"Trgovina smrću", ponovo

Slovenija i oružje

Vojna industrija je tokom poslednjih deset godina u Sloveniji bila stigmatizirana kao deo omrznute JNA, tako da je "trgovina smrću" (zbog čega je svojevremeno žestoko kritikovan savezni ministar vojni Branko Mamula) posle inicijativa mirovnjaka gotovo nestala iz privrede. U medjuvremenu je u novoj državi nekada jak mirovni pokret ugašen, a vojna industrija se u novom ruhu i uz podršku vlasti polako diže na noge.

Ljubljana, 04.06.2001.

U Portorožu je upravo završena dvodnevna medjunarodna konferencija o "kontradobavama i konkurenciji" pod pokroviteljstvom ovdašnjeg Ministarstva privrede i Ministarstva odbrane. U debati je oko sto učesnika iz devet država upozorilo na različite probleme u slučaju "vezane trgovine", dok su domaćini uglavnom hvalili takvu vrstu razmene, ističući koliko je ona korisna po slovenačka preduzeća kada se pojave na stranom tržištu.

Skup u Portorožu je samo jedan od signala o ponovnom pokušaju da se pokrene slovenačka vojna industrija. Činjenica je da taj deo slovenačke privrede u nekadašnjoj SFR Jugoslaviji nije bio zanemarljiv. Vrednost godišnje proizvodnje oružja je još koliko

1. godine u Sloveniji dostizala oko 220 miliona dolara. Posle toga je usledio veliki pad. Slovenački stručnjaci za tu oblast danas ocenjuju da je bila vojna industrija "od svih privrednih grana možda najveća žrtva krvavog raspada nekadašnje zajedničke države i vojske". Mnogi direktori velikih preduzeća koja su radila u toj delatnosti čak i danas sa setom priznaju da je nekadašnja JNA bila dobar platiša i odlična stranka, koja je oružje naručivala u ogromnim količinama i dobar deo proizvedenog izvozila.

Bivša vojska je u Sloveniji kupovala razne vrste eksploziva u Kemijskoj industriji Kamnik, kamione i terenska vozila naručivala je u mariborskom "Tam-u", elektronske i optičke proizvode radile su "Iskra" i "Fotona", a delove za tenkove su obezbedjivali ondašnji giganti STO Ravne i železara Jesenice... Paradoksalno, ali Slovenija se čak i tokom rata u Hrvatskoj (isto tako Hrvatska) držala sklopljenih ugovora i uzimala novce od JNA; tako su na osnovu prethodnih ugovora sa JNA istoj isporučivani gumeni tenkovski točkovi (proizvodila ih je Sava iz Kranja, danas u vlasništvu Goodyear-a), tenkovske gusenice (proizvodila ih je železara u Jesenicama), a bilo je tu još nekih delova, nezamenljivih u izradi jugoslovenskog tenka T-84, koji je prodat kupcu sa Bliskog istoka.

Konačan raspad SFRJ je dotukao i tu vrstu poslovne saradnje; poslovi i ugovori su konačno propali, što je za pomenuti deo slovenačke industrije značilo početak egzistencijalnih problema. Firme, koje su i ranije napadane kao "stub JNA" i optuživane da (sa)učesništvom u izvozu oružja podržavaju represivne režime (npr. u Etiopiji), u novoj, samostalnoj Sloveniji nisu dobile nikakvu pomoć od države. Godinama su traženi dobri (strani) kupci i investitori, kao da je njihova likvidacija ili prodaja jedini način da se ukloni sramna mrlja saradnje sa JNA u bliskoj prošlosti. Treba li reći da u Sloveniji nikada nije bilo programa "konverzije" niti tranzicije vojne u civilnu industriju, što je bila praksa spasavanja sličnih postrojenja u SSSR-u, Češkoj i drugim državama nekadašnjeg Varšavskog bloka. U vreme bivše SFRJ najviše kritika na račun vojno-industrijskog kompleksa i beogradske "trgovine smrću" dolazilo je iz krugova opozicije, naročito slovenačke.

