Pljuvanje preko grobnica

Suočavanje sa zločinima

Istovremeno sa ubrzanim plasiranjem informacija o postojanju najmanje pet masovnih grobnica u koje su pokopavana tela da bi se prikrili zločini počinjeni na Kosovu i Metohiji, MUP Srbije iz nekih razloga žestoko pojačava napad na vrhove Vojske Jugoslavije

AIM, Beograd, 16. 6. 2001.

Prošle nedelje MUP Srbije potvrdio je tačnost otkrića beogradskog nedeljnika "Vreme" da su tela žrtava zločina sa Kosova i Metohije pokopana na terenu kompleksa "13. Maj", jednom od policijskih centara za obuku specijalnih antiterorističkih jedinica (SAJ). Saopšteno je da se u hladnjači koja je 20/21. marta 1999. potopljena u Dunav, dve nedelje kasnije isplivala kod Tekije, nalazilo 86 ljudskih tela koja su u dva kamiona - ne kaže se čija - prevezena do Beograda i zatrpana na putu između Zemuna i Batajnice. Novinarima je prikazan video zapis načinjen između 31. maja i 6. juna ove godine: na njemu je vidljiv buldozer, deo tla očišćen od žbunja i nekoliko kostiju nalik na ljudska rebra, deo jedne lobanje i donje vilice koji vire iz zemlje.

Po dolasku posmatrača haškog Tribunala - za sada su to jedan Švajcarac i jedan Irac, a najavljen je dolazak foreničara iz Škotske - i Međunarodne komisije za nestala lica, koju predstavlja jedna Kanađanka, stručni tim beogradskog Instituta za sudsku medicinu pokušao je da nastavi iskopavanje u ponedeljak 11. juna. Zbog jakih kiša i blata u koju se ilovača pretvorila, do subote 16. juna praktično je samo uklonjen sloj zemlje debljine 120 cm, ispod kog je utvrđena veličina grobnice od oko 10 sa 10 metara.

U međuvremenu, na učestalim konferencijama za medije, srpski ministar policije Dušan Mihajlović je pominjao postojanje "više masovnih grobnica" na istom terenu, kao i da su u organizovanom pokušaju uklanjanja tragova zločina neka tela pokopana i "ispod jednog dela autoputa". Ministar nije komentarisao nagađanja da se možda radi o telima nekoliko stotina žrtava; istom prilikom ocenio je da javnost ne treba da zanima otkud policiji informacije - "jer su mnogi nevoljni učesnici ovog događaja, koji su za to primali platu" - već ko je to naredio, organizovao i proglasio državnom tajnom. Nevolja je, međutim, što ukazivanje na Slobodana Miloševića kao nalogodavca do sada javno nije potkrepljena nikakvim dokazom; s druge strane, javnost je, čini se, više zainteresovana za neposredne organizatore i izvršioce krivičnog dela prikrivanja zločina, naročito s obzirom na to da je strašna tajna za koju je moralo znati najmanje nekoliko desetina ljudi tako uspešno čuvana dve godine.

Prema objavljenim podacima, više nije sporno da je operaciju "Dubina 2", uklanjanje hadnjače i tela iz nje, obavila policija. U petak 15. juna objavljeno je "otkriće" masovne grobnice kod Petrovog sela, istog onog centra za obuku specijalnih jedinica MUP Srbije u okolini Tekije, gde je uništena i hladnjača iz Dunava. I u ovom slučaju je, pre nego što su sudskomedicinski stručnjaci izašli na lice mesta, objavljena "pretpostavka" da se radi o tridesetak tela, kao i da nije reč o onima iz "slučaja hladnjača". MUP Srbije, očigledno, zna mnogo više no što objavljuje javnosti. To se može smatrati normalnom rutinom za normalne uslove. U ovom - i svim sličnim slučajevima, čije je postojanje najavljeno u obliku "pouzdanih operativnih saznanja" - za oklevanje, selekciju i doziranje informacija nema opravdanja, kao ni za prećutkivanje neosporno poznatih "banalnih" činjenica o vlasništvu kamiona kojima su leševi transportovani, buldožera kojim su zatrpavani ili statusu ljudi koji su, voljno ili nevoljno, u uklanjanju tragova zločina učestvovali.

