Generalske smene i pozadina

Juriš na Pavkovića

Iznenadna smena generala Ninoslava Krstića sa mesta komandanta Združenih snaga bezbednosti izazvala je žestoku buru protesta jednog dela lidera vladajuće koalicije, obnovu napada na načelnika Generalšaba Vojske Jugoslavije i nedopustivo loše prikrivenu pravu metu

AIM, Beograd, 19. 6. 2001.

Poslednjeg dana maja meseca Združene snage bezbednosti – kombinovane jedinice jugoslovenske vojske i policije, uglavnom specijalaca MUP Srbije – preuzele su kontrolu nad teritorijom Srbije i Crne Gore uz administrativnu granicu Kosova i Metohije. Operacija, izvedena u nekoliko faza od sredine marta meseca, predstavlja samo početni korak u tzv. Čovićevom planu. Reč je o dokumentu koji, osim kontrole više od 2000 kvadratnih kilometara teritorije na kojoj je nikla i bujala Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB), predviđa povratak albanskih izbeglica sa područja tri opštine južne Srbije, uspostavljanje elemenata uzajamnog poverenja etničkih zajednica, uključivanje Albanaca u političke institucije i obnovu normalnog života za sve građane.

Nebojša Čović – direktor Fabrike metalnih proizvoda Železnik, Miloševićev gradonačelnik Beograda i opozicionar od 1996/97 godine, kada je smenjen zbog Miloševićevog izbornog poraza u Beogradu i nepriznavanja lažiranih rezultata- svoj plan za jug Srbije objavio je bez prethodne najave, ali sa dobro pripremljenom zaleđinom. Vašington ga je prvi pozdravio i podržao, posredstvom ambasadora Viljema Montgomerija i specijalnih izaslanika pružajući ne samo posredničke usluge u pregovorima sa vođama OVPMB, nego i direktnim ulaganjem novca za obnovu kriznog područja. Za fizički povratak u zonu kopnene bezbednosti formirane su Združene snage bezbednosti, a za njihovog komandanta postavljen je – naređenjem nalečnika Generalštaba VJ Nebojše Pavkovića – glavni inspektor Vojske Jugoslavije (VJ), general Ninoslav Krstić.

Na samom početku realizacije "Čovićevog plana" došlo je do javnih sukoba sa Nebojšom Pavkovićem. Bivši komandant Prištinskog korpusa, na čelu Treće armije u vreme NATO bombardovanja, Pavković je Čovića – kao šefa jugoslovensko-srpskog Koordinacionog tela za jug Srbije - javno nazvao "maršalom"; Čović je odgovorio hladno, usput puštajući u javnost priču o šampanjcu koji su generali točili u osetljivom trenutku početka operacije povratka u Zonu kopnene bezbednosti. Sukob je potom prigušen i spušten na nivo povremenog varničenja.

Obnovljen je, s mnogo više učesnika i teških reči, 13. juna. Prethodnog dana Nebojša Pavković optužio je MUP Srbije da u kontekstu "otkrića" masovnih grobnica sa albanskim žrtvama priprema kompromitujuće materijale o vrhovima VJ i da se to čini po "političkj liniji". Na to ministar policije u vladi Srbije, Dušan Mihajlović, odgovorio da se zna ko je komandovao vojskom i policijom u vreme NATO bombardovanja i u tom smislu pozvao se na naređenja generala Nebojše Pavkovića i Vladimira Lazarevića o asanaciji bojišta upućena, osim vojnim jedinicama, i Štabu MUP Srbije za Kosovo i Metohiju. "Čega se plaši i šta krije vojskovođa koji je pobedio NATO?", upitao je Dušan Mihajlović. "Zašto g. Pavković tvrdi da nije znao za to što se dešavalo na Kosovu i Metohiji? Zašto tvrdi da su se zločini 'dešavali u onim delovima koji su bili izvan zone odgovornosti nekih jedinica'? Zašto general Pavković primedbe na njega lično doživljava kao napad na čitavu vojsku kao instituciju? O kojoj partijskoj liniji govori načelnik Generalstaba VJ koji je bio glavni govornik na mnogim partijskim priredbama?" I, najzad: "Možda je pravo pitanje, da general Pavković odgovori zašto smenjuje generala Krstića sada kada je ceo svet odao priznanje ne samo Koordinacionom telu i njegovom predsedniku Čoviću i čitavoj državnoj politici, nego i generalu Krstiću na briljantno obavljenom zadatku? Kome je u interesu danas da se smeni general Krstić i da na njegovo mesto dođe neki drugi general?"