Vojni vrh je, setimo se, stalno prebrojavao "napade" ljubljanske Mladine, posebno zbog ustrajne kritike na račun jugoslovenskog izvoza oružja. Janez Janša, kasnije prvi ministar odbrane nezavisne Slovenije bio je jedan od onih koji su se često bavili tim pitanjem. "I Jugoslavija poklanja veliku pažnju izvozu oružja i vojne opreme, što predstavlja 17 % celog dohotka odnosno robne razmene sa inostranstvom. To je relativno veliki odstotak, koji bez sumnje značajno utiče na spoljnu likvidnost države iako u poredjenju sa svetskim trendovima ne znači mnogo, pošto najviše izvozimo u nesvrstane zemlje. Svejedno je to izvoz oružja koji predstavlja participaciju u svetskoj trgovini smrću," objavio je 1984. godine u ljubljanskoj Tribuni Janez Janša. Kada je sedam godine kasnije i sam uskočio u Mamuline cipele postavši ministar odbrane, brzo je zaboravio visoke moralne principe. Slovenija je tokom njegovog mandata i sa njegovim potpisom prodala Hrvatskoj i Bosni na tone tog istog oružja - za "keš" koji ne samo da nije završio u budžetu, već mu ni do dana današnjeg nije otkriven trag.

Probalo se i sa organizovanjem domaće proizvodnje, ali je stvar krenula kilavo. Glavni razlog je bio veliki trošak zbog proizvodnje u malim serijama. Načinjena je, na primer, finansijska konstrukcija za izradu autohtone ručne bombe u fabrici u Kamniku; prema tom planu bi jedna bomba izradjena u fabrici na sunčanoj strani Alpa koštala oko 30 nemačkih maraka. Isti artikl u Češkoj i drugim državama prodaje se - za svega pet nemačkih maraka, komad. Slično je prošao i projekat "Puška", koji je neko vreme inspirisao tvorce u zatvorenom području Kočevske reke. Sve je počelo odmah posle osamostaljenja, kada se razmišljalo o uvodjenju standarda "NATO kalibra" u slovenačkoj vojsci. Planirano je da se zameni svo pešadijsko naoružanje raznim modelima i klonima američke puške M-16. Tadašnja slovenačka administracija je umalo kupila i licencu za izradu te puške. Sve je palo u vodu zbog visokih troškova - Slovenija je od JNA preuzela (izmedju ostalog) i oko 40.000 automatskih pušaka marke "Kalašnjikov", pa bi transfer kalibra 7,62 mm na 5,56 mm unesrećio državnu blagajnu. Operacija zamene naoružanja je tako skupa da ju je čak i aktuelni ministar odbrane Anton Grizold odložio za naredne tri godine.

Tzv. "neracionalnost razvoja i ulaganja u domaću proizvodnju oružja" dugo je bio ključni argument za nabavku oružja u inostranstvu. Partner je pronadjen u Izraelu, pošto je to bila retka država koja je u vreme embarga na oružje bila raspoložena da krši Rezoluciju OUN i proda Sloveniji haubice, elektronsku opremu i obnovi tenkove T-55. Nekadašnji ministar odbrane Tit Turnšek, danas direktor Iskra-Elektroveze, otišao je korak dalje tvrdeći da je slovenačkoj industriji oružja išlo najgore u vreme kada je ministar odbrane bio Janez Janša, pošto je tada "stigmatizovana kao deo omrznute Jugoslovenske narodne armije"; osim toga, tada je i u državnim strukturama pobedilo uverenje da ne treba razvijati domaću proizvodnju oružja, jer sve potrebno može da se "kupi na Zapadu".

Tit Turnšek dodaje da se tek tokom nekoliko poslednjih godina odnos (Drnovšekove) administracije bitno popravio u odnosu na proizvodjače oružja. Slovenačka industrija je počela da proizvodi "Valuk 6 X 6" (verzija austrijskog "Pandura"), borbeno vozilo pešadije po licenci austrijskog "Steyra". Pre početka proizvodnje bilo je kritika da to vozilo "puca samo u prospektima" (zanimljivo je da ga u svom redovnom naoružanju nema ni austrijska vojska), da njegov oklop može da probije i puščano zrno te da mašina nije amfibija, što za državu poput Slovenije - reke na sve strane - nije baš najsretnije rešenje. Uprkos tome, vozilo je stiglo na proizvodne trake. Slovenački inženjeri tvrde da je veoma okretno, da šestotočkaš savladava i do 70 % nagiba i da bi mogli da proizvedu i 1000 istih vozila sledećih godina.

