Povratak zakonu oligarhije

Partijska disciplina

Aktuelno pitanje koje muči javno mnenje u Sloveniji jeste za koliko para - i da li uopšte - neka partija može da kupi poslanika?

Ljubljana, 02.06.2001.

Pomenuto pitanje je ponovo postalo jabuka spora posle svega što se desilo na nedavno održanom kongresu Socijaldemokratske partije koju vodi Janez Janša, bivši kolumnista Mladine, nekadašnji borac za ljudska prava i demokratiju, prvi ministar odbrane u nezavisnoj državi Sloveniji i zadnjih godina vodja opozicije. Janša je tek održani kongres iskoristio kako bi u javnosti još više učvrstio imidž autoritarnog lidera, šefa stranke koji u svojim redovima ne trpi ni reč kritike. Ovoga puta je otišao najdalje; popeo se za govornicu tik pred glasanje za funkciju predsednika stranke - jedini kandidat je bio, treba li sumnjati, Janez Janša - sve kako bi delegate SDS-a "uputio" kako da glasaju. Drugim rečima, užem biračkom telu je jasno dao do znanja da neće prihvatiti funkciju predsednika partije, ukoliko u predsedništvo bude izabran Ivo Hvalica, inače veoma popularan poslanik SDS-a, prava "dika" u parlamentu, koji već u dva mandata svojim izlaganjima uveseljava i nervira domaću publiku.

Neki Janšini partijski drugovi su potez svog šefa pohvalili kao primer "otvorenog nastupa". Drugi su primetili da je reč o običnoj uceni, dok je Janša lično mnenja da tu nema nikakve naredbe već da je njegova "otvorenost" izraz potrebe da se u partiji očuva "jedinstvo", pošto bi, ukoliko bi u predsedništvu jedan od petnaest članova bio i Hvalica, to "dovelo do različitih vidjenja problema", a takvu partiju Janez Janša ni za živu glavu "ne bi hteo da vodi". Većina komentatora, medjutim, smatra da je brutalan obračun sa neistomišljenicima u sopstvenoj partiji najveća greška Janeza Janše u njegovoj dvanaestogodišnjoj političkoj karijeri; istoga mnenja su ovoga puta čak i Janši naklonjeni mediji, poput nedeljnika "Mag", koji je blizu SDS-u i desnici uopšte.

Nije tajna da u svim ovdašnjim partijama postoje izvesne razlike u gledištima njihovih vodećih ljudi, kao i da patijska vodjstva pokušavaju da postignu jedinstvo svojih članova. Ono što je sigurno, jeste da do sada ni jedna stranka zbog "programskog jedinstva" i sličnih ciljeva nije posegnula za metodom, koji podseća na "demokratski centralizam" nekadašnje SKJ, koju je upravo Janša s toliko žara nekada kritikovao. Sada je u Janšinim postupcima ponovo vaskrsao onaj isti "gvozdeni zakon oligarhije" koga je Michels tako dobro prepoznao baš u socijaldemokratskim i sličnim partijama početkom prošlog veka.

Činjenica je da je Ivo Hvalica po popularnosti u SDS bio jedina opasnost i konkurencija Janši, iako javno nije nikada ustao protiv svog šefa; u sukob sa Janšom je upao samo zato što se u nekom intervjuu nije složio sa svojim predsednikom u oceni o uspehu SDS na poslednjim parlamentarnim izborima. Nasuprot Janši, koji smatra da je partija, koja je zadržala svoj položaj u parlamentu - postigla veliki uspeh, Hvalica misli da su poslednji parlamentarni izbori bili prava katastrofa po SDS, s obzirom na obećanja koja su u predizbornoj kampanji ponudjena biračima (preuzimanje vlade i pobeda desne kolicije). Javno izrečeno nezadovoljstvo bilo je dovoljno da se Janez Janša odluči za disciplinovanje drugog čoveka partije. Delegati su reagovali po liniji manjeg otpora, povinujući se volji i instrukcijama svog predsednika. Tako je, uprkos popularnosti, drugi čovek partije "izvisio" na kongresu - nije izabran u predsedništvo SDS. Janša može da bude zadovoljan - porazio je konkurenta i ostao neprikosnoven u svojoj partiji. Bar naizgled.

Ipak, nije sve proteklo tako glatko, kako se nadao. Ubrzo je usledila neočekivana reakcija u samoj Socijaldemokratskoj partiji - poslanik iz Celja Franc Čebulj, zgrožen zbog postupka svog partijskog šefa, jedini je skupio hrabrost i javno obznanio da prekida sve odnose sa Janezom Janšom. To nije prvi slučaj u slovenačkoj parlamentarnoj istoriji da se jave pobunjenici, iznutra; vlada Janeza Drnovšeka je, recimo, u prošlom sazivu parlamenta potvrdjena uz pomoć Cirila Pucka, inače poslanika demohrišćana, koji je prilikom glasanja ignorisao uputstva lidera svoje stranke i prvaka desnice. Bilo je i obrnutih primera - prošle godine su kratkotrajnu, prelaznu "Bajukovu" vladu uspostavile partije desnice uz pomoć dva "odmetnuta" ženska glasa sa levice. Zna se i kakve su sankcije za neposlušnike - isključenje iz partije i nemogućnost ponovnog kandidovanja na partijskoj izbornoj listi.

U Socijaldemokratskoj partiji su na istu pojavu reagovali mnogo radikalnije. Čebulju je posle odluke da prekine sve odnose sa Janezom Janšom iz vrha partije stigla pretnja da će morati da "napusti poslaničku grupu i vrati troškove koje je partija uložila u njegov izbor". Ispostavilo se da je poslanik navodno potpisao poseban ugovor, u kome stoji i rečena obaveza, iako se pobunjeni poslanik pravda da u ovom mandatu još nije potpisao sličnu izjavu. Ceo zaplet bi ostao ravan zabavi na lokalnom nivou, da nije otvorio pitanje ima li (matična) partija pravo da na osnovu uloženih troškova (u kampanju) zahteva apsolutnu poslušnost od poslanika.

S pravne tačke gledano, dileme nema. Ne samo po slovu slovenačkih zakona, već i prema zakonodavstvima drugih zemalja u okruženju, poslanici su autonomni u odlučivanju. Iako su izabrani zahvaljujući kandidaturi na partijskim listama, oni su predstavnici naroda. I prema slovenačkom ustavu poslanici su definisani kao predstavnici svih gradjana, šta više, u vezi samostalnosti njihovog odlučivanja Ustav jasno definiše da poslanici nisu obavezni da se povinuju ničijim instrukcijama. Stoga su pravno ništavne pretnje o potraživanju "uloženog novca iz partijske kase" od neposlušnih poslanika, što zna i Janez Janša, koji priznaje da su takve izjave date samo zbog "moralne" težine. Janšu ne brine koliko je moralno davati takve, protivustavne izjave. Na kraju krajeva, potraživanje utrošenih para od poslanika jeste licemerno i neopravdano i zato što svaka partija (kojoj uspe da udje u parlament) dobija iz državnog budžeta za svaki glas koji dobije na izborima oko jednu nemačku marku. Još jedan prilog zaključku da su poslanici onoliko "narodni", koliko i "partijski".

Igor Mekina (AIM Ljubljana)