Ustajanje mrtvih

Suočavanje sa zločinima

Otkriće da su tela iz hladnjače izvađene iz Dunava početkom aprila 1999. sahranjena u Beogradu u okviru operacije sistematskog uklanjanja tragova zločina počinjenih na Kosovu i Metohiji pred srpsku javnost postavlja samo jedno pitanje: hoće li nove vlasti imati snage da sve zločince izvedu pred sud

AIM, Beograd, 9. 6. 2001.

Dva dana pred početak NATO bombardovanja SR Jugoslavije, u noći između

1. i 21. marta, lokalni švercer benzina video je kako nekolicina ljudi iz dva automobila potapaju jedan kamion-hladnjaču u Dunav, oko 18 kilometara uzvodno od Tekije. Dve nedelje kasnije, ribari su policiji prijavili da kod Tekije voda nosi nešto nalik na veliki sanduk. Ronilac Živadin Đorđević ustavnovio je da se radi o hladnjači mercedes sa natpisom "PIK Progres, Eskportna klanica Prizren". Prilikom izvlačenja na obalu, 6. aprila 1999, iz napuklih vrata hladnjače počela su da ispadaju ljudska tela. Bez obzira na to što je izvlačenje videlo bar dve stotine ljudi, neko je slučaj proglasio nepostojećim, odnosno državnom tajnom. Sutradan, 7. aprila 1999, tela su pretovarena u dva kamiona beogradske registracije a hladnjača na vučni voz. Priča o hladnjači punoj leševa neće se javno čuti u naredne dve godine.

Sad se ispostavlja da je mnogo ljudi znalo za tu strašnu tajnu. Javno je priču prvi potvrdio ronilac Đorđević jednom lokalnom listu, potom radnici kladovskog "Komunalca" koji su pretovarivali tela, svedoci potapanja i izvlačenja, novi istražni sudija iz Kladova... Načelnik resora javne bezbednosti MUP Srbije, general Sreten Lukić, 7. maja formira operativnu grupu koja treba da utvrdi činjenice o pronalasku hladnjače sa leševima, "i na osnovu rezultata preduzme odgovarajuće zakonske mere".

Jednomesečni dalji razvoj događaja mogao bi se svesti na sledeću priču. Izvesno vreme traje medijsko zatišje o slučaju; tek 18. maja Žarko Korać, potpredsednik vlade Srbije, u Ženevi izjavljuje da "vlada naporno radi kako bi lokalna optužnica protiv bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića bila proširena i na ratne zločine". Ministar pravde Vladan Batić sutradan traži od predsednika Vrhovnog suda Srbije i republičkog javnog tužioca da "preko mesnih nadležnih organa preduzmu mere za rasvetljavanje 'misterioznog slučaja' leševa pronađenih u hladnjači potopljenoj u Dunav", te da se "vinovnici moraju naći na optuženičkoj klupi bez obzira na funkcije koje su svojevremeno zauzimali".

Tako usmerenu, javnost nisu iznenadili prvi rezultati istrage koje je, nedelju dana kasnije, 25. maja saopštio zamenik načelnika Uprave kriminalističke policije MUP Srbije Dragan Karleuša. Inspirator i ključni krivac uklanjanja tragova zločina je Slobodan Milošević, u to vreme predsednik SR Jugoslavije. Istraga i činjenice do koji je došla radna grupa MUP Srbije "ukazuju da je marta 1999. u kabinetu Slobodana Miloševića održan radni sastanak. Sastanku su, pored Miloševića, prisustvovali tadašnji ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković, tadašnji načelnik RJB general Vlastimir Đorđević, tadašnji načelnik DB general Radomir Marković, i drugi. Tom prilikom, general Đorđevic izneo je kao problem pitanje asanacije terena na području Kosova i Metohije. S tim u vezi, Milošević je Stojiljkoviću naložio da preduzme mere kako bi se uklonili svi tragovi koji bi mogli da ukažu na postojanje dokaza o izvršenim zločinima".

