Ne daj se, Vuče!

Lični stav

Pukovnik Slovenačke vojske u penziji, nekadašnji visoki oficir JNA i kasnije šef Centra vojnih škola u Sloveniji, Milan Gorjanc, odazvao se na aferu koja potresa srpsku političku scenu.

Ljubljana, 5.6.2001

Aktuelna "seksualna" afera u "demokratskoj Srbiji" ima odraz i u dalekoj "deželi na sunčanoj strani Alpa". Tekstovi u ovdašnjim novinama uglavnom su ispod pera dopisnika iz Beograda i u stilu njihovog dugogodišnjeg piskaranja. Naime, prosečan slovenački čitalac ima posebna osećanja kada se nešto loše dešava u bratskoj Srbiji. Dokaz više da smo Slovenci ipak Balkanci - prema onoj narodnoj: samo da komšiji crkne krava, pa makar i meni.

Nije mi navika da pišem u prvom licu, ni korektno nije, ali sada želim biti ličan, želim da izrazim lični stav. Naime, gledao sam emisiju Klopka na Pink TV. Pristrasnije voditeljice od Olivere Kovačević nisam još video - pristrasnost joj je bila obojena politički, jer navija za Djindjića, a još više feministički, jer štiti "napastvovane" socijaldemokratkinje. Gospodja Vilimon bila je angažirana, što joj nipošto ne treba zamerati, a naši bi je ljudi okarakterisali kao oštroumnu jezičaru. S Šešeljem se ne slažem još od njegove kritike B. Miljuša i bosanske nadnacionalne komunističke vlastele pa sve do sinoć. Da jedan radikal brani socijaldemokratu, odnosno jedan disident Titovog doba da brani miljenika tog perioda? Naopako! Imaju li išta zajedničkog - Šešelj i Obradović? Možda. Politički protivnici ili samo muškarci? Šta bilo da bilo, Šešelj mi se po prvi put dopao - bio je bez dlake na jeziku, balkanski šarmantan i pre svega političar koji ne prihvata niske udarce čak ni po svom političkom protivniku.

Vuka Obradovića upoznao sam daleke 1967. godine kada je bio pitomac Vojne akademije, a ja kao mladi potporučnik stigao za nastavnika. Tada me je zadivio svojim ozbiljnim ponašanjem, prefinjenom rečitošću i čistoćom srpskog jezika - svaka mu je reč bila odmerena i sa punim značenjem. Često smo se kasnije sretali i drugovali, pratio sam njegovu blistavu vojničku i naučnu karijeru, naprasno prekidanu zapanjujućom zavidljivošću kolega a još više neposredno nadredjenih. Kao najbolji slušalac u 2. klasi Visoke vojno-političke škole trebao je ostati kao nastavnik u toj školi. Medjutim, u to vreme dogodila se jedna od retkih afera u JNA, kada se govorilo o nekakvom generalskom puču, što je bio tek izgovor za medjusobni obračun visokih generala i političara u kome je pobedio general Ljubičić, koji je kasnije izdašno pomogao u političkom usponu S. Miloševića. Ceh je ponajviše platio komandant 1. gardijskog puka a Vuk je navodno bio njegov pulen. Zato je Obradović završio u Postojni kao referent u političkom odseku divizije. Tu smo se ponovo sreli. Bio sam jedini koga je tada poznavao u dalekoj Sloveniji. Njegova upornost i radinost doveli su ga do mesta komesara puka i tada smo postali prvi saradnici. Nismo se slagali u mnogim pitanjima, ali smo bili tolerantni jedan prema drugom, kao i prema potčinjenima. U to vreme imali smo i zajedničkog mentora koji je takodje kasnije bio prisutan na političkoj sceni Jugoslavije na prelomu 80-tih u 90-te godine. Komandant divizije bio je general Stevan Mirković, kasniji načelnik Generalštaba OS SFRJ i predsednik Saveza komunista - pokreta za Jugoslaviju. Uz naporan rad u jednoj od elitnih jedinica JNA i neprekidnu pretnju agresijom, odnosno pograničnim incidentima na zagraničnom prostoru sa susednom Italije, Obradović je ipak uspeo da magistrira vojno-političke nauke. Mnogima je još tada smetao pa su mu nameštali sitne smicaljke. No, niko mu nije nikad ni pokušavao namestiti kriminal ili čak "muške" stvari. Pokušavali su da mu napakuju nacionalizam, sve zbog njegove osetljivosti prema čistoći srpskog jezika i zagovaranju istine o istoriji srpskog naroda.

Vukova karijera je ponovo krenula vrtoglavo naviše jer su pretpostavljeni pre svega cenili njegovo lično poštenje, radinost i znanje. Otišao je Ljubljanu i ubrzo za Beograd. Ponovo smo se sreli julskih dana 1991. kada sam bio u dilemi da li da ostanem u JNA ili se vratim u Sloveniju. Ne mogu da mu oprostim da tada nije imao vremena da kao drugovi porazgovaramo. Zato mi je drugi prijatelj, general, iskreno rekao da "svaka ptica leti svome jatu". Nisam se slagao sa Vukom i oko ocena stanja u Sloveniji u to vreme. Ali sam bio ponosan na njegovo držanje oko zadate reči o ostavci u slučaju da se vojnici ne vrate svojim kućama. Mada je ovaj gest bio više politički no oficirski, ipak to mogu učiniti samo časni oficiri - odreći se blistave generalske karijere radi zadate političke reči. To je političarima sasvim strano. Možda je tada Vuk i špekulirao produženjem političke karijere u Miloševićevoj vladi u ulozi ministra odbrane. Ipak nije dobro procenio odnos snaga - Marko Negovanović kao šef službe bezbednosti JNA (KOS-a) imao je u rukavu više kečeva i bio je Miloševiću potrebniji jer samo tako je ovaj mogao umiriti generalski vrh prilikom naprasnog penzionisanja generala koji su realizovali Miloševićeve političke zamisli u slovenačkoj, hrvatskoj i bosansko-hercegovačkoj avanturi JNA. To je bio ponovni Vukov pad i tresak o tlo. Vuk Obradović je ponovo uskrsnuo i vinuo se u političke visine kao predsednik ugledne partije socijaldemokratske provenijencije evropskog tipa i protivkandidat Miloševiću na izborima za predsednika Srbije.