Sumnju u postojanje nekih skrivenih razloga za takav postupak sadašnjeg vrha MUP Srbije nije umanjilo to što je kontekst "otkrića" masovnih grobnica poslužio za javne napade na Vojsku Jugoslavije (VJ). Ministar Dušan Mihajlović u protekle tri nedelje nije propustio ni jednu priliku a da, u vezi sa "otkrićem" masovnih grobnica, ne prozove VJ i načelnika generalšataba Nebojšu Pavkovića. Najpre je to bila sugestija novinarima da "vide ko je učestvovao u oružanim sukobima na Kosovu", potom da je policija tokom NATO bombardovanja bila potčinjena vojsci i, najzad, da je naređenje za asanaciju bojišta dala vojska. Iz nekog razloga, Mihajlović je na konferenciji za medije u sredu 13. juna novinarima pokazao i 700 grama teško zlatno-dijamantsko odlikovanje koje je general Nebojša Pavković nameravao da uruči Slobodanu Miloševiću; uz to, podeljene su i kopije nekih naređenja komandanata Treće armije (Nebojša Pavković) i Prištinskog korpusa (Vladimir Lazarević) iz vremena NATO bombardovanja za asanaciju bojišta.

Šta kaže jedno od tih naređenja? Poslednjeg dana aprila 1999. godine generalmajor Vladimir Lazarević, komandant Prištinskog korpusa, naređuje asanaciju bojišta nakon antiterorističkih borbenih dejstava i istražne radnje u slučajevima kada postoji osnovana sumnja ili indicije da je počinjeno krivično delo. Istragu će obaviti vojni pravosudni organi ako su borbe vodile jedinice VJ, odnosno civilno pravosuđe ako su u borbama učestvovale jedinice van sastava VJ. Na jednom od objavljenih faksimila vidljiva je rukom ispisana beleška "SUP - svima - načelniku. Po tački 5 postupati uz saglasnost Štaba". Tačka 5 Lazarevićevog naređenja glasi: "Jedinice van sastava VJ kao nosioci borbenih dejstava kao i civilni pravosudni organi nakon izvršenih istražnih radnji, zapisnike o uviđaju dostavljaju u najkraćem roku Vojnom sudu pri Komandi Prištinskog korpusa, uz najstrožiju zaštitu podataka".

Pošto je na Kosovu i Metohiji kao štab funkcionisao samo Štab MUP Srbije za Kosovo i Metohiju - a pomenuto naređenje dostavljeno je pojedinačno nabrojanim jedinicama VJ, dok se od policijskih snaga pominje samo "Štab MUP-a za KiM" - čini se da je neko u njemu (potpis je nečitak) napomenom o "Štabu" kao arbitru u sprovođenju tačke 5 naređenja odlučio šta će se i kako dostavljati vojnom sudu pri komandi Prištinskog korpusa. Taj detalj potkrepljuje tvrdnje iz saopštenja Generalštaba VJ povodom optužbi sa Mihajlovićevih pres konferencija; vojska, naime, tvrdi da je potčinjenost policijskih jedinica zajedničkoj komandi bila samo formalna. Mučna istorija eksjugoslovenskih ratova u poslednjoj deceniji potvrđuje, takođe, odvojene ako ne i bitno različite uloge koje su u njima odigrale "Miloševićeva" policija i "Miloševićeva" vojska.