Tako je "slučaj" hladnjača postao deo mnogo šireg mozaika zločina. (Ne)planiranu posledicu te "osnovane sumnje" o uklanjanju tragova ratnih zločina predstavlja, međutim, činjenica da je u rešavanje "pitanja asanacije" morao biti uključen i upućen mnogo veći broj ljudi. Sa "slučajem hladnjača" i/ili operacijom prikrivanja tragova zločina odmah je povezano penzionisanje bivšeg načelnika resora javne bezbednosti (RJB), generala Vlastimira Đorđevića, i premeštanje komandanta posebnih jedinica MUP Srbija, generala Obrada Stevanovića na posao u Policijsku akademiju. Njihova povezanost sa "slučajem hladnjača" službeno je (neuverljivo) demantovana navođenjem da su odluke o penzionisanju odnosno premeštanju donete još 14. aprila, a "realizovane" 3. maja. U međuvremenu, Vlastimir Đorđević je napustio SRJ i navodno, nalazi se u Moskvi.

Mnogo veću pažnju izazvale su druge dve nejasne stvari. Najpre, sadašnji načelnik RJB, general Sreten Lukić: on je, naime, od juna 1998. do okončanja NATO bombardovanja 10. juna 1999. - dakle, u vreme najžešćih sukoba - bio koordinator MUP Srbije za Kosovo i Metohiju. Na takvom mestu, morao je da zna i za zločine i za operaciju njihovog uklanjanja: na direktno postavljeno pitanje da li je u to vreme bio upoznat s Miloševićevom naredbom, Lukić odgovara: "Radna grupa nastavlja rad. O svemu ćete biti obavešteni, nemojmo unapred". Na ponovljeno pitanje, 5. juna odgovara da za slučaj hladnjača i slične nije znao. Po njemu, policija je u vreme bombardovanja morala da se potčinjava vojsci. Nejasno je kakve to veze ima sa hladnjačom koja je isplivala kod Tekije, a potopljena pre početka bombardovanja. Lukić odgovornost za operaciju prikrivanja zločina prebacuje na Vojsku Jugoslavije (VJ): Generalštab je oštro demantovao umešanost VJ i od javnog tužioca zatražio sve eventualne dokaze kojima raspolaže. Ministar policije Dušan Mihajlović sugerisao je novinarima da zaključke o eventualnoj umešanosti vojnog vrha mogu da donesu sami "ako pogledaju ko je učestvovao u oružanim aktivnostima na Kosovu".

U međuvremenu, ministar Mihajlović je u nekoliko navrata pominjao da "slučaj hladnjača" nije usamljen, da je na neidentifikovanoj lokaciji u okolini Beograda sahranjeno više leševa no što ih je bilo u hladnjači, da policija ima čvrstih indicija o još dve masovne grobnice a da su neki leševi naknadno pokopani i "ispod autoputa". Anonimni policijski izvori beogradskog Radija B92 bili su precizniji: u jednom slučaju radi se o 83 dečja, ženska i muška tela - od kojih neka u uniformama UČK - i tri ljudske glave bez tela. Naknadno, ministar Dušan Mihajlović kaže da je samo jedna od tih osoba ubijena iz vatrenog oružja, a sve ostale "na drugi način", potvrđujući da se možda radi o masakru.

U poplavi pomenutih informacija - narasloj baš u vreme za sada neuspelih pregovora unutar na saveznom nivou vladajuće koalicije Demokratske opozicije Srbije i dojučerašnjih Miloševićevih partnera, Socijalističke narodne partije Crne Gore o donošenju zakona o saradnji sa haškim Tribunalom - jedino nije rečeno gde se masovna grobnica tačno nalazi.