Šta se to dogadja u Srbiji? Ono što je već vidjeno u Sloveniji prilikom raspada Demos-a (Demokratske opozicije Slovenije) - kakve li igre slučaja?!. Trenutno se to dešava u Hrvatskoj i unutar nacionalnih političkih elita u Bosni i Hercegovini. Lične ambicije nekada opozicionih političara, interesi političkih elita, izdašna novčana i politička podrška spoljnih sponzora udružuju programski i ideološki veoma različite političke struje u jedinstven cilj - srušiti aktualnu vlast. U Sloveniji je to bila vlast reformisanih komunista, u Hrvatskoj vlast nacionalističke Tudjmanove HDZ, u BiH vlast nacionalističkih nacionalnih elita, a u Srbiji autoritarna vlast socijalistički obojenog S. Miloševića. Osvajanje vlasti i parče političkih privilegija nisu utolili apetite mnogih "demokratskih političara"; tu počinje borba za ponovnu raspodelu vlasti. Počinju podmetanja i afere i mnogi do juče slavljeni političari napuštaju političku scenu i stvaraju se nove vodje.

U Obradovićevem slučaju je najverovatnije posredi i borba za vlast unutar stranke a i njegova pojava smeta vodećim ličnostima DOS-a. Poznavajući Vuka i njegovu principijelnost u raščišćavanju nepravilnosti, ubedjen sam da je naišao u istraživanju kriminala na sumnjive radnje i nekih novokomponovanih političara odnosno da je zatonom Miloševićeve vladavine pronicljiviji deo jugoslovenske mafije brzo okrenuo ćurak i sponzorirao dolazak na vlast pojedinaca pa i partija iz DOS-a. Ovu tvrdnju dokazuje i stavljanje pa skidanje oznake "strogo poverljivo" sa izveštaja Obradovićeve komisije. Isterivanje na videlo krupnog kriminala stajalo je glave gotovo sve političare u istoriji politike. Tu je bila Obradovićeva najveća greška - nije bio oprezan. Nije Milošević stvorio mafiju, već je ona njega zajahala i poterala u galop. Ako konj padne, jahač skoči na drugog, odmornog - nešto poput Pony ekspres pošte na Divljem zapadu.

Ali, vratimo se stvari. Nije mi jasno, ne mogu poverovati da se Vuk toliko promenio sa godinama. Od onog čistunca, kome je i muški vic na račun žena bio mrzak, koji je žene gledao samo očima estete, da postane "pohotljivi starac"? Teško. Neko bi rekao - bre, ljudi, pa budite ponosni da imate zgodnog i omiljenog političara kome je još do života, koga sem politike zanima i preskakivanje bračne ograde. Amerikanci su se ponosili Klintonom i njegovom aferom sa Monikom, Šrederu su njegove žene pomogle na vlast, pokojni Miteran je imao vanbračnu ćerku. I političari su ipak samo ljudi. Nije zato svojevremeno Vreme džabe štampalo na naslovnici grafit: "Slobo, j... ti nešto?" Valjda da ga podseti šta je ljudski raditi, u vreme kada je potpirivao najžešće ratove i sukobe... Za neke političare sa ovih prostora se govorka i o drugačijim polnim afinitetima, pa to njihovi politički protivnici ne koriste.

Žao mi je tih zgodnih dama (ipak ima Vuk još osećaj za estetiku) što će otići u politički zaborav, a da će u užem društvu ostati predmet podsmevanja i ogovaranja. Mudre žene, iako se ne upuste u ljubavnu avanturu, ćute o flertu. Izuzev ako zaista nije bio gadan flert. Što mi na Vuka ne liči. Ove gospodjice su očito orudje neke politike unutar Socijaldemokratije, unutar DOS-a pa i Srbije. Nekima smeta Obradovićeva principijelnost, nekima njegova uzvišenost i isticanje intelektualne supremacije, drugi opet strahuju da ne izidju na videlo njihove veze sa srbijanskim podzemljem, treći bi hteli da skrenu pažnju običnih ljudi sa enormnih poskupljenja i pada inače niskog životnog standarda na prizemne političke afere. Fakat je da su se afera o mafijskim obračunima ljudi zasitili, klasični politički obračuni ih ne interesuju, ali za seksualne afere su još i te kako prijemčivi. Jer, na ovim prostorima je to još uvek vest. U kontekstu ove afere moguća je i spekulacija o sukobu inostranih sponzora pojedinih struja unutar DOS-a.

Ubedjen sam da će Obradović svojom upornošću, političkom voljom i ličnim dostojanstvom ponovo uzniknuti i biti još neko vreme na političkoj sceni Srbije.

Ne daj se, Vuče!

Milan Gorjanc (AIM, Ljubljana)