Riječki sporazum: smeće za more?

Slovenija - Hrvatska

Tek kada zvaničnoj Ljubljani uspe da izveze opasne otpatke iz nuklearke u Krškom i konzervira istrošenu elektranu, znaće koliki je konačan ceh i prava cena vezane trgovine, u kojoj je Slovenija trampila dogovor o NEK za pristup medjunarodnom moru; to je, u grubim crtama, sporazum koji su Račan i Drnovšek dogovorili u Rijeci.

Ljubljana, 13.06.2001.

"Dogovor jeste korektan zato što Slovenija ne može da ustraje u tome da u beskraj koristi hrvatsku struju iz Nuklearne elektrane Krško. Činjenica je da je 1998. godine došlo od isklapanja (dalekovoda prema Hrvatskoj) ali ne sa namerom da to ostane stalno otklopljeno. Tada smo time želeli da damo ubrzanje pregovorima. Medjutim, pregovori su se i dalje vukli, što je odgovaralo nekima iz oba elektro-energetska lobija i sad je došlo do toga da situaciju treba preseći... Govoriti sada kako je to 'popuštanje slovenačke strane' ako Hrvatska 01.07.2002. godine ponovo preuzme struju iz slovenačkih dalekovoda jeste, milo rečeno, neprihvatljivo za civilizovano ponašanje u savremenom demokratskom svetu... Prema takvoj logici, mogli bismo da odemo u najbližu elektranu u Austriji, da je zauzmemo ili ukrademo," izjavio je premijer Janez Drnovšek na novinarskoj konferenciji održanoj posle objavljivanja vesti da su Slovenija i Hrvatska u Rijeci postigle "istorijski" sporazum o Nuklearnoj elektrani Krško (NEK) i medji u Piranskom zalivu.

Predsednik vlade je požurio da ugasi požar, pošto je deo medija u slovenačkoj prestonici, odmah posle vesti o konačnom dogovoru Ljubljane i Zagreba, posumnjao u celishodnost "istorijskog sporazuma", sve uz prikrivenu podršku vodjstva nuklearke. Deo komentatora je sasekao sporazum, smatrajući da ne rešava probleme na duži rok, plus što "ostavlja utisak da je slovenačka odluka o prekidu dobave struje iz 1998. godine bila greška". Rečeno je priznao i sam predsednik vlade, ali uz ogradu da "ne zna šta bi se desilo" da Slovenija nije povukla takav korak.

Istini za volju, nije sasvim jasno šta sporazum konkretno znači, pošto je još u "fazi pisanja", ali iskustvo upozorava da se nevolje najčešće kriju u finesama. Za sada su poznate samo konture dogovora. Ukoliko sporazum zaista bude parafiran do 20. jula ove godine, od Hrvatske se očekuje da odustane od tužbi zbog neisporučene struje (u vrednosti od oko 200 miliona nemačkih maraka). I Slovenija, sa svoje strane, neguje zaostala potraživanja prema Hrvatskoj (iz 1998. godine), što bi se "prebilo" korišćenjem (ponovo neisporučene hrvatske) struje u slovenačkoj potrošačkoj mreži u periodu do 01.07.2002. godine. Dalje, Slovenija Hrvatskoj ovim aktom vraća ne samo status ulagača, nego i pravog vlasnika. Tako bi ubuduće sve odluke bile usvajane saglasno, kao pre spornih slovenačkih uredbi koje su "razvlastile" Hrvatsku. Predvidjeno je i da predsednik poslovnog odbora NEK bude Hrvat, dok bi predsednik uprave (taj ima odlučujući glas po pitanju bezbednosti) trebalo da bude Slovenac. Za sada nije postignut dogovor da neka od strana dobije "zlatni glas" u poslovnom odboru NEK.

Spor oko vlasništva nad nuklearkom u Krškom traje od osamostaljenja 1991. godine. Slovenija je pokušala da nadmudri Hrvatsku tako što je posle prvih neuspešnih pregovora jednostrano izmenila zakon o NEK. Novi propis je ukinuo Hrvatsku kao ravnopravnog partnera i priznao joj samo status ulagača, ali ne i osnivača. Posle čega je NEK bez saglasnosti Hrvatske remontovana i obnovljena. Dužnosnici iz Zagreba su na slovenački manevar odgovorili ekonomskim sankcijama - plaćali su, doduše, struju nabavljenu iz NEK, ali po cenama koje su bile više nego simbolične, tvrdila je Ljubljana. Pa je zato Hrvatskoj avgusta

1. godine ukinuta struja skroz - isklapanjem dalekovoda koji vode prema jugu. Isključivanjem dva od osam dalekovoda (Krško-Zagreb 1 i Krško-Zagreb 2) preko kojih se Hrvatska snabdevala strujom iz nuklearke Krško otvoren je period najhladnijih odnosa izmedju država posle osamostaljenja obe republike.