Vojska trenutno raspolaže sa deset "pandurskih valuka", a planira se da fabrike isporuče još dvadeset ili trideset vozila. Poslednjih deset godina je bila veoma aktivna i Iskrina "Fotona", koja i dalje proizvodi kvalitetne laserske merače daljine i drugu važnu vojnu opremu. Iskra se još uvek nada ulasku na veliko trežište, računajući da bi sa njenim proizvodima oko 2000 tenkova ruske proizvodnje (rasejanih po Evropi) moglo znatno da poveća borbene sposobnosti. Široj javnosti je njen proizvodni program postao poznatiji jula 1994. godine, kada su austrijski carinici na bečkom aerodromu Švehat otvorili pet sanduka u kojima su otkrili optičke merače vredne 598.630 dolara, s kojima je iranska vojska htela da poboljša instrumente za gadjanje na svojim tenkovima (američke proizvodnje) M 60 A-3. (Posao izmedju Irana i Slovenije sklopljen je godinu dana ranije, kada je tadašnji ministar spoljnih poslova Lojze Peterle posetio Iran i sastao se sa iranskim predsednikom Rafsandžanijem. Reklo bi se da takva saradnja nije bila po ukusu američkih obaveštajnih službi, koje budno prate slične poduhvate evropskih proizvodjača oružja, pokušavajući da ih spreče u izvrdavanju važeće američke zabrane poslovanja sa Iranom.)

Konačno, posle decenije tavorenja na marginama društva, menadžeri slovenačke industrije oružja došli su na ideju da obnove posao; stoga su se okupili u sekciji za odbrambenu industriju, koja radi u okviru Privredne komore Slovenije. Planiraju da osnuju poseban konzorcijum i preko Ministarstva odbrane nude svoju Internet stranu sa svim raspoloživim proizvodima (http://www.mo-rs.si/mors/slo_win/tipicnakatalog.htm). Najviše oružja i opreme, u vrednosti 4,4 od 5,5 miliona dolara, Slovenija i dalje izvozi u Izrael, ali istovremeno sve intenzivnije traži kontakte sa partnerima na nekadašnjem jugoslovenskom prostoru. Ti kontakti su nekada bili veoma razgranati - samo u proizvodnji tenka T-84 saradjivalo je 14.000 kooperanata. Kočnicu u nameravanom projektu može da odigra samo unutrašnji propis, koji u želji da zaštiti domaću industriju (usled nezasitih apetita za kupovinom oružja u inostranstvu) odredjuje da onaj, ko proda oružje Sloveniji, deo naplate mora da realizuje kroz kupovinu slovenačkih proizvoda. Jasno - ova odredba u praksi nije donela velike efekte.

Rasprava koja je povodom budjenja vojne industrije otvorena u ovdašnjim medijima lišena je emocija i svake kritike, naročito onih koje su vedrile i oblačile na istom području pre deset godina, kada se slovenački "mirovni pokret" protivio razvoju ne samo jugoslovenskog "supersonika", nego bilo kakvom izvozu jugoslovenskog oružja nesvrstanima. "Oružari opet u napad", "Vlada ljubi domaće oružje", "Nove poslovne mogućnosti", to su aktuelni naslovi po novinama. Promena raspoloženja objašnjava se podatkom da Slovenija danas izvozi oružje uglavnom na "zapad", što će reći da ne snabdeva države u kojima su na vlasti "nedemokratski režimi" u nekakvom "trećem svetu", iako se tu zaboravlja da i "zapadno oružje" svakodnevno ubija, od Turske pa do Izraela... Bilo kako bilo, toliko napadana trgovina smrću u SFRJ u novoj državi dobija mesto obične privredne grane. Što dovoljno kazuje o iskrenosti i motivima nekadašnjih "mirotvoraca".

"Tačno je da je u savremenoj trgovini smrću podrška države važan element, ali to ni izdaleka nema prevagu nad dva univerzalna faktora, koja i u tom poslu odlučujuće utiču na odluku kupca - cenu i konkurentsku prednost," hladno zaključuje ljubljansko "Delo". Time je, čini se, stavljena tačka na unutrašnje dileme. Tu nema velike mudrosti - oružje će se proizvoditi i prodavati. Ono što je važno, jeste boja novca.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)