U javnoj komunikaciji - ili, može i tako, ovom ratu saopštenja - MUP Srbije načinio je, možda slučajno, jedan previd. Termin "asanacija" i "asanacija bojišta" korišćen je u "podrazumevajućem" značenju uklanjanja tragova zločina: tako je i naređenje o asanaciji bojišta stavljeno u kontekst dokazivanja veze vojske sa masovnim grobnicama koje ovih dana "otkriva" MUP Srbije. Asanacija bojišta - organizovanio pronalaženje ranjenika, identifikovanje poginulih i uklanjanje leševa, bioloških otpadaka i svega što bi na bojištu moglo izazvati zarazne bolesti - obaveza je zaraćenih strana po ženevskim konvencijama još od 1864. godine. Otuda objavljivanje naređenja o asanaciji, uz nalog za istragu u svim slučajevima sumnje o uzroku smrti, govori samo u prilog vojsci - osim ako MUP Srbije o tome da li je i kako je naređenje sprovođeno ne zna nešto više. Za sada, o tome nema reči: za razliku od policije, VJ je objavila optužnice protiv 193 svoja pripadnika zbog krivičnih dela počinjenih u vreme NATO bombardovanja.

U četvrtak 14. juna načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković izjavljuje, povodom prethodnog dana održane konferencije za medije ministra policije Dušana Mihajlovića da "postoji namera i opasnost da se svakodnevno u međusobnom medijskom suprotstavljanju iscrpljuju dva izuzetno značajna odbrambeno-bezbedonosna sistema - MUP Srbije i VJ". Po Pavkoviću, VJ je najpre napadana kao okrilje paravojnih formacija, potom je optužena za opstrukciju prilikom hapšenja Slobodana Miloševića, najzad kao saučesnik u aferi "hladnjača". A ko je kome komandovao na Kosovu? "Prema Zakonu o narodnoj odbrani regulisano je da jedinice MUP-a u zonama odgovornosti budu pod komandom Vojske i da su jedinice MUP-a bile obavezne da se potčine komandama VJ", kaže Pavković. Ali, "MUP je imao svoj štab, kojim je komandovao njihov starešina, a saradnja sa Vojskom koordinirana je preko političkih ličnosti u zajedničkoj komandi, koja je baš zbog toga bila formirana. Prema tome, odgovore o tome sta su radile jedinice MUP-a može najbolje da zna komandant jedinica MUP-a i članovi Zajedničke komande koja je bila zadužena za njih... Mislim da ne treba podsećati ministra Mihajlovića da postoji najmanje nekoliko desetina hiljada svedoka o događajima na Kosovu i Metohiji 1999. godine, kao i sva dokumenta o postupcima MUP-a i Vojske Jugoslavije".

Osoba na koju cilja načelnik Generalštaba VJ je, izvesno, policijski general Sreten Lukić, sadašnji načelnik resora javne bezbednosti MUP Srbije: u kritično vreme on je bio šef i/ili koordinator štaba MUP Srbije za Kosovo i Metohiju. U vezi sa "slučajem hladnjača" na direktno postavljeno pitanje odbio je da odgovori; nedelju dana kasnije izjavio je da za slučaj nije znao. Potom ga je ministar Dušan Mihajlović početkom juna unapredio: osim ako se ne radi o "šutu uvis", Lukić iz nekih razloga uživa poverenje ministra policije i premijera Zorana Đinđića; njemu se veruje na reč, Nebojši Pavkoviću ne. I, da nije onih ledina na kojima su zatrpani ljudski ostaci, najstrašniji dokaz ne samo zločina nego i smišljene operacije za njihovo prikrivanje, cela priča mogla bi biti jedna u beskrajnom nizu slika političkih obračuna. Tipična, čak: "Miloševićevog" generala napada čovek-ministar koji je godinama tog istog Miloševića održavao na vlasti, uz anonimnu podršku Miloševićevih "operativaca" i njihovih "otkrića" zločina. U ovom trenutku, policijskim jezikom govoreći, ima jakih indicija da je ceo sukob policije i vojske oko "asanacije bojišta" usmeren ka (ne)očekivanoj meti, predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici. Ali, to je druga priča.

Aleksandar Ćirić (AIM)