Sve to je epilog priče koja počinje pitanjem "ko kome duguje novce"? Da bi cirkus bio potpun svaka strana je protiv partnera pokrenula proces pred "svojim" sudom, bez izgleda da ga okonča u dogledno vreme. Prvi potez je povukla Slovenija pred sudom u Krškom kada je uložila tužbu protiv Republike Hrvatske zbog nepodmirenih dugova za isporučenu, a neplaćenu struju. Onda je Hrvatska elektroprivreda (HEP) sličan postupak pokrenula pred sudom u Zagrebu - radi naplate štete nastale zbog prekinute dobave struje. Šteta je obračunata zajedno sa kamatama i račun je premašio 200 miliona maraka.

Sukob oko vlasništva nad nuklearkom i proizvedenom strujom je dvojak; prvo, tu su finansije - pitanje dugova, cena struje i stari krediti, a drugo je problematika vezana za bezbednost. Razlog za nevoljke komentare sadašnjeg rukovodstva nuklearke u Krškom jeste činjenica da predstojeća finansijska konstrukcija, prema mišljenju stručnjaka, predstavlja veliki ustupak Slovenije. Sporazum, po svemu sudeći, ne reguliše ni pitanje kredita koje je slovenačka država prebacila na pleća nuklearke. A ako NEK ne postigne otpis dugova cena struje koju proizvodi neće moći da izdrži pritisak konkurencije, uprkos tome što proizvodi 37 % slovenačke struje. Hrvatska se, s druge strane, vraća u upravu nuklearke kao ravnopravni partner što se tiče eksploatacije struje, ali ravnopravnosti nema kada je u pitanju najvažniji produkt u toj proizvodnji, pošto nuklearni otpad ostaje u Sloveniji. Tu dileme nema - hrvatski zvaničnici su već i ranije tvrdili da im "na pamet ne pada da od HEP-a zahtevaju isplatu tzv. hrvatskog dela za takozvanu razgradnju nuklearke, pa da onda našim parama raspolažu u Sloveniji".

Slovenija na istu temu ima sasvim drugačije mišljenje, posebno što već godinama kuburi sa već nataloženim nuklearnim djubretom, pokušavajući da nadje trajnu lokaciju za njegovo skladištenje. Zato je hrvatskoj strani još pre deset godina zamereno da želi da se dočepa jeftine struje, dok sve probleme u vezi nuklearnog otpada i ostalih "nekomfornih" i rizičnih produkata proizvodnje nuklearne elektrike prepušta slovenačkom partneru. Sporazum iz Rijeke samo produbljava raskorak koji je u prošlosti i doveo do otvorenog sukoba i tužbi. Hrvatska ne pristaje ni na višu cenu struje (koja bi uključila i troškove razgradnje NEK), a od dogovora o nuklearnom smeću - nema ni govora.

Prava suština sporazuma proističe iz onoga što ministar za okolinu i prostor u Drnovšekovoj vladi Janez Kopač nije rekao, analizirajući u medijima dogovor u Rijeci. Kopač je izjavio da će oko nuklearnog smeća "obe strane zajednički tražiti lokaciju za trajno skladištenje otpada" te da je "2020. godina krajnji rok do kada treba naći rešenje". Zanimljivo je da je Slovenija u svim dosadašnjim pregovorima zahtevala da se to pitanje reši najkasnije do 2007. godine, pošto već sada ima očajne probleme kud s burićima punim nuklearnog djubreta. Aktuelni direktor uprave za nuklearnu bezbednost Miroslav Gregorič ocenio je da bi bilo "loše" ako se trajno rešenje za NEK bude tražilo tek oko

1. godine. Na pitanje novinara kakve su garancije hrvatske strane da će aktivno učestvovati u traženju rešenja, Kopač je suvo odgovorio da će "dogovor iz Rijeke" imati status "medjudržavnog ugovora". I ništa o djubretu.