Napad te žestine iznenadio je novinare koji su očekivali informacije o napredovanju istrage o masovnim grobnicama. General Vladimir Lazarević odgovorio je da asanacija predstavlja obavezu zaraćenih strana po ženevskim konvencijama, a Pavković je ministra policije po pitanju stvarne potčinjenosti policije vojsci uputio na načelnika resora javne bezbednosti, nedavno unapređenog policijskog generala Sretena Lukića, koji je u vreme NATO bombardovanja bio načelnik i/ili koordinator Štaba MUP Srbije za Kosovo i Metohiju.

Što se tiče generala Ninoslava Krstića, njegovu smenu sa mesta komandanta Združenih snaga bezbednosti je – na predlog Nebojše Pavkovića – potpisao predsednik SR Jugoslavije, Vojislav Koštunica. "Vraćam se nazad na svoje formacijsko mesto načelnika Inspekcijske službe VJ", izjavio je Krstic, zagonetno dodajući da "nije iznenađen i da je sve ovo u skladu s dosadašnjim razmišljanjima i radom". Nebojša Čović reagovao je žustro, izjavljujući da je ogorčen, razočaran i ljut zbog odluke o smenjivanju: "To je ona podmukla smena, kao 'vraćaš se na svoje mesto', uz obrazloženje da niko nije nesmenjiv. Samo nije smenjiv Pavković. Nosim jednu veluki gorčinu zbog svega toga jer znam šta se događalo dole na terenu, nisam funkcionisao u kabinetu nego sam sa svim tim ljudima iz vojske i policije bio na terenu. Nemam nikakav problem s vojskom, imam problem s Pavkovićem, ali Pavković nije vojska i nikada neće biti vojska. To je jedna mentalna pokvarenost i to nema blage veze s moralom i to je jedno odvratno podmetanje i u tom podmetanju se koriste razne službe bezbednosti". Čović je usput, reklo bi se: u žaru, otkrio da je povod za Krstićevu smenu sklonost piću.

Tih dana ministar policije Dušan Mihajlović nije baš pokazao zakopčanost koja se inače pripisuje policajcima. Njegove izjave u vezi sa predsednikom SR Jugoslavije navele su Vojislava Koštunicu da javno demantuje kako je tražio da se protiv nekih oficira VJ obustavi policijska istraga zbog navodne opstrukcije u hapšenju Slobodana Miloševića. "Nisam uputio apsolutno nikakvu molbu da se to ne čini, već sam samo nastojao da se taj nepotrebni spor prekine" jer je zemlja i tada i sada "u suviše ozbiljnoj situaciji da bismo se prepucavali", saopštio je Koštunica. Ministar policije – i to ne "Koštunicin", nego "Đinđićev" – Dušan Mihajlović je na to pokušao da bude duhovit, izjavljujući da "kada je u pitanju spor ministra i predsednika, zna se ko je uvek u pravu". Ipak: "predsednik je u pravu i tačno je da nije pisao molbu nego da je tražio da se taj nesporazum prevaziđe".

Nesporazum je, ako je o tome uopšte reč, negde u Demokratskoj opoziciji Srbije, koja drži potpunu vlast u Srbiji, a koalicionu na saveznom nivou. Iz tog ugla posmatrani, nestrpljenjenje i žustrina "republičkih" u odnosu na "savezne" DOS-ovce može se tumačiti i kao simptom gubitka strpljenja odnosno veoma brzo stečene navike na delovanje bez jakih političkih protivnika i, kako biva, povremeno ponašanje novih republičkih vlasti na ivici bahatosti. Tako je smena generala Krstića, rutinski postupak u, na primer, američkoj armiji – ko se još seća generala Švarckopfa, komandanta "Pustinjske oluje", kome je još mio i drag Vesli Klark? – izazvao pomenute reakcije, dok istovremeno penzionisanje 21 generala VJ, kojim je zaokružena cifra od ukupno 50 generala prekomandovanih u mirovinu samo u ovoj godini, nije izazvala nikakav odjek. Otud neki beogradski vojni analitičari smatraju da ipak ima nešto u glasinama da je general Krstić bio "viđen" za Pavkovićevog naslednika, mada činjenica da se vraća na jedno od ključnih mesta u strukturi VJ ublažava teoriju o personalnom sukobu "karijeriste" Pavkovića i "briljantnog" komandanta Združenih snaga bezbednosti Krstića. Uzgred rečeno, Združene snage bezbednosti se, i po Čovićevom planu, povlače sa terena zbog čijeg su preuzimanja formirane.

