnici smatraju stvaranje zajedničkih administrativnih organa sa domaćim političkim predstavnicima krajem 1999 godine, lokalne izbore od prošle godine, otvaranje puteva za moderno profilisanje medija i stvaranja podrške za razvoj civilnog društva, usvajanje Ustavnog okvira i određivanje datuma parlamentarnih izbora za 17 novembar ove godine.

Predstavnici međunarodne zajednice ne bi se složili sa tvrdnjama da je stanje u oblasti sigurnosti i borbe protiv kriminaliteta loše. Statističkim podacima oni dokazuju pad nekih najtežih oblika kriminaliteta. Brojke govore o tendenciji poboljšanja, ali kod ljudi uopšte nije smanjeno osećanje nesigurnosti. Veću nesigurnost stvara činjenica što i ako se gone, kriminalci se gotovo ne izvode pred sud. To posebno važi za aktere za koje se smatra da pripadaju organizovanom zločinu. Iako još uvek ima pojedinačnih akata zločina individua ili malih grupa, stvara se utisak da zločin postaje svakim danom sve organizovaniji i racionalniji. Nastoji da izbegne brutalno nasilje i koristeći velike praznine u pravnom sistemu da se uključi u tokove svakodnevnog života. Čak postoje praznine koje čine nemogućim jasno razgraničenje između legalne trgovine s jedne strane, i šverca, ilegalne trgovine, zloupotreba i kriminala s druge.

Jedino polje gde bi nosioci međunarodne vlasti priznali da nije postignut željeni napredak je oblast bezbednosti etničkih zajednica, posebno Srba. Iako se u odnosima između ''oslobođenika'' i ''oslobodilaca'' odavno ugasio entuzijazam i srdačnost od pre dve godine, čini se da i jedni i drugi gaje još uvek iluzije za brzi uspeh u rešavanju kosovskih problema. To znači da proces otrežnjenja o mogućem i nemogućem još uvek nije završen. Na primer, međunarodni predstavnici i dalje očekuju da se međuetnički odnosi, posebno oni albansko-srpski, još samo za koju godinu postave na kolosek smirivanja, koje bi vodilo njihovoj potpunoj normalizaciji. Međutim, albansko-srpski odnosi i nesporazumi imaju duboke korene, još od daleke prošlosti. Imajući u vidu šta se dogodilo poslednjih 20 godina i u daljoj prošlosti, niko ne bi trebao da se začudi zašto u ove dve godine nije napravljen nikakav suštinski napredak u odnosima između ova dva naroda. Nema rata, ali nije iskorenjeno ratno raspoloženje i nije izbrisana iz njihove svesti mogućnost ponavljanja ratnih konfrontacija. I sa ovog aspekta treba razmotriti kompleks albansko-srpskih odnosa u posleratnom periodu, koji se sa srpske perspektive predstavljaju kao problem enklava, nedostatka slobode kretanja, straha da se vrate na Kosovo, nemogućnosti učešća u narednim parlamentarnim izborima. Albanci i Srbi deluju sa najvećom posvećenošću na oživotvorenju svojih u potpunosti suprotnih nacionalnih aspiracija. Ovo delovanje daje ukupan ton njihovim međusobnim odnosima i u velikoj meri sužava prostor za delovanje u pravcu smirivanja, a da ne govorimo o postizanju nekakvih kompromisa. Aktuelni problemi Srba ne potiču samo od nedostatka bezbednosti i albanske osvete, već i od njihovih političkih stajališta u vezi sa definitivnim statusom Kosova. Kosovski Srbi i politika Beograda ne kriju da koncentrisanje Srba u određene lokacije koje bi se smatrale njihovim teritorijama, predstavlja deo strategije za zadržavanje Kosova pod vlašću Beograda ili, u slučaju neuspeha u sprečavanju odvajanja, da se njegovi delovi pripoje Srbiji.

Privreda je oblast u kojoj bi stručnjaci najubedljivije mogli da dokažu da međunarodna administracija nije bila uspešna. Kosovo nema strategiju ni razvojne programe i, prema sadašnjim tokovima, neće ih imati tokom perioda privremenog stanja. Privreda ne trpi delovanje od slučaja do slučaja i danas za danas, a sutra - da vidimo. Na jednom panelu o Kosovu dve godine nakon rata, šef američkog ureda u Prištini Kristofer Del je upozorio sve Kosovare, posebno Albance, da Kosovo neće videti investicije i inostrani privatni kapital sve dok ne urede međuetničke odnose, zatim pitanja efikasnosti pravnog sistema i uspostavljanja jasnih odnosa u privredi, posebno u pogledu ko kontroliše danas privredu Kosova.

Upozorenje je upućeno građanima Kosova koji bi jednako željeli napredak po tim pitanjima, ali malo šta zavisi od njih. I Albanci i njihovi predstavnici snose odgovornost za mnoge negativne tokove u oblasti međuetničkih odnosa. Međutim, nimalo ne zavisi od njih kako će se uređivati ekonomski odnosi ili zašto se ne primenjuje privatizacija, zašto se ne kompletira pravni sistem, zašto ne funkcionišu sudovi, zašto se ne može povratiti osećanje sigurnosti kod građana... Ne može se objasniti sa gledišta ekonomske logike zašto UNMIK i dalje insistira na polovičnu i nedokazanu meru privatizacije, kao što je izdavanje pod zakup, kada je nakon godinu dana sasvim jasno da je izdavanje pod zakup, kao politika, u potpunosti neuspela. U ovoj sasvim nejasnoj situaciji, glavna borba u oblasti privrede se ograničila na obezbeđivanju sredstava za budžet. Ljudi iz biznisa i kosovski privredni stručnjaci smatraju da fiskalna politika uopšte nije stimulativna za razvoj proizvodnje.

U ovakvim okolnostima niti se može govoriti o politici socijalne zaštite, čak ni za one kojima je neophodna i nenadomestiva pomoć društva. Najčešća procena je da se nivo nezaposlenosti kreće negde oko 70 odsto. Oko 100 hiljada penzionera već godinama ne dobijaju penzije. Obe ove grupacije su ostavljene milosti sudbine, bez izgleda da se njihovi problemi reše u bliskoj budućnosti. Kosovo je već izvesno vreme u Evropu što se tiče cena. Veoma je nesigurna i sudbina onih koji rade kao radna snaga u privatnom sektoru. Oni nisu zaštićeni nikakvim zakonima. Na Kosovu se za zaposlene ne plaća nikakvo osiguranje. Veliki deo stanovništva, radno sposobno, nema drugog izbora sem bavljenja švercom ili drugim, manje više, sumnjivim poslovima. Međutim, oni nisu jedini koji se bave takvim poslovima.

AIM Priština, Fehim REXHEPI