Jasno je da u medjunarodnom pravu nema delotvornog leka za kršitelje medjunarodnih ugovora. To je Slovenija već jednom iskusila, tokom trogodišnjeg konflikta sa Italijom o važenju Osimskih i Rimskog ugovora. Eksperti preporučuju oštećenoj strani da u slučaju kršenja ugovora pribegne "samopomoći", dakle da otkaže ugovor ili upotrebi neko slično rešenje. Kakav smisao bi, medjutim, takva "samopomoć" (npr. ponovno "isključenje dalekovoda koji vode ka Zagrebu") imala 2020. godine, u momentu kada je Hrvatska već "konzumirala" svoj deo struje a NE Krško ostane samo hrpa radioaktivnog betona? Nikakav. To znači da je Slovenija praktično pristala da Hrvatska eksploatiše struju iz nuklearke Krško i to po ceni koju je sama izabrala, bez ikakvih ozbiljnijih obaveza da učestvuje u razgradnji NEK. Da je to tako, potvrdjuje i izjava direktora hrvatskog Ureda za posebne otpatke Damira Subašića koji kaže da Hrvatsku "ništa ne obavezuje da preuzima nuklearne otpatke iz NE Krško", pošto "sve što je obećala jeste da će saradjivati u rešavanju tog problema", odnosno da će sufinansirati "njihovo skladištenje u nekoj trećoj državi".

Zašto je Drnovšek posle toliko godina naglo kapitulirao i prihvatio dogovor koji je za Sloveniju više nego nepovoljan? Odgovor se krije u vesti koja je u medjuvremenu procurela - u Rijeci je postignut još jedan dogovor kome nije dato toliko publiciteta, a prema kome je hrvatska strana u mnogome popustila u vezi sa granicom na moru. Tako Hrvatska više ne insistira na zahtevu da se njeno teritorijalno more graniči sa Italijom. Očekuje se da uskoro zvaničnici objave da je postignut dogovor prema kome Slovenija dobija toliko željeni "koridor" do medjunarodnih voda Jadrana i to ne po "sredini" mora, koje prisvajaju i Slovenija i Hrvatska, već uz samu morsku granicu sa Italijom. Što je elegantnije, jednostavnije i bezbednije rešenje i za Sloveniju. Time je definitivno propao predlog Dimitrija Rupela, ministra spoljnih poslova Slovenije, o nekakvoj tački "T 5" preko koje bi se Slovenija "uvukla" u medjunarodne vode.

Drnovšek je, dakle, bio pragmatičan - predvideo je da će hrvatska strana biti nešto sklonija dogovorima, naročito zbog pretnji skorašnjim "šengenskim zidom" na njenoj severozapadnoj granici. Zato je iskoristio trenutak da dogovor o nuklearki Krško trampi za izlaz na otvoreno more, što je, uostalom, rešenje bliže slovenačkoj diplomatskoj logici, koja je dugo želela rešavanje problema sa Hrvatskom u "paketu". Nije rečeno da je postignuti dogovor apsolutno loš - pat pozicija u kojoj se našla nuklearka i nuklearni otpad ne bi bila ništa manja da struja nije prodata za more. Dogovor, naravno, nije konačan - jedna ili druga strana u bilo kom trenutku može da odustane, pritisnuta javnim mnenjem ili prvacima opozicije. Ako dogovor, medjutim, preživi iskušenja, izvesno je da će problem radioaktivnih otpadaka i veći deo finansijskih obaveza NEK ostati na ramenima Slovenije i njenih poreskih platiša.

S te tačke gledišta, Slovenija i nije tako daleko od Rusije, koja je početkom juna u Dumi prihvatila zakon kojim će po ceni od 20 milijardi dolara, uprkos protivljenju 90 % gradjana i dva miliona potpisanih na peticijama, uvoziti nuklarno smeće iz Švajcarske, Nemačke, Tajvana, Južne Koreje, Kine... Razlikuje se samo utoliko što je nuklearno smeće već u Sloveniji. Slovenački državljani mogu samo da se nadaju da će jednom, u narednih dvadeset godina, i svoje nuklearno smeće - možda čak uz finansijsku pomoć Hrvatske - iz svog drvorišta poslati u Rusiju ili neku drugu državu. Tek tada će biti jasna puna cena "nuklearnog" pristupa Slovenije medjunarodnom moru Jadrana. Tada će se znati ko je napravio bolju trgovinu u Rijeci proteklog vikenda - Janez Drnovšek ili Ivica Račan.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)