Beogradski nedeljnik "Vreme" objavio je 7. maja da su leševi pokopani na području bivšeg poljoprivrednog dobra "13. Maj" na izlazu iz Zemuna prema Batajnici. Deo kompleksa "13. Maj" uz stari novosadski put koristi VJ, onaj dalji, gde se grobnica nalazi, u nadležnosti je policije. Na njemu se nalazi jedan od centara specijalnih antiterorističkih jedinica (SAJ) MUP Srbije. Prema pouzdanim izvorima "Vremena" i podacima objavljenim u "Nedeljnom telegrafu", policija je u sredu 30. maja pronašla nekoliko kostiju koje su identifikovane kao ljudske. Okružni sud u Beogradu naložio je istragu, a Institut za sudsku medicinu formirao tim za ekshumaciju i obdukciju ostataka. U subotu 2. juna počelo je raščišćavanje terena s ciljem da se utvrdi površina grobnice. Radovi su prekinuti 4. juna, zvanično zbog jake kiše koja je padala celog dana. Stvarno, obustavljeni su zbog u međuvremenu najavljenog dolaska ekipe "haških istražitelja". Taj podatak može se povezati sa činjenicom da je istog dana direktor Instituta za sudsku medicinu, Dušan Dunjić, otputovao u Hag, kao i sa izjavom zamenika tužioca haškog Tribunala Grejema Bluita 3. juna, koji je povodom "slučaja hladnjača" rekao da je tužilaštvo o tome "znalo mnogo pre nego što je slučaj postao javan".

Tako se i tužilaštvo haškog Tribunala priključilo svima koji znaju ili su znali šta se događa. U tom pogledu, detaljni podaci o proju pokopanih tela, njihovom stanju i načinu na koji su ubijeni, ukazuju na to da policija raspolaže dokazima ali je, iz nekog razloga, odabrala kada će ih - dozirano i poprilično nejasno - puštati u javnost. Dva detalja upućuju na razloge zbog kojih se okleva. Na početku i na kraju "slučaja hladnjača" nalaze se centri specijalnih antiterorističkih jedinica MUP Srbije. Hladnjača iz koje su 6/7. aprila 1999. leševi pretovareni u kamion koji će ih odvesti prema Beogradu uništena je na strelištu centra SAJ Petrovo selo u blizini Tekije; sahranjeni su (bilo da je reč o istom ili nekom drugom stravičnom tovaru) u centru istih jedinica između Zemuna i Batajnice. Samo u toj jednoj operaciji moralo je neposredno učestvovati ili za nju znati najmanje nekoliko desetina ljudi, od kojih je dobar deo još uvek aktivan u policiji. Oprez policije u "čišćenju sopstvenih redova i dvorišta" utoliko je razumljiviji, kao i verovatne pogodbe - informacija i svedočenje za makar privremenu zaštitu - sa nekima od onih koji su u operaciju prikrivanja zločina bili upućeni. Ovu pretpostavku snažno podupire jasna i neprikrivena spremnost neumešanih policajaca i "debejaca" da se slučaj hladnjača i svi slični istraže do kraja.

Prema nekim policijskim izvorima, moglo bi se raditi o oko 900 "nestalih" sa Kosova i Metohije. Procesi koji se vode pred Vojnim sudom u Nišu već su potvrdili postojanje vojnih jedinica za "paljenje i dopaljivanje"; pitanje je da li će suđenja otkriti i neke posebne aktivnosti jedinica za asanaciju terena, koje inače postoje u svim ratnim armijama. Najzad, ključno pitanje za "slučaj hladnjača" je da li će se pred sudom naći svi učesnici u operaciji uklanjanja dokaza, ili samo krajevi tog, po svemu sudeći, dugačkog lanca: Slobodan Milošević, Vlajko Stojiljković, Radomir Marković, Vlastimir Đorđević "i drugi" s jedne, a neposredni organizatori, vozači i "grobari", s druge strane.

Aleksandar Ćirić (AIM)