Svejedno, buri oko Krstićeve smene pridružila se cela vladu Srbije, koja je 15. juna izjavila kako očekuje i preporučuje da Nebojša Pavković, u skladu sa nacionalnim i državnim interesima, promeni svoju odluku o smeni komandanta Združenih snaga bezbednosti. Vlada je istovremeno podržala predlog Nebojše Čovića da se generali Ninoslav Krstić i Krsman Jelić unaprede u viši čin. Zaključke, u kojima je nagovešteno da će njihovo neprihvatanje uticati na rad koordinacionog tima za jug Srbije, potpisao je potpredsednik Momčilo Perišić bivši načelnik Generalštaba VJ, opsesivno vezan za lik i delo Nebojše Pavkovića. Mogućnost Čovićevog povlačenja sa mesta šefa tima najavio je Zoran Đinđić, dok je Čović, bez posebnog objašnjenja, izjavio kako se odluka o smeni generala Krstića odlaže do 2. jula. Popuštanje živaca bilo je očigledno i u njegovoj neodmerenoj izjavi da je, eto, pinuđen da brani Pavkovića od Pavkovića, i predsednika Koštunicu od Koštunice. "Držim da je predsednik bio dezinformisan i da je odluku o smeni doneo na osnovu pogrešnih uvida" teško se može shvatiti kao kompliment, uprkos dodatku o mnogobrojnim susretima i razgovorima na temu Krstićeve smene.

Mnogo više truda neophodno je uložiti razumevanje Čovićeve tvrdnje da je Ninoslav Krstić bio garant sprovođenja dokumenata za povratak državnih snaga u kopnenu zonu bezbednosti, a da je njegovim smenjivanjem onemogućeno njeno "definitivno ukidanje". U svakom slučaju, dalji angažman Nebojše Čovića na jugu Srbije direktno je uslovljen sudbinom Ninoslava Krstića, odnosno zahtevom da se odluka o njegovoj smeni opozove. Time je vlada Srbije uputila direktan izazov Nebojši Pavkoviću, odnosno Generalštabu VJ, kako je precizirao Zoran Đinđić u odgovoru na pitanje ko je kriv za celu ovu generalsku petljavinu. No, da li je to izazov samo prvom generalu? Nebojša Pavković je, nesumnjivo, izdanak one vrste oficira kakvu je Slobodan Milošević brižljivo negovao, godinama razbijajući vrhove bivše JNA, potom VJ, dok je nije sveo na servis policije kojim rukovode najposlušniji. Nema sumnje da bi se oko smenjivanja načelnika generalštaba lako složila većina lidera vladajuće koalicije, čak i Milo Đukanović kao član Vrhovnog saveta odbrane, kao što je evidentna i Pavkovićeva "kooperativnost" sa novim vlastima od 5. oktobra naovamo. Zaključujući, naizgled, najnoviju raspravu povodom smenjivanja generala Ninoslava Krstića, kolegijum načelnika Generalštaba VJ je 18. juna odbacio "sve nelegitimne prozivke i javno mešanje u funkcionisanje VJ i odnose unutar nje, kao što su ocenjivanje pripadnika VJ, unapređivanja, penzionisanja i postavljanje vojnih lica budući da su u zakonima određeni oni koji su za to nadležni" i, u tom smislu, "vojska na eventualne buduće napade sličnog sadržaja, poštujući stav predsednika SRJ Vojislava Koštunice, neće reagovati".

Tako su obe sukobljene strane, deo DOS-a s jedne i general Pavković, s druge strane, odgovornost za dalji tok zbivanja prenele na predsednika SRJ Vojislava Koštunicu. I za dosadašnje, uostalom: Koštunicu prati glasina da je od smene i hapšenja za izvesno vreme zaštitio bivšeg načelnika resora državne bezbednosti Radeta Markovića, koji je to vreme iskoristio za uklanjanje nekih dosijea koji, sudeći po glasinama koje se šire Beogradom, teško kompromituju neke od sadašnjih nosilaca vlasti. Koštunica je optuživan i za ometanje hapšenja Slobodana Miloševića, započetog u trenutku njegovog otsustvovanja iz zemlje i – nedopustivo nespretno, uostalom – okončanog posle dva dana, 1. aprila ove godine, garancijom bivšem predsedniku SRJ koju su potpisali Vojislav Koštunica, Milan Milutinović i Zoran Đinđić. Otuda se sadašnji napad na generala Pavkovića može tumačiti i kao "odsecanje" Vojislava Koštunice od poslednjeg centra moći koji je još pod kakvom-takvom njegovom kontrolom. Ili, kraće rečeno, svođenje izuzetno popularnog predsednika Jugoslavije na "pravu meru" i protokolarne funkcije. U tom smislu, nije isključen ni dugo najavljivani ozbiljan sukob unutar DOS-a, između jurišnika koje predvode dojučerašnji Miloševićevi saradnici Dušan Mihajlović, Nebojša Čović ili Momčilo Perišić, i "Koštunicine struje" koju, manje-više, čini on sam.

Aleksandar Ćirić